ZAPADNI MEDIJI NE SMEJU DA PRIZNAJU PRAVI RAZLOG USPEHA TALIBANA: Slovenački filozof objašnjava SVE

Slovenački filozof Slavoj Žižek se za Raša Tudej bavio pitanjima uspeha Talibana u Avganistanu i glavnog razloga za isti. Prenosimo njegov tekst u celosti:

Talibanske trupe od oko 80.000 ljudi povratile su vlast u Avganistanu, a gradovi su padali kao domine dok su se vladine snage, koje broje 300.000 ljudi, bolje su opremljene i obučene, predavale bez volje za borbom. Zbog čega se to desilo?

Zapadni liberalni mediji imaju nekoliko mogućih objašnjenja. Prvi razlog je što smatraju da Avganistanci nisu dovoljno zreli i spremni za demokratiju zbog svojih religijskih ubeđenja.

Ovo nema puno smisla jer je Avganistan pre pola veka bio umereno prosvećena država sa jakom komunističkom partijom koja je na kratko uspela da dođe na vlast. Avganistanci su postali verski fanatici tek nakon što je sovjetska okupacija pokušala da spreči propast komunizma u toj zemlji.

Drugo objašnjenje uključuje treror koji Talibani primenjuju prilikom egzekucije svakoga ko se usprotivi njihovom režimu.

Vera može biti još jedan od razloga - Talibani jednostavno čvrsto veruju da svojim činom ispunjavaju zadatak koji su dobili od boga i da je njihova pobeda zagarantovana. Stoga mogu sebi da priušte strpljenje, jer je vreme na njihovoj strani.

Mnogo kompleksnije i realističnije objašnjenje za rapidno preuzimanje vlasti od strane talibanskih snaga leži u haosu rata i korupciji. Ovakve okolnosti su možda dovele do ubeđenja da talibanski režim, uprkos represiji i uvođenju šerijata, ipak može garantovati određenu bezbednost i red.

Ipak, sva objašnjenja izbegavaju činjenicu koja je zastrašujuća iz liberalne zapadnjačke perspektive - spremnost Talibana da se žrtvuju i preuzmu na sebe ulogu mučenika, da umru ne samo u borbi već i kroz suicidni čin.

Objašnjenje da Talibani kao fundamentalisti "zaista veruju" da če otići u raj ako umru mučeničkom smrću nije dovoljno dobro jer ne uzima u obzir razliku između verovanja u smislu intelektualnog saznanja ("Ja znam da ću ići u raj, to je činjenica") i verovanja koje je povezano sa subjektivnim osećajem.

Takoreći, ovo ne objašnjava iskonsku snagu ideologije, u ovom slučaju snagu vere, koja ne leži samo u snazi naših ubeđenja već i u tome koliko smo zapravo posvećeni tom ubeđenju. Mi nismo samo subjekti koji biraju jedno ili drugo ubeđenje, več sami postajemo to ubeđenje tako što ono prožima naš čitav život.

Upravo je zbog ovoga francuski filozof Mišel Fuko bio fasciniran Islamskom revolucijom u Iranu iz 1978. godine. Fuko nije bio impresioniran samo prihvatanjem žrtvovanja i indiferentnošću prema gubitku sopstvanog života, već i veoma specifičnim načinom pripovedanja "istorijske istine", pripovedanjem kroz agonizovanu formu, što je u suprotnosti sa pacifističkim, neutralizujućim i normalizujućim načinima pripovedanja Zapadnih sila. Ključ za razumevanje ovog stanovišta je koncept istine u istorijsko-političkom diskursu, koncept parcijalne istine, rezervisane za borce.

Kao što je Fuko i sam objasnio:

"Ukoliko osoba koja priča o ispravnom govori istinu, ta istina više nije univerzalna istina filozofa. Tačno je da je ovakav opšti diskurs o ratu, koji pokušava da interpretira rat iz perspektive mira, pokušaj da se borba opiše u celosti i da se rekonstruišu glavni ratni obrti. Ali to ne čini da diskurs bude neutralan, on uvek ima određenu perspektivu. Zainteresovan je za sve događaje samo u meri koja njemu odgovara i sagledava ih samo iz svoje perspektive. Istina je, drugim rečima, samo ona istina koja dolazi iz pozicije borca, iz perspektive onih koji žude za pobedom i, na kraju krajeva, koju pripoveda lično onaj koji je proživeo i preživeo rat."

Da li ovakav diskurs možemo odbaciti kao znak "primitivnog" društva koje još uvek nije prihvatilo moderni individualizam? I da li njegovo oživljavanje u savremenom društvu možemo da odbacimo kao znak fašističkog nazadovanja?

Za svakoga ko bar malo poznaje zapadnjački marksizam, odgovor je jasan: Mađarski filozof Đerđ Lukač pokazao je kako je marksizam "univerzalno tačan" ne uprkos svojoj parcijalnosti, već upravo zato što je "parcijalan", dostupan samo iz specifične subjektivne pozicije. Možemo da se slažemo ili ne slažemo sa ovim stavom, ali činjenica je da je ono za čime je Fuko tragao u dalekom Iranu - agonizujuća forma pripovedanja istine - već odavno bilo ukorenjeno u marksističkim pogledima na svet: Zarobljenost u klasnoj borbi nije prepreka "objektivnom" poznavanju istorije, već uslov za isto.

Uobičajeno pozitivističko shvatanje znanja kao "objektivnog" (ne-parcijalnog) pristupa stvarnosti koje nije narušeno pojedinačnom subjektivnom intervencijom - a što je Fuko definisao kao "pacifističke, neutralizujuće i normalizujuće oblike modernih zapadnih sila" - je zapravo ideologija u svom iskonskom obliku. To je ideologija o "nestanku ideologije".

Sa jedne strane imamo ne-ideološko "objektivno" ekspertsko znanje. Sa druge strane imamo mnoštvo individua od kojih je svaka fokusirana na svoju idiosinkratičnu "brigu o sebi" (termin koji je Fuko koristio nakon napuštanja svoih iranskih iskustava), male stvari koje donose radost u njegov život.

Sa ovog stanovišta liberalnog individualizma, i univerzalna posvećenost je sumnjiva i "iracionalna", posebno ako podrazumeva opasnost po život...

Ovde nailazimo na neobičan paradoks: iako je diskutabilno da tradicionalni marksizam može da obezbedi ubedljivo objašnjenje za uspehe Talibana, on je ipak ponudio savršen evropski primer onoga za čime je Fuko tragao u Iranu (i onoga što nas danas fascinira u Avganistanu), primer koji ne uključuje religijski fundamentalizam već kolektivno angažovanje za bolji život. Nakon trijumfa globalnog kapitalizma, duh kolektivnog angažovanja je suzbijen, a sada se čini da se taj potisnuti duh vraća kroz oblik religijskog fundamentalizma.

Možemo li da zamislimo povratak suzbijenog u njegovoj istinskoj formi kolektivnog emancipujućeg angažovanja? Itekako. Ne samo da možemo da ga zamislimo, već on snažno kuca na naša vrata.

Pomenimo samo katastrofu izazvanu globalnim zagrevanjem - ova situacija poziva na masovne kolektivne akcije koje će zahtevati svoje specifične načine mučeništva kroz žrtvovanje brojnih zadovoljstava na koja smo navikli. Ukoliko zaista želimo da u potpunosti promenimo svoj način života, moraćemo da suzbijemo individualističku "brigu o sebi" koja se fokusira na lično zadovoljstvo. Sama nauka neće moći da pomogne - to će moći samo nauka duboko ukorenjena u kolektivno angažovanje. TO bi trebalo da bude naš odgovor Talibanima.

Bonus video:

(Espreso/Raša Tudej)