OTVORENO O SVEMU
ZORAN STEVANOVIĆ: Talenti sada suviše rano odlaze, ne stignu da imaju pravi odnos prema zemlji i nacionalnom dresu!
Uživajte u sjajnim pričama koje je popularni "Stragi" izneo u intervjuu za Sport klub
Više od decenije i po „lovi“ talente za njegov Partizan, ne zaboravljajući lični primer i koliko slučajnosti utiču na životni put. Svestan da neki, novi klinci imaju preambiciozne (NBA) snove, trenere koji samo sabiraju pobede, menadžere koji se prerano upliću i savetuju reprezentativne odmore. Zoran Stevanović (51), ipak, ne može bez košarke, kao što kao gledalac, više ne može da podnese dvočasovnu turbulenciju mečeva.
„Drugačije je kada si aktivan učesnik, razmišljaš na drugi način i o drugim stvarima. A sada, počnem da gledam, kada je u pitanju tv prenos, a kako krene nizbrdo onima za koje navijam, menjam program ili ustajem, šetam, a prijatelji me obaveste kada pritisak manje skače, pa se vratim da nastavim i pokušam da odgledam do kraja. Nemam više nerava, ne mogu da izdržim da brojim greške, a i znam gde to može da odvede. Slično se osećam i kada uživo pratim, ali tada moram više da se disciplinujem,“ priznaje Stevanović na početku razgovora za Sport klub.
Nekadašnji centar crno-belih je tokom igračke karijere u dva navrata zaduživao dres kluba iz Humske, a po treći put se vratio početkom 2004. da bi započeo život koji neće stati samo između dva treninga, putovanja, utakmice…
„Iskreno, nisam posebno birao šta i gde ću da radim kada sam obesio patike. Nisam ni pomislio da sezonu 2003/04 neću odigrati do kraja za kragujevački Radnički, da malo pomognem, vratim onima gde sam počeo da se bavim ovim sportom. Dobro sam se fizički osećao, čak i bio najbolji skakač lige, ali se desilo ono što je prečesto srpska svakodnevnica. Klupska finansijska situacija je postajala sve lošija, saigrači su odlazili. Imao sam dovoljno iskustva da shvatim kako će se priča završiti, pa se i ja pokupim oko Nove godine. Kasnije su mnogi igrači tužili Radnički, meni nije padalo na pamet, već je trebalo da okrenem novu stranicu.“
Usledila je ponuda najtrofejnijeg srpskog košarkaškog kluba, povratak na mesto uspeha.
„U proteklih 17 godina, a nasledio sam svojevremeno Borisa Beravsa, vodio sam računa o omladinskoj školi, kao direktor ili zamenik. Ne mogu da blefiram i pričam kako sam baš ovaj posao meračio. A zašto baš ovo, a ne nešto drugo? Pa ni kada su me zvali da ovo radim, nisam imao vremena da u tom trenutku razmišljam da li bih nešto drugo. Sve je bilo spontano, što bi rekli, namestilo se, a brzo uđeš u rutinu u najboljem smislu te reči. Sa ove distance, ponovio bih potez.“
Za razliku od početka devedesetih prošlog veka, kada je i te kako „zapadao za oko“ navijačima, a rivalima bio „kost u grlu“, njegovo „direktorisanje“ je prilično „neupadljivo“.
Bez telefonskih čestitki
„Čudan sam po prirodi. Kada je definitivno napravljen dogovor da Obradović preuzme Partizan, nisam ga kao većina zvao da mu čestitam na povratku, a bio mi je trener, uz njega sam igrački sazrevao, iz najslavnijeg klupskog perioda. Ja to ne radim telefonom, nego kada se sretnem sa osobom, pa kada se desi. Slično je bilo i sa Zoranom Savićem, kada je postavljen za sportskog direktora. Ali je on ubrzo po promovisanju, jedno jutro, mene nazvao. Razgovor je otprilike ovako tekao: ‘Zdravo, radiš li i dalje? Naravno. Onda bi mogao umesto od osam da dolaziš od sedam.’ Usledio je smeh sa obe strane, tako smo počeli sjajnu saradnju. On sve prati, ne bavi se samo seniorskim timom.“
„Najvažnije je koliko tih mladih igrača stigne do prvog tima, pa kako se sa njima radi, pa sve drugo u vezi mlađih kategorija. Otkada ovo radim, mnogo ljudi, koji su zaduženi za finansiranje, organizacioni deo i ostalo, svako sa nekim svojim idejama, promenilo se. Jedino se ne menja fokus na one koji bi mogli jednog dana da budu budućnost kluba. Poslednjih godina, imamo mnogo bolje uslove za razvoj i napredak najmlađih. Od korišćenja male sale Arene za jutranje treninge, preko apartmanskog smeštaja, finansijske stabilnosti, redovnih stipendija, a time i kompletne komunikacije sa roditeljima“.
Da li je sve to dovoljno da Partizan povrati magnetizam idealne sredine odakle put lako vodi „među zvezde“?
„Tako nešto je ostvarljivo ako uspemo da izgradimo sopstveni trenažni centar, sa nekoliko sala, napravimo veliku bazu najperspektivnijih igrača, jednostavno, da se primaknemo španskom ili nemačkom modelu u tom segmentu. Kao što stoji ona maksima:“Da je lakše osvojiti, nego se zadržati na vrhu“, tako nije lako ni vratiti imidž najpoželjnijeg kluba onima koji bi ozbiljno da se bave košarkom.“
Mega je već duži period, najmanje za korak, ispred Partizana, Crvene zvezde…
„Imaju primat, ali rade i nešto drugo kao menadžerski posao. Između ostalog, fokusiraju se da imaju što više igrača na draftu i, dobro im ide. Ne kažem da je to zanemarljivo, ali Partizan je okrenut drugim stvarima. Čak nisu primarne ni juniorske ili kadetske titule, već da talentovani što pre dođu do seniorskog tima i tamo ostanu i ostave trag do 22, 23 godine, pre nego odlete u inostranstvo. Ako ćemo o prvom sledećem cilju, onda bih bio izuzetno zadovoljan da iz generacije 2003/04 bar dvojicu, trojicu izbacimo u prvi tim.“
Ne može preko veze
„I u košarci ima protežiranja u mlađim kategorijama. Da li neko vredi, ne može da promakne. Ne dozvoljavam da se pojedinci „guraju“ zato što bi tata mogao da bude dobar sponzor, to je greh prema ostaloj deci. Ni mene niko nije vodio preko veze, sve sam morao da zaslužim radom. Trudim se da tako bude i od kada vodim omladinsku školu. Odem na trening, utakmice, kada je potrebno, našalim se, ali i pokušam da motivišem. Žao mi je kada ta deca ne pokažu najviše kada je potrebno, kao na završnim turnirima. A, znam da mogu. Ako mi zasmeta njihov odnos na meču, ili nedostatak energije, uđem u svlačionicu na poluvremenu, pa kažem: ‘Sine, gde si to? Nema potrebe da budeš izgubljen i uplašen.’ Mlade igrače moraš da ohrabriš, ali i da uvek budu svesni čiji dres nose.“
Želja zamenika direktora omladinske škole crno-belih deluje kao naučna fantastika, ako se iole baci pogled na seniorski tim za predstojeću sezonu. Željko Obradović je skockao ekipu respektabilnih stranaca svestan očekivanja javnosti, koja bi od najboljeg evropskog trenera „čudesa“. A sportski diretkor, Zoran Savić, nedavno je objasnio (ne)mogućnost misije „gro domaćih“.
„Partizan je dobio fenomenalni duet, ali moramo da budemo i realni. Niko više, a pre svega klubovi kod kojih se računaju samo trofeji, nema vremena da pruži šansu nekom od 16, 17 godina, pa da ga čeka dok (ne) eksplodira. Za mene je velika stvar što je Željko vodio četiri juniora na nedavne zlatiborske pripreme, a i pre toga su radili sa najboljim timom. Mislim da oni trenutno ne mogu da iznesu visoke zahteve Obradovića, ali će se najverovatnije kaliti u Dunavu iz Starih Banovaca, članu Košarkaške lige Srbije, a pod nadzorom trenera iz našeg pogona, Milivoja Lazića. To je pravi put, koji su ne tako davno prolazili jedan Tripković, Veličković, Milutinov ili Andrić. Tako sam i ja počeo u Partizanu, prve seniorske sezone, dvojna licenca, malo Radnički, pa malo beogradski klub. Uvek se setim doskorašnejg kapitena Novice (oproštaj 16. septembra, prim. aut), kada bi odigrao 15-ak minuta večiti derbi, pa „trči“ u klub nižeg ranga. To je pravo kaljenje.“
Ono što primećuje sagovornik Sport kluba, ne ide u prilog, ne samo Partizanu, već i kompletnoj domaćoj košarci.
„Žao mi je što više praktično nema iskusnih starijih trenera za klince, bar u nekoj fazi njihovog razvoja. Većina mlađih stručnjaka drugačije radi. Dule (Vujošević) i Naser (Nenad Trajković), znali su mlađim igračima po 50 puta da nešto pokažu, sve dok ih ne dovedu da to rutinski odlično rade. Svedoci smo da mnoge sada isključivo zanimaju pobede što je kratkog daha. Na svu sreću, ja nemam razloga da se žalim na saradnike, počev od koordinatora Žarka Vučurovića, pa Bojana Simanića, Milivoja Lazića…“
Više lovac, manje ribolovac
„Za razliku od mnogih bivših košarkaša, ne bavim se voćarstvom ili povrtarstvom. Odem u rodno selo Stragare da se nadišem vazduha, podno Rudnika, ali i da lovim. Mada je to više dobro druženje, sve na čelu sa deda Milašinom, 84-godišnjom vitalnom starinom. U boljoj je formi od mnogih koji bi mogli da mu budu deca. Očistim mozak i skupim pozitivnu energiju. Idemo u lov na krupnu i sitnu divljač, u zavisnosti od lovostaja. Psihički se relaksiram u nekoj čeki, a nije obavezno ni da se nešto ustreli. Imam ekipu i za pecanje u Surduku, na Dunavu. To su prijatelji iz Starih Banovaca, a jedina košarkaška veza je Zoran Ilić, kum Ratka Varde. Ali, ovog leta, nisam se nešto pretrgao sa pecanjem.“
Pod ovdašnjim obručima se mnogo što šta promenilo, pa i odnos prema nacionalnom timu. Nije od juče, a može i gore.
„Poremetio se sistem vrednosti, to se samo prenelo na sport, košarku. Nisam ni ja tako davno igrao, završio karijeru u novom veku, pa zakačio i neke drugačije stvari. Ali, kada sam nekada video svoje ime na reprezentativnom spisku, jednog Dude (Dušana) Ivkovića kod koga nije smelo da se trepne, što bi rekli, dva dana nisam spavao. A ne verujem da sam bio jedini iz generacije. Vremenom se sve poremetilo. Sada talenti suviše rano odlaze „tamo daleko“, ne stignu da imaju pravi odnos prema zemlji i nacionalnom dresu.“
Da li nas zbog toga još više „žulja“ neuspeh u kvalifikacijama za OI, uprkos svim mogućim (ne)prisutnim nosiocima MVP naslova?
„Uh, sve nas je pogodio taj poraz od Italije, još ne može da prođe. Ipak, ne krivim nikoga što (ni)je igrao. Kažu da je bilo i dosta problema sa povredama. Najbolje bi bilo da su neki mogli da naprave kompromise, pokušaju da odigraju… Ovako, napravili smo korak unazad, spustili nivo, a da sve bude gore, bili smo domaćini, pa su i očekivanja proporcionalno rasla. Ima još nešto, pored tog nesrećnog poraza, mnogo smo brzo potrošili Igora Kokoškova, kao trenera i, čoveka. Mislim da je on odličan stručnjak, šteta zbog julskog epiloga. Zato košarkašicama Srbije i Marini Maljković svaka čast na energiji i motivaciji. Te dve stvari kao da su nedostajale muškoj reprezentaciji. Pa, ako se još dodaju „saveti“ menadžera da odmore od teških sezona…“
Osvrt na vreme sadašnje, reprezentativno je i „fleš bek“ popularnog Stragarca na ono za čim najviše žali.
„Tu uopšte nemam dilemu, jedino što mi je ostala želja nad željama je reprezentativni trofej. Ta 1992. je bila sreća i tuga do neba. Prvo zbog Partizanovog kontinentalnog trofeja, a posle nepuna tri meseca zbog sankcija UN i, isključenja sa OI u Barseloni, tek početak izolacije koja će potrajati tri godine. Našao sam se na spisku selektora Ivkovića, uz jednog Divca, Savića, Paspalja, Milićevića, Prelevića, Dobraša, dvojicu Saša (Đorđević, Danilović, prim. aut)… Da ne zvučim prepotentno, da su nam dozvolili da igramo, sigurno bih bio među putnicima. Pa, još da vidiš uživo jedini pravi američki drim tim, sve sa Medžikom (Džonson) i „Letećim“ (Majkl Džordan), ma igrali bismo sigurno protiv njih. Sećam se kako smo pripreme za te OI započeli kod Dude u Solunu, gde je on vodio PAOK, a kasnije otputovali u Monpelje. Tamo je i stigla crna vest da se vraćamo kući. Plakali smo kao kiša.“
Čuješ, zna me Greg Popović
„Kada je pre tri godine Greg Popović, „večiti“ trener San Antonia dolazio u Beograd, društvo, u kome su bili Raša Nesterović, Ratko Varda, Žarko Paspalj, pa i moja malenkost, odvedemo ga na pečenje. Čovek se oduševio kako se prase okreće na ražnju, ma sa svom tom procedurom. Samo je govorio: ‘Pozivam vas da svi budete moji gosti u Teksasu koliko želite.’ U jednom trenutku mi je prišao i obratio mi se: ‘Znam ja tebe i kakav si igrač bio.’ Ostao sam blago šokiran, pa nikad nisam „primirisao“ NBA. Još sam tada u najveće ratovao sa kilažom. Ali, Greg sve prati. Na povratku u hotel, samo je ponavljao: ‘Samo da me Paspalj ne vozi.’ Ali, to je već postao urbani vic.“
Stevanoviću se reprezentativno nije dalo ni tri godine kasnije kada su konačno ukinute sportske sankcije tadašnjoj SR Jugoslaviji.
„Opet me Duda pozove, prvo za kvalifikacioni turnir u Sofiji da bi izvadili vizu za Evropsko prvenstvo 1995. Uglavnom sam presedeo na klupi, osim što sam odigrao na „kašičicu“ jedan nevažan meč. Ali, na moju sreću, krenulo me, mada… Bio sam rezervista i kada te Ivković ubaci, moraš da vodiš računa o svakom detalju u ekipi „strašnih“ imena. Ja u ćošku, imam otvoren šut, a Paspalj sa klupe dobacuje: ‘Ma, pucaj ako mozeš.’ Ubacim tri trojke, mogao sam to iako mi nije takva pozicija, za dva, tri minuta. Dobijem na samopouzdanju, a reprezentacija odlazi na „Akropolis kup“, dve nedelje pre EŠ u Atini. Na treningu, zove me selektor na kraći razgovor, a ja se već „isekao“ da neće da mi se zahvali. Naprotiv, kaže mi: ‘Stragi, počinješ protiv Slovenije.’ I, počnem, ali brzo i završim. Posle uhvaćene lopte, krenem u kontru, a Zdovc, u pokušaju da me zaustavi, uleti mi u zglob. Ništa nije puklo, ali sam završio u kolicima, sa ogromnim otokom. Ta povreda, ne samo što me je odvukla od EŠ i reprezentacije, već mi je kompletno promenila karijeru. Pauzirao sam pet, šest meseci, a na postojeći višak, nabacio još kilograma.“
Ako mu se nije posrećilo sa nacionalnim timom, sa Partizanom jeste, pa još sa nepune 22 godine. Trofej evropskog šampiona nije mu jedini u kolekciji, ali zaborava nema. Kao i neke „sitnice“ na tom putu…
„Kada vraćam film unazad i danas mi je nestvarno kako smo to postigli s obzirom da smo bili prinuđeni da budemo domaćini u Fuenlabradi, predgrađu Madrida, sa najboljim „grobarima“ na tribinama, posle ovih domaćih. Volim da se šalim, pa kažem: ‘Kad bi Sale (Đorđević) dao onu čuvenu trojku Huventudu, da nije bilo mojih penala istom rivalu za plasman u četvrtfinale.’ Da smo tada izgubili u Fuenlabradi, ne bi bilo ni Istanbula. Ostalo je istorija.“
Kako je sam sebe pojeo
Stevanović je i u top igračkoj formi, možda i veću od one na parketu, vodio bitku sa kilogramima. Pokušavao je sa raznim dijetama, posetama nutricionistima, forme su se menjale, ali se sporije ili brže vraćao na težinu, od koje je, pored karijere, čak i zdravlje bilo ugroženo. Od pre godinu dana, kao da je pojeo sam sebe.
„Dugo sam razmišljao, dok se nisam odlučio za hirurški zahvat u Novom Sadu. Ne bih da pričam o detaljima, ali nije ni od onog da i dalje jedem koliko mi padne na pamet. Sada su to uobičajene porcije, ponekad i manje nego za prosečne ljude. Nije ni važno, u estetskom smislu, kako izgledam, nego da nemam problema sa zdravljem, kojih je bilo dok sam bio „elegantno popunjen“. Ne bih sebi to više dozvolio.“
Iako je od prvih ozbiljnijih igračkih dana u crno-belom, vodio i rat sa kilogramima, koji su mu i „skrojili“ karijeru, imao je bekovsku lakoću poentiranja, okretnost, snalažljivost, naravno i skok, po poziciji. Imao je i sreću i da ga „brusi“ legendarni Aleksandar Nikolić, savetnik u trenerskom debiju Obradovića, sezona 1991/92.
„Mogao bih knjigu da napišem o događajima sa njim. Kod „profe“ je bilo gore kada pobediš nego kada izgubiš. Kod ovog poslednjeg, znao je i da „teši“ kada bi uprskali sa „minus 20“, pa bi rekao da deset više ili manje, nije toliko strašno. A u pobedama nam je nalazio, čini mi se, više mana, u želji da idemo na sve viši nivo. Posle svakog gostovanja, čekao nas je u „Pioniru“, da bi usledio razgovor o meču, mnogo pitanja, ma držao je do svakog detalja. Zapravo, uvek nas je terao da vraćamo film, ponovo prolazimo kroz ono što smo odigrali.“
Stevanović priznaje da je zbog profesora Nikolića umalo digao ruke od crno-belih.
„Počelo je sa zakucavanjem iz mesta, a on će: ‘Stragi, vidim da možeš, ali ja sam jednom izgubio prvenstvo zbog takvih poteza.’ Ćutim i nastavljam sa treningom. Sledeći put, ako šutnem, što sam šutnuo i obrnuto… U meni, tada još klincu, kuva, ali podnosim sve dok nije počeo da mi se obraća: ‘Hej, igrač broj osam.’ Na prvoj pauzi, priđem Željku i požalim se da me boli glava od „profe“, nadimaka, zahteva… Gotovo u istom trenutku, kao da me je čuo, Nikolić nam prilazi i kaže: ‘Prijatelju, hoćemo li da nastavimo sa radom.’ Do kraja života, u svakoj prilici, samo me tako oslovljavao. Imao je specifičan pedagoški dril, a svi prvotimci su bili na tapetu u određenom trenutku. On je bio poseban.“
Kao i Stevanovićev dolazak u klub sa kojim će osvojiti praktično sve trofeje u karijeri, sa izuzetkom sezone u Igokei.
„U rodnim Stragarima, video me drug mog starijeg brata Bobana, koji je već trenirao košarku u kragujevačkoj Zastavi, ali nije bio ambiciozan. Imao sam 15 godina i skoro dva metra, upao sam mu u oči i javio je Mikici Tomoviću, koji je neumorno tragao za talentima. Tako sam dospeo u Radnički. Ujutru bih putovao u srednju školu u Topoli, vraćao se kući, pa kasno popodne za Kragujevac, na trening, do poslednjeg autobusa za Stragare. I tako godinu dana. Desilo se juniorsko prvenstvo Jugoslavije u Boru, gde sam proglašen za najboljeg igrača, pa je usledio i poziv za Kup republika u Leskovcu. Ali, posle takmičenja u Boru, Tomović me je poveo za Beograd. Stigao sam u Partizan, sedeo u jednoj klupskoj kancelariji, dok su u drugoj prostoriji, to sam kasnije saznao, većali Kića (Kićanović), Toša (Todorić) i Dule (Vujošević). Kada su završili, saopštili su mi da računaju na mene već na večernjem treningu. A ja u farmerkama i majici, bez prtljaga, patika… Smestili me u tadašnji hotel „Putnik“, pa na trening, pokojni ekonom Buca mi nabavio patike. Nisam mogao da dođem sebi, a na kraju treninga, čujem Palju: ‘Gde je onaj mali iz Kragujevca?’ Nisam znao da ga je Jovo Koružić, dugogodišnji igrač Radničkog i njegov zemljak, Pljevljak, zvao i zamolio da mi pomogne dok se ne snađem. Tako sam to veče završio kod Paspalja u stanu. Ubrzo sam otišao na odsluženje vojnog roka u Ljubljanu, ali i trenirao sa Olimpijom, u predvečerje raspada Jugoslavije. Ko zna šta bi bilo, da me nekoliko puta nije posetio Vujošević. Ti razgovori su presudili da seniorsku karijeru nastavim u Partizanu, iako je Olimpija nudila duplo bolje uslove. Ni Radnički nije zatezao oko ispisnice crno-belima, što nije bio slučaj sa ljubljanskim klubom.“
Nešto iz biografije
Zoran Stevanović Stragi je tokom igračke karijere oblačio dresove osam klubova, po dva puta Partizana i kragujevačkog Radničkog. Sa ovim poslednjim, počeo je i završio seniorsku karijeru (1990, 2004). Sa crno-belima je osvojo Kup šampiona (1992), tri šampionata SFRJ i SRJ (1992, 1995, 1996) i četiri nacionalna Kupa (1992, 1994, 1995, 1999). Igrao je i za poljski Prokom, kiparski Ahileas, Igokeu, FMP i bugarski Jambol. Sa ekipom iz Laktaša, uzeo je prvenstvo BiH, ali bio i MVP lige (2001).
Oženjen je Ivanom, koja je „davno malo trenirala košarku“, kako sam reče, a sin Ivan je krenuo očevim stopama. Bio član šampionske juniorske selekcije Partizana, 97. godište, u društvu sa Vanjom Marinkovićem, Milošem Glišićem, Nikolom Tanaskovićem, Slobodanom Jovanovićem (trener Bojan Salatić), ali… Opredelio se za sportski menadžment i trenutno sprema diplomski.
Iz igračke prošlosti zauvek iskrsavaju crno-beli i klub koji je zanimljivo sijao, ali i brzo tranzintno nestao.
„Prvi odlazak iz Partizana 1996. lakše sam podneo u Beobanci jer se opet pojavio profesor Nikolić, sada kao savetnik Darku Rusou. Ekipa disciplinovana, radna, odlična atmosfera i društvo (Popović, Preković, Benčić, Koprivica). Kako da zaboravim te treninge i hladnoću u novobeogradskoj Hali sportova. Ali, prijao mi je i povratak među crno-bele (1998/99), koje je tada vodio Lale (Vladislav) Lučić. Ako je i razmišljao da li mu je potreban „matori“ Stragi, makar i da „drži“ atmosferu, Željko (Obradović) ga je ubedio. Nije bilo trofejno kao tokom prvog boravka, ali je bilo pravo rešenje.“
Svedoci smo neke drugačije košarke, prosto „tutnji li, tutnji“…
„Igra se, kao što se i živi, dosta brže. Nekada je bilo više poteza na šmek, pa kako da „podvališ“, fintiraš, a sada su atletske karakteristike u prvom planu, posebno u napadu. Atraktivnije je zbog blokada, zakucavanja, ma to smo i mi radili, ali ne toliko. Pored fizičke spreme, igrači mnogo više vode računa o ishrani, to je dignuto na visok nivo. A onaj od 210 sm trči kao „trojka“ ili „četvorka“, a tek raspon ruku. Dobar primer je Jan Veseli. Igrači takvih karakteristika „istiskaju“ klasične centre. Na vreme sam se rodio.“
Gubi li ovaj sport identitet na Starom kontinentu?
„Nisam siguran, ali ide sve bliže NBA modelu. Deca prave prve korake na parketu, a sanjaju da jednog dana postanu deo najjače lige sveta, ne evropski klupski šampioni. Razumem ih, pa i ja sam imao šansu da se tamo oprobam, kada je Vlada Bošnjak, dok je radio u stručnom štabu Minesote, pokušavao da me ubedi da probam. Ma kakvi, ja iz Stragara da idem u NBA, to mi zvučalo nadrealno. Ali, bila su druga vremena i merila, bio sam vezan za Partizan, šta sam mogao više da poželim od evropske titule, reprezentativnog poziva, šanse da igram sa Divcem, Bodirogom, Paspaljem, Savićem...“
(Espreso/Sport klub)