BRUTALNO PLJUVANJE ĐOKOVIĆA PRED POČETAK OLIMPIJSKIH IGARA: Amerikanac tvrdi da igra ANTI-TENIS, i to je samo DELIĆ

Park MakDugald, urednik rubrike "Život i umetnost" magazina, napisao je pred početak Olimpijskih igara u Tokiju tekst o Novaku Đokoviću koji je, verujemo, prevazišao sve hejterske i pljuvačke tekstove koji su o srpskom teniseru objavljeni u poslednje vreme. On je u tekstu "Svi se poklonimo Novaku Đokoviću, kralju anti-tenisa" rekao sve što misli o Srbinu i to, uglavnom, nije u redu.

Prenosimo ga:

"U nedelju, 11. jula, Novak Đoković je osvojio svoju šestu vimbldonsku titulu, pošto je lagano, u 4 seta, savladao mladog Italijana Matea Beretinija. Ovo je bila 20. Grend slem titula 34-godišnjaka, što ga je dovelo na deobu prvog mesta sa Rodžerom Federerom i Rafaelom Nadalom. Ako se uzme u obzir relativno mali broj godina Đokovića (Federer ima 39, Nadal 35), njegova impresivna spremnost, njegova mentalna snaga bez premca, i njegova dominantnost na tvrdoj podlozi i travi, podlogama na kojima se igraju 3 od 4 Grend slema, Đoković će karijeru završiti verovatno sa još nekoliko.

Ali, čak i da se njegova karijera završi sutra, Đoković bi imao uverljive argumente da bude smatran najboljim teniserom svih vremena. On je proveo najviše nedelja na vrhu rang liste, kao broj 1, izjednačen je sa Pitom Samprasom, kao teniser koji je najviše puta dočekao kraj godine kao broj 1, i jedini je teniser koji je svaki Grend slem osvojio barem dvaput. Ako pobedi na US Openu ovog leta, a najverovatnije je da hoće, ne samo da će imati najviše Grend slemova u istoriji, nego će postati i prvi igrač posle Roda Lejvera koji je osvojio sva četiri u jednoj godini. Možda najvažnija stvar za njegov legat je to što ima bolji skor i protiv Nadala (30:28) i protiv Federera (27:23), uključujući i 4:1 protiv Federera u finalima Grend slemova (izgubio je samo prvi susret, 2007, na US Openu), kao i dve pobede protiv Nadala, najboljeg igrača na šljaci u istoriji, na Rolan Garosu.

Njega takođe, uglavnom, ne vole. Publika navija protiv njega, pogotovo kad igra protiv druga dva člana "velike trojke". I sam sam kriv, kad je o ovome reč. Mislim da je Đoković dosadan i navijam za bilo koga ko igra protiv njega. Federer je moj omiljeni igrač i, po mojoj proceni, čovek koji igra najlepši tenis u istoriji. Kad ima dan, njegova igra je kao umetnost: agresivna, ali ipak smislena i baletska, sa savršenim miksom delikatnog osećaja i tečne snage. Nadal je više fajter i radnik, ali ima nečeg privlačnog, čak estetskog, u njegovom sirovom atleticizmu i nekonvencionalnom stilu, sagrađenom oko neverovatne količine top spina koji daje svom levorukom forhendu, kojim svoje protivnike nemilosrdno primorava na predaju.

Đoković, nasuprot tome, igra nešto nalik anti-tenisu. Iako je u poslednje vreme poboljšao svoj servis i voleje, i poseduje jedan od najboljih drop-šotova u tenisu, on je u osnovi konzervativan, defanzivan igrač. Njegova igra je napravljena oko konzistencije, fenomenalnog riterna servisa, i jednako neverovatne sposobnosti da stigne loptice koje apsolutno ne bi trebalo da mogu da se vrate u igru, primoravajući svoje protivnike da moraju da izvedu još jedan udarac, kad pomisle da su već osvojili poen. Iako je sposoban da napadne kad je neophodno, on više voli da osvaja poene tako što će da namami drugog momka da pokuša nešto preterano, i onda ili promaši, ili se dovede u poziciju u kojoj je ranjiv. Plus, tu je i njegova debelo zaslužena reputacija mentalnog džina, koja stvara dodatni pritisak na protivnike. Pola vremena, čini se da Đoković ne treba da uradi bilo šta da bi pobedio - drugi igrač je toliko prestrašen zadatkom koji je pred njim - on mora ne samo da pobedi Srbinovu odbranu, nego da nad-Zenuje Đokovića u ključnim poenima - i onda mu se cela koncepcija raspadne.

Ova dinamika je bila bolno vidljiva u najtežem testu za Đokovića na ovogodišnjem Vimbldonu, polufinalu protiv mladog kanadskog "revolveraša" Denisa Šapovalova. Daleko bolji igrač u većem delu prvog seta, Šapovalov je dominirao na servisu i maltretirao Đokovića sa osnovne linije, zaradivši rani brejk koji mu je dao šansu da servira za set, na 5:4. U tom gemu, na 30:30, Kanađanin je neobjašnjivo oterao jedan lagan poen u aut, a onda je, pošto se izborio za izjednačenje, napravio dve uzastopne greške iz bekhenda, i dao je Đokoviću brejk nazad. Onda, u taj brejku, Šapovalov je napravio 5 neiznuđenih grešaka, i na kraju je napravio i duplu grešku na set poenu (ovo je uradio i Dominik Tim protiv Đokovića u prvom setu finala Australijan opena 2020). Đoković, sve to vreme, nije uradio ništa posebno, osim što je držao lopticu u igri duboko, i unutar igrališta. Jednog momenta je bio maltretiran na terenu, a sledećeg je imao (za njega) veliko vođstvo od 1:0 u setovima, a razlika koja je ovo omogućila se nalazila između ušiju Šapovalova.

Sigurno, ovo je znak veličine. Tenis je gotovo surovo psihološki sport, u kojem igrač, da bi pobedio, mora stalno da odigrava udarce - drugi servis, bekhend paralalu, forhend dijagonalu - koje zna da udari i u snu. Pitanje je da li mogu da izvedu ove udarce u kontinuitetu, više puta, pod ogromnim pritiskom, sa ponosom, slavom, i milionima dolara u pitanju. Kao navijač, vi (ili barem ja), želim da vidim da je neko dorastao ovom izazovu. To je načinilo od Federera toliko omiljenu figuru. Kad pobeđuje, pobeđuje tako što igra tenis na način na koji osećate da treba da se igra: aktivno, sa stilom, hrabrošću, harizmom, "šetajući" svoje protivnike po terenu kao marionete, pre nego što ih dokrajči udarcem sa osnovne linije ili volejom. On "preuzima" igru.

U toku sjajne Đokovićeve partije, na drugoj strani, često izgleda kao da njegov protivnik pokušava da se popne na Mont Everest bez kiseonika, a Đoković je tu u ulozi planine, leda, vetra i hladnoće - pasivna, neljudska sila koja će slomiti sve osim najhrabrijih i najsrećnijih ljudi. Vi navijate za ljudsko biće na drugoj strani mreže, ali sve vreme mislite da, na kraju, nema šanse. I obično ste u pravu.

Kao navijaču, ne sviđa mi se što je Đoković dokazao da je najveći svih vremena. Osećaj je, na nekom nivou, da je to inverzija "korektnog" narativa - kao da priroda savladava čoveka, pre nego obrnuto. Ali jedna od sjajnih stvari u vezi sa tenisom, i sportom uopšte, je da on nema obavezu da se prilagođava tvojim željama, očekivanjima, ili pričama koje mi želimo da on ispriča. Šta se desi, desi se, i navijači moraju to da prihvate. Đoković je trijumfovao, ubedljivo, i to u inat teniskom svetu koji je uvek želeo da ga vidi kako propada, i mentalna snaga i samouverenost koju je izgradio suprotstavljajući se ovom neprijatelju je bez sumnje njegova najveća snaga kao igrača. To je samo po sebi velika priča, čak iako nije ona kojoj sam se ja nadao.

Bonus video:

(Espreso/Washington Examiner)