ŠTA SVE TRPE RADNICI U KOL CENTRU? Beograđanka opisala najgoru situaciju u KARIJERI!

Rad u kol-centru ume da bude težak i stresan, a o tome u ispovesti za jedan beogradski portal priča jedna Beograđanka. Kakva je sva šikaniranja videla i doživljavala tokom karijere čitaćete u narednim redovima.

Ovo je njena ispovest.

– Počela sam tako što sam tokom studija želela da zaradim sebi za džeparac. Naime, moji roditelji baš nisu najboljeg materijalnog stanja. I tako sam počela svoju karijeru u jednom od kol centara.

Tamo sam radila četiri meseca, malo je reći da je svakog dana bio pakao. „Targeti“ su bili ogromni, a takođe i pritisak. Često smo radili prekovremeno i nedeljom što nije bilo po rasporedu. To se plaćalo kao redovna dnevnica, ali nije bilo šanse da se dođe do bonusa pa bih svakog meseca radila za 32.000 dinara. To je bilo pre pet godina. Radnike su konstantno držali nahuškane jedne na druge.

Kada su me terali da nudim sokovnik osobi koja je u terminalnoj fazi kancera, to je bila kap koja je prelila čašu i rešila sam da dam otkaz. Zbog ovog posla sam bila prinuđena da prekinem studije jer se raspored firme nije poklapao sa mojim predavanjima, a novac mi je bio neophodan.

Nakon toga sam prihvatila prvi posao na koji sam naišla. Nisam imala iskustva, firma je spolja izgledala veoma lepo, ali kada su mi rekli da moram da ulazim na sporedni ulaz za osoblje, počela sam da shvatam da nešto nije u redu. Držali su nas u nekoj zabačenoj prostoriji bez prozora, bez računara i sredstava za rad, sa samo nekoliko mobilnih telefona oko kojih smo se doslovno otimali.

U pitanju je bilo zakazivanje besplatnih tretmana i promocije kozmetike putem telefona. Isplatili su me uredno, ali jednom prilikom je menadžerka udarila okruglim kartonom moju stariju koleginicu. Tu je fiksni deo plate bio 15.000 dinara.

Posle nekoliko nedelja sam pobegla odatle glavom bez obzira i mislila sam da mi se sreća osmehnula kad sam preko jedne prijateljice našla posao u firmi u centru grada. Prodavala sam jastuke i prekrivače putem telefona. Vremenom mi je postalo dosadno da stalno ponavljam isti tekst i da „smaram“ nepoznate ljude.

Plata, takođe, nije bila zadovoljavajuća, 30.000 dinara mesečno, ali mogu da kažem da sam nešto tu naučila. Kada sam shvatila da stalni pritisak “targeta” utiče na moje mentalno zdravlje i da ne mogu da funkcionišem, rešila sam da odem.

Brzo sam našla novi posao u jednom velikom kol centru jer sam do tada već bila izgradila dobar CV. Nikada do tada nisam radila u tako velikoj kompaniji. Prvih dana, kada su me ostavili samu da telefoniram bilo mi je jako teško. Ubrzo shvatite da ste deo jedne velike korporativne mašinerije i da nikoga nije stvarno briga za vas.

Stres je ogroman jer ljudi koji pozivaju leče svoje frustracije na nama, psuju, vređaju, svašta govore. Šta govore? Jedan klijent je rekao „je*em vam mater svim Beograđanima“, na primer. Jedna gospođa me je zvala koja je rekla da je u terminalnom stadijumu raka pluća, gušila se i plakala zbog toga što joj ne radi televizor. Kašljala je toliko da sam mislila da će umreti na slušalici.

Ima i nekih ljudi kojima je toliko dosadno, da zovu po 50 puta dnevno, bez preterivanja. Oni mogu meni u slušalicu da kažu bilo šta, ali ja nemam pravo da prekinem vezu. Iako je oponekad veoma teško, kol-centar je zapravo jedna velika psihologija gde slušate svakakve tipove ljudi. Naučite da se ne nervirate oko nebitnih stvari i naučite da prodajući pakete prodajete sebe kao neke proizvode, u raznim životnim situacijama.

Plata je sada barem redovna, i sa bonusom iznosi 35.000 dinara, pet godina kasnije. Ovo je, naravno, jedva dovoljno za opstanak. I dalje plačem na poslu ponekad. Zbog stresa i anksioznosti sam prinuđena da pijem lekove za smirenje.

Trenutno ne vidim šansu za neki bolji posao, možda u budućnosti planiram da se obrazujem i završim napredni kurs engleskog jezika. Danas je teško naći posao, i ovo je trenutno jedino što znam da radim. Nekada razmišljam kako mi prolaze najbolje godine života na sedenje u kancelariji, ispunjavanje targeta i slušanje uvreda.

Ovaj posao rade ili mladi ljudi koji su prinuđeni da zarade svoj dinar ili ljudi srednjih godina koji su izgubili svaku perspektivu. Mladi se ne zadržavaju previše dugo.

Zamislite da svakog dana dolazite na radno mesto i znate da će vam tog dana neki prostak poželeti da vam kuća izgori na Božić jer njemu ne odgovara vaša usluga. Vikendom bukvalno ležim, omamljena od lekova, i prikupljam energiju za narednih pet dana.

Pokušavam da brzo zaboravim one zaista ružne stvari koje čujem. Sreću nalazim u hobijima i viđanju sa prijateljima i porodicom. Trudim se da u slobodno vreme što manje razmišljam o poslu.

(Espreso/Mondo.rs)