svaka čast
SRBIJO, PONOSI SE SVOJIM NAUČNICIMA! Dr Janković je sa svojim timom pronašla rešenje za GOJAZNOST (FOTO)
Ovakav pristup bi najviše značaja imao za gojazne osobe koje već imaju metaboličke poremećaje (tzv. metabolički sindrom) ili kardiovaskularna oboljenja
Mladi naučnici dobili su priliku da primene svoje znanje i da u okviru programa PROMIS ostvare uz podršku iz Fonda za nauku Republike Srbije. Jedan od 59 projekata koji je u tome uspeo je "Warmed", rukovođen od strane dr Aleksandre Janković.
Naučnici tvrde da bi novo rešenje za problem gojaznosti mogla da bude "browning" strategija. Šta je to i na koji način oni planiraju da postignu revoluciju u biologiji objašnjava nam dr Aleksandra Janković.
Na koji način planirate da sprovedete reprogramiranje belog masnog tkiva i po čemu se ono razlikuje od mrkog masnog tkiva?
- Masno tkivo akumulira lipide (masnoće) koje u gojaznosti predstavljaju estetski ali i veliki zdravstveni problem. Pored tzv. belog masnog tkiva u kome se masnoće samo gomilaju, postoji i tzv. mrko masno tkivo, u kome se masnoće sagorevaju. Ovo tkivo je veoma slabo zastupljeno kod odraslih ljudi, ali novorođenčadima obezbeđuje zagrevanje tela u jedinstvenom procesu poznatom kao termogeneza bez drhtanja. S obzirom da se ovom procesu hemijska energija goriva (masnih kiselina, šećera) troši na produkciju toplote, termogeneza bi kod odraslih ljudi mogla da se koristi za sagorevanje viška kalorija. Višegodišnja istraživanja u eksperimentima na životinjama su pokazala da je belo masno tkivo konvertibilno ili “reprogramabilno”, tj. da može da poprimi termogene karakteristike mrkog masnog tkiva u procesu opisanom kao “brauning”. Plan istraživanja na projektu WARMED koji realizujemo zahvaljujući Fondu za nauku Republike Srbije je da ispitamo molekulske mehanizme koji u masnoj ćeliji malih sisara regulišu brauning u uslovima fiziološki stimulisanom termogenezom. Takođe, u okviru projekta testiramo različite farmakološke pristupe da stimulišemo brauning kod zdravih, ali i dijabetičnih životinja, utvđujemo vezu brauninga, gojaznosti i tumorigeneze kod ljudi, a takođe u planu je da “reprogramiramo” različite ćelije koje možemo izolovati iz belog masnog tkiva (od adultnih stem ćelija do zrelih adipocita) u cilju dobijanja ćelija sa većim oksidativnim i termogenim kapacitetom. Zapravo, ćelijska biologija masnog tkiva je veliki resurs koji se može koristiti u personalizovanim transplantacionim terapijama dijabetesa, ali i drugih patologija - navodi Janković.
Kako bi se vaša browning strategija primenjivala u praksi?
- Koncept terapeutske eksploatacije brauning-a nije nov, ali još uvek nije zaživeo u kliničkoj praksi. Iako su neka klinička istraživanja pokazala da izlaganje zdravih ljudi niskim temperaturama povećava termogenu aktivnost mrkog masnog tkiva koje se nalazi oko ključnih kostiju i duž kičme (u subklavikularnom i paravertebralnom regionu) i dalje nedostaju efikasni načini za bezbednu stimulaciju ovog tkiva koje bi ostvarilo sistemski metabolički benefit, posebno kod gojaznih i dijabetičnih osoba kojima je ono najpotrebnije. Naime, sa porastom telesne mase opada količina mrkog masnog tkiva. Dakle, da bi se termogeneza koristila u mršavljenju, ili normalizaciji dislipidemije, neophodno je nekako povećati količinu ovog tkiva. Jedan od načina je brauningom belog masnog tkiva. Bazirajući se na istraživanjima u oblasti redoks biologije došli smo do ideje da brauning masnog tkiva regulišemo redoks aktivnim supstancama koje utiču na nivo slobodnih radikala koji se normalno produkuju u procesu termogeneze. Ovaj redoks-koncept metaboličke kontrole, pa i brauninga masnog tkiva je u skladu sa savremenim saznanjima da slobodni radikali i druge reaktivne vrste azota i kiseonika nisu samo štetni, sporedni produkti metabolizma, već važni signalni molekuli u ćelijama koji se mogu farmakološki “dozirati” u cilju kontrole nekih metaboličkih procesa. Upravo fundamentalna istraživanja u okviru redoks-biologije bila su osnov da objedinimo biološku, biomedicinsku i kliničku ekspertizu učesnika koji se više godina bave masnim tkivom i gojaznošću i uz pomoć Fonda za nauku Republike Srbije razvijemo nove pristupe koji bi brauning približili kliničkoj praksi. Planirano je da na projektu razvijemo više pristupa koji bi omogućili implementaciju brauninga: od suplementacije modulatorima sinteze azot oksida koja u obzir uzima patofiziološko stanje organizma, do in vitro protokola (re)programiranja ćelija izolovanih iz masnog tkiva, u ćelije koje se potencijalno mogu primenjivati u autolognoj transplantacionoj terapiji metaboličkih bolesti. Rezultati našeg projekta bi trebalo da daju ishodište novim redoks pristupima standardnim terapijama u gojaznosti i dijabetesu, pre svega. Nadamo se da će naš projekat zainteresovati dijetetičare i nutricioniste kako bi uticali na formiranje novih preporuka u prevenciji i kontroli gojaznosti. Takođe, nadamo se da ćemo razviti metodološke pristupe koji bi podstakli endokrinologe i lekare koji se bave transplantacionom medicinom kako bi se oformili timovi ili centri za ćelijsku terapiju metaboličkih bolesti. Rezultati projekta WARMED i saradnje koje smo ostvarili mogli bi puno doprineti tom poduhvatu.
Šta je sve potrebno analizirati kako bi se stekli uslovi za primenu te strategije?
- Da bi ovaj relativno nov pristup redoks biomedicine približili kliničkoj praksi potrebno je ispitati vezu između nivoa pojedinih signalnih molekula (pre svega radikalskih vrsta azota i kiseonika) sa određenim metaboličkim funkcionalnim parametrima masnog tkiva kod pacijenata različitog stepena uhranjenosti, da vidimo ko bi zapravo imao benefita od ovakve redoks terapije. Zatim, potrebno je testirati različite farmakološke pristupe za regulaciju brauninga u cilju personalizovane terapije, koja bi bila prilagođena ne samo stepenu uhranjenosti već i metaboličkom profilu pacijenta. Poseban metodološki izazov u primeni ove strategije je dobiti mrko masno tkivo tj. remodeliranje belog masnog tkiva u “petri šolji” za potrebe reimplantacije kod istih pacijenata. Transplantacija interskapularnog mrkog masnog tkiva u visceralni region pacova reguliše glikemiju i lipidemiju recipijentnih životinja. Za implementaciju ovakve strategije svakako treba proceniti sistemske metaboličke efekte ćelijske transplantacije, posebno kod gojaznih i dijabetičnih ljudi.
Šta nedostaje terapijama koje se trenutno koriste u medicini prilikom borbe protiv prekomerne telesne mase?
- Većina razmatranih: fizioloških (niska temeperatura vode ili vazduha), farmaceutskih (sibutramin i sl.) ili nutritivnih (kafa, ekstrakti zelenog čaja i sl.) stimulusa koji se koriste za smanjenje telesne mase, tj. mršavljenje mogu, zbog svog sistemskog delovanja imati niz komplikacija, posebno kardiovaskularnih. Pored toga, dugotrajna upotreba lekova, poput metformina ili nekih agonista (stimulatora) koji se koriste za lečenje insulinske rezistencije i dijabetesa, izaziva nepovoljne efekte a vremenom mogu pogoršati gojaznost. Podstaknuta slabostima trenutnih terapija naša istraživanja su usmerena na potencijalne farmakološke tretmane i protokole kojima bi sistemski uticaj ostvarili kroz lokalizovanu terapiju masnog tkiva.
Kome bi vaša strategija koristila najviše?
- Ovakav pristup bi najviše značaja imao za gojazne osobe koje već imaju metaboličke poremećaje (tzv. metabolički sindrom) ili kardiovaskularna oboljenja. Međutim, mogućnost kontrole brauninga mogla bi imati veliki značaj u lečenju različitih hipo- i hiper-metaboličkih bolesti, u rasponu od gojaznosti i dijabetesa do kaheksije pa čak i nekih oblika malignih tumora.
Kako možemo da znamo da li smo gojazni i kako to da sprečimo bez odlaska kod nutricioniste?
- Gojaznost se klinički definiše preko indeksa telesne mase (BMI) koji se dobija kada telesnu masu podelimo sa kvadratom telesne visine. Sve vrednosti iznad 30 kg/m2 predstavljaju gojaznost. Međutim, veći BMI može da potiče i od mišićne mase, dok sa druge strane, ljudi sa nižim BMI mogu biti tzv. metabolički gojazni, ukoliko na pr. imaju tzv. visceralni tip nagomilavanja masnog tkiva. Ovo je opasno, jer mnoge klinički “negojazne” osobe mogu da razviju insulinsku rezistenciju i dijabetes, a da toga nisu ni svesne. Stoga je sa aspekta zdravlja potrebno rano prepoznati tzv. visceralnu gojaznost. Na klinikama se za to koriste različite metode, a u kućnim uslovima svako može izmeriti obim struka i proveriti da li spada u rizično gojazne. U svakom slučaju, pre odlaska kod nutricioniste, potrebno je ograničiti nezdravu hranu i nezdrave navike, povećati fizičku aktivnost, san i smanjiti stres.
Da li postoje neke namirnice koje posebno utiču na gojaznost, a možda se ne čine tako?
- Da, paradoksalno je da naizgled više od svojih roditelja vodimo računa o ishrani, kupujemo “light” i “dijetalne” namirnice bez masti, pijemo sokove bez šećera, a zapravo rastu sve gojaznije generacije. Iako sigurno više sedenja pored kompjutera i neaktivnosti uopšte (u autu, na poslu, školi, kod kuće…) doprinosi epidemiji gojaznosti poslednjih godina, svakako je nešto nezdravo i u “zdravoj” hrani koju kupujemo. O ovome bi nutricionisti imali više reči.
Šta je najbezbednije jesti?
- Najbezbednije je umereno i raznovrsno, pretežno od hrane koju možemo naći sa našeg podneblja. Ovde mogu izneti samo lične stavove, opet mislim da je što se bezbednosti hrane tiče stručnije mišljenje bolje potražiti od naših nutricionista.
Gde ljudi najčešće greše prilikom planiranja ishrane i kako da selektuju informacije o dijetama, preporuke koje se mogu naći u velikoj količini na Internetu?
- Najveći izazov današnjeg čoveka je promena odnosa prema hrani i fizičkoj aktivnosti. I za planiranu i pravilnu ishranu, kao i za vežbanje je potrebno vreme, a vremena i pored svih olakšica savremenog življenja uglavnom nemamo. U nedostatku vremena, a u naletu raznih preporuka sa blogova, kanala i sl. ljudi isprobavaju neproverene dijete i suplemente, koji često mogu biti veoma opasni po zdravlje. Očigledno je da pojedinci donose odluke o svom načinu života, ali veće prisustvo i odgovornost treba da imaju pre svega nutricionisti koji treba da daju opšte preporuke i osnaže ljude da donose informisane odluke. Isključivo treba slediti preporuke nutricionista. Ono što treba takođe imati u vidu je da opšte preporuke o ishrani i fizičkoj aktivnosti jesu generalno važne u prevenciji, ali da u tretiranju gojaznosti koje predstavlja veoma heterogeno stanje, pristup mora biti prilagođen svakom pojedincu. Istraživanja su pokazala na pr. da od tipa gojaznosti zavisi da li će veći benefit u normalizaciji telesne težine imati restrikciona dijeta ili fizička aktivnost.
Kakav rezultat vašeg istraživanja očekujete i da li planirate da ga predstavite i van granica naše zemlje?
- Rezultati istraživanja će nam pre svega omogućiti mehanicističko razumevanje veze između pojedinih reaktivnih vrsta, posebno azot oksida i procesa brauninga u različitim depoima masnog tkiva. Od posebnog interesa je povećano sagorevanje masnoća u tzv. visceralnim depoima, obzirom da je cilj da redukujemo visceralnu gojaznost. Dalje, rezultati studija na animalnim modelima dijabetesa i gojaznosti kod ljudi pokazaće nam da li postoji opravdanost da se u ovim stanjima brauning stimuliše modulacijom redoks stanja masnog tkiva kao i koji su najbolji pristupi da se interferira. Na kraju, rezultati testiranja na izolovanim ćelijama, posebno iz masnog tkiva ljudi različite uhranjenosti i lipoma pokazaće nam translatorni značaj bazičnih istraživanja. Jedan od važnih rezultata istraživanja je i razvijanje metodologije kojom bi disfunkcionalne “gojazne” ćelije masnog tkiva odnosno adultne stem ćelije iz masnog tkiva preobratili ili diferencirali do ćelija koje bi sagorevale višak masnoća. Deo rezultata naših istraživanja je predstavljen nedavno na Kongresima Evropskog društva za istraživanja slobodnih radikala kao i na Internacionalnom 9. Kongresu o oksidativnom stresu. Značaj istraživanja je prepoznat na međunarodnom nivou, obzirom na veliko interesovanje i nagrade koje smo dobili. Takođe, već smo publikovali više radova u vrhunskim međunarodnim časopisima iz oblasti. Veliki deo rezultata međutim, ostaje da se predstavi, kada se finalizuje najveći deo, posebno in vitro istraživanja.
Da li postoje neki slični pristupi koji se već koriste, a služili su vam kao inspiracija?
- Od kada je 2007. godine, tehnologijom za otkrivanje metastaza kod kancerskih pacijenata slučajno otkriveno da i odrasli ljudi (ne samo bebe) mogu imati mrko, termogeno aktivno masno tkivo duž kičme, pokrenuta je lavina istraživanja u cilju povećanja količina ovog tkiva kod ljudi kako bi lečili gojaznost i dijabetes. Međutim, ostalo je nejasno na pr. koliko mrkog masnog tkiva je potrebno odraslom čoveku da bi se povećalo sagorevanje kalorija? Da li postoji bezbedan način da se stimulišu potrebne količine ovog tkiva, posebno kod gojaznih? Zbog ovih dilema, kao i činjenica da se metaboličke komplikacije u gojaznosti razvijaju kao posledica viška belog masnog tkiva, podstakla nas je da istražimo brauning, kao bezbedniju strategiju kojim bi povećali zastupljenost ćelija sa osobinama mrkih adipocita, u depoima belog masnog tkiva, kao bi smanjili belo masno tkivo, odnosno gojaznost. S obzirom da se prilikom brauninga u belom masnom tkivu prolazno povećava nivo nekih slobodnih radikala, pretpostavili smo da oni imaju regulatornu ulogu u ovom procesu. U skladu sa tim, započeli smo istraživanja kako bi pokazali da li “spolja” možemo da interferiramo, menjamo i normalizujemo metabolički odgovor masnog tkiva u željenom pravcu. Ovaj koncept tzv. “redoks medicine” da se promenom nivoa slobodnih radikala tj. redoks stanja u ćelijama nekim redoks aktivnim supstancama utiče na metabolizam i funkciju ćelija tek dobija na značaju.
Da li vodite još neki projekat ili postoji neki koji biste naveli kao značajan?
- Do poziva Fonda za nauku Republike Srbije učestvovala sam na više nacionalnih projekata u okviru kojih smo se bavili biologijom masnog tkiva, a kojima je rukovodio prof Bato Korać. Takođe, učestovala sam na više bilateralnih projekata u kojima smo imali priliku da sarađujemo sa kolegama iz Francuske i Nemačke. Trenutno vodim bilateralnu saradnju sa Nemačkom u okviru koje ispitujemo uticaj gojaznosti na specifične biomarkere kancera dojke kod žena u premenopauzi - završava Janković.
Nova terapija mogla bi da se primenjuje i van granica naše zemlje, a rezultati istraživanja mogli bi da podstaknu veliku javnu debatu o pravilnoj ishrani ljudi koji imaju problem sa gojaznošću. Nama ostaje da vidimo da li će naši naučnici zaista napraviti revoluciju i da li će u budućnosti biti gojaznih.
(Espreso)