NIJE BITNO KAKO STE OBUČENI: Potpuno drugi DETALJ ostavlja UTISAK na druge, KO BI UOPŠTE I POMISLIO NA NJEGA?

Ako menjate radno mesto ili ste se našli na nekom novom kursu, studiju ili bilo kojoj novoj grupi, zasigurno želite ostaviti dobar utisak na druge. U tome vam može pomoći neverbalna komunikacija.

Decenijska istraživanja u području psihologije pokazuju da je prvi utisak važan. Svakako, on se uvek može popraviti, no ipak ljudi neretko upravo na njemu temelje mišljenje o nama.

Većina informacija koje koristimo za stvaranje utiska o drugima sastoji se od neverbalnih znakova - govora tela.

U nizu naučnih ispitivanja, posmatrali su se neverbalni znakovi koji su povezani s prvim utiscima i početnom simpatičnošću.

Jedan eksperiment uključivao je pozdravljanje eksperimentatora pri ulasku u prostoriju za ispitivanje, što je bilo beleženo kamerom, a kasnije je zamoljeno da isti polaznici na videu opišu u čemu su upravo sudelovali, ali da pritom paze na to da tim svojim monologom zaintrigiraju druge za taj isti eksperiment.

Nasumične "sudije" kasnije su pregledali snimke i ocenili te kratke, inicijalne susrete prilikom pozdravljanja. Drugim rečima, morali su proceniti koliko im je neko simpatičan.

Razlike u procenjivanju žena i muškaraca

Prvo otkriće do kojeg se došlo jest to da je otkrivena razlika između percipiranja muškaraca i žena. Znakovi govora tela povezani s početnom simpatičnošću bili su vrlo različiti za muškarce i žene.

Ocenjeno je da su muškarci smatrani simpatičnijima ako su govorili brzo, menjali držanje tokom govora i izbegavali poštapalice u govoru.

S druge strane, kod žena su jedini neverbalni znakovi povezani sa simpatičnošću bili izrazi lica. Ako su žene pokazivale toplinu lica te izbegavale emocionalno neutralnu mimiku, smatralo ih se simpatičnijima.

No još je važnije otkriće samouverenost u ono čemu govore. Što se tiče muškaraca, ponovno su kao simpatičniji okarakterisani oni koji su brzo govorili, koristili se gestikulacijom i mimikom te nisu gledali u pod ili u stranu.

Kada su u pitanju žene, kod njih je situacija gotovo identična, uz dodatno izraženije posmatranje izraza lica.

S druge strane, kod oba spola grčenje ruku, dodirivanje prstiju, trljanje ruku o telo i dodirivanje lica ili kose bili su očiti znakovi nesigurnosti te su ih kao takve opisali i posmatrači.

Sve "sudije" prethodno su rešile test sposobnosti. Oni koji su u eksperimentu bili proglašeni simpatičnijima bili su većim delom ekstroverti, no tu je bio prisutan i velik broj onih koji su se smatrali društveno inteligentnima, nezavisno o tome jesu li introverti ili ekstroverti.

Taj podatak ohrabruje jer pokazuje da biti ekstrovert ipak nije uslov za to da se svidimo drugima.

Predstaviti se na samouvereniji način može se naučiti, što dovodi do pozitivnijih prvih utisaka.

Je li pritom netko introvert ili ekstrovert, nema nikakve veze. Nijedno nije bolje ili lošije od drugog. Sve što trebamo je, očito, paziti na izraze lica.

(Espreso)