OVAJ TEKST O NOVAKU ĐOKOVIĆU MORATE PROČITATI: Čovek je udario pravo u SUŠTINU!

Sportski novinar DŽo Posnanski napisao je jedan izuzetan tekst u kome govori o najboljem teniseru sveta Novaku Đokoviću.

Razgovarajmo na trenutak o dvogodišnjem periodu Novaka Đokovića od Vimbldona 2016. do Otvorenog prvenstva Francuske 2018. Dogodilo se to odmah nakon što je izveo najveći muški teniski podvig u poslednjih 50 godina, osvojivši četiri titule na Grend slemovima u nizu. Pobedio je Rodžera Federera na Vimbldonu i Otvorenom prvenstvu Amerike, Endi Mareja na Australija openu i Rolan Garosu. Đoković je imao 12 glavnih šampionata pre nego što je napunio 30. Bila je to izuzetna karijera.

A onda je nešto - ili više stvari - puklo u njemu. Nije se dogodilo odjednom. Prvo ga je na Vimbldonu izbacio Sem Kveri. Potom ga je sa terena na Olimpijskim igrama u Riju počistio Huan Martin del Potro. Ubrzo nakon toga, njegov stari prijatelj Stan Vavrinka tukao ga je u finalu Otvorenog prvenstva Amerike.

Zatim, bilo je povreda, ličnih problema, motivacijskih problema, ko zaista zna sve što se događalo? Đoković ne voli da priča o tome, osim što kaže da je prošao mnogo toga. Cela njegova 2017. godina bila je teška, a on je ispao iz Top 10. Njegova 2018. godina je započela jednako loše kada je ispao iz Top 20. Još gore, na terenu je često izgledao beživotno, što je upravo suprotno od onog što je Novak Đoković predstavljao.

Tada je napunio 31 godinu i bilo je pošteno pitati da li će ikada više pronaći taj razlog. Proveo je karijeru jureći, ali, realno, šta je preostalo da se juri? Tada je Federer već imao 20 grend slem titula - osam ispred Novaka - a Nadal je bio odmah iza švajcarskog tenisera, i kakve je šanse Đoković u svojim godinama i kao igrač broj 22 na svetu imao da ih uhvati? Do tog trenutka, najviše grend slemova koje je bilo koji igrač osvojio posle 31. godine bio je Ken Rozvel sa četiri, ali to je bilo neko drugo vreme.

Već je do tada zaradio mnogo novca. Ostvario je svaki san uplašenog dečaka koji je proveo toliko noći u podrumu ispod stana svog dede, dok su bombe eksplodirale oko njegove ratom razorene Srbije. Izgledalo je kao da je savršeno vreme da jednostavno kažem: Bravo.

I tada seNovak Đoković, drugi put u karijeri, transformisao.

Na mnogo načina, ovogodišnji Vimbldon je bio prvi turnir koji je Novak Đoković imao samo za sebe. Proveo je dugu karijeru kao drugi momak, lovac koji pokušava da zadre u dominaciju Rodžera Federera, igrač koji pokušava da nadmaši Rafaela Nadala, koji pokušava da nokautira Endi Mareja ispred obožavanja Engleske na Vimbldonu.

Ali ovog puta, pozornica je za njega bila očišćena. Nadal je odlučio da preskoči turnir da bi „produžio karijeru i nastavio da radi ono što ga raduje“. Marej je igrao, ali slabo, a nakon nekoliko sentimentalnih pobeda Denis Šapovalov ga je nesentimentalno ispustio. I da, naizgled ostareli Rodžer Federer igrao je sa 39 godina, ali mu je u četvrtfinalu ponestalo snage protiv čvrstog poljskog igrača Herberta Hurkača.

I tako je ovo bio Đokovićev turnir, potpuno, potpuno, toliko da su rano u dve nedelje ljudi iz ESPN-a održali neformalnu anketu za svoje analitičare: ako bi bili primorani da izaberu pobednika, da li bi izabrali Đokovića ili izabrali nekog drugog. Ovo je krajnja počast, ona vrsta stvari koju su analitičari golfa pitali o Tajgeru Vudsu kad mu je išlo najbolje: Tajger ili bilo ko drugi? To je sada bilo Đoković ili neko drugi.

Iznenađujući broj analitičara izabrao je "sve ostale". To nazivam iznenađujućim, iako je opklada koju su sklapali - da bi Đoković mogao imati loš dan - bila sigurno dovoljno razumna. Teniseri imaju loše dane, posebno na nepredvidljivim travnjacima. Četvrti igrač sveta Stefanos Cicipas, podlegao je Amerikancu Tiafou u prvoj rundi. Drugi svetski teniser Danil Medvedev raspao se protiv Hurkača.

Da, loši dani se događaju i najboljima. I tvrdio bih da Đoković nije imun; ne samo da mislim da je imao loš dan na ovom Vimbldonu, zapravo nekoliko njih. Bio je prilično ozbiljno isključen iz igre u trećem kolu protiv američkog veterana Denisa Kudle. Apsolutno je nadigran u polufinalu protiv Šapovolova. Ali uspeo je da dobije oba ta meča.

Verovatno znate priču o mladom Đokoviću koji se transformisao iz talentovane, ali žive enigme u igrača broj 1 na svetu 2011. godine. Mnogo toga je rečeno o načinu na koji je promenio ishranu, mentalnim vežbama koje je radio, njegov skoro fantastični fokus na fleksibilnosti u odnosu na gotovo sve ostalo. Tokom narednih šest godina:

- Osvojio je pet Australijan Opena,

- Osvojio je Otvoreno prvenstvo Francuske i tri puta je izgubio u finalu, od toga dva puta od Nadala,

- Osvojio je tri Vimbldona, pobedivši dva puta Federera i jednom Nadala u finalu,

- Osvojio je dva US opena, izgubivši tri puta u finalu.

Ovo je bio neumoljivi Đoković, poznat po svojim nadljudskim refleksima, neverovatnom vraćanju servisa, svojoj nenadmašnoj brzini na terenu, gde jednostavno ne može ništa da promaši.

Ljudi misle da je današnji Đoković samo starija verzija tog Đokovića, ali nije. Dogodila se ta druga transformacija, ona nakon njegove dvogodišnje patnje, ona koja je previše ljudi izgleda propustila. Ova verzija Novaka Đokovića igra igru sa neverovatnom raznolikošću, maštom i kreativnošću. Njegova igra se gotovo nikada ne naziva lepom - to je teritorija Federera - ali tokom poslednje tri godine Đokovićeva igra dostigla je novi nivo lepote. Mukotrpno se pretvorio u jednog od najboljih tenisera na svetu svih vremena. Verovatno je najbolji lober na svetu (njegov drop-šot sada je jedno od najrazornijih i najdivnijih oružja u tenisu). Njegov bekhend, posebno na travi, postao je Federerski. Njegova sposobnost ne samo da juri drop-šotove, već i da na njima pogađa nezamislive uglove rivala.

- On nema slabosti - ističe Džon Mekinro, i to je istina. Odličan je sa osnovne linije i na mreži. Njegov prvi i drugi servis su poražavajući, a ritern mu nema premca. Đoković ovih dana sa sobom u svaki meč donosi preveliku kutiju alata, iz koje može da odabere pravi alat za određeni posao.

Sve to ubacite u njegov još uvek neuporediv ritern, njegovu neobičnu sposobnost predviđanja protivnikovih odluka, njegov zapanjujući talenat da se uzdiže iznad živaca na velikim poenima i sreću koja izgleda kao da hoda sa legendama, i vidite zašto je imun na loše dane. Meč protiv Šapovolova je savršen primer za to. Đoković je priznao da je nadigran, ali ne i kad je bilo važno. Denis je imao 11 šansi za brejk - jednu više od Đokovića - ali Novak ih je spasao 10. Šapovolov je servirao za prvi set kada je napravio dve greške u bekhendu, pa je izgubio u taj-brejku. Šapovolov je u drugom setu imao Đokovića na 0:40 u jednom gemu, ali je Novak pronašao način da se izmigolji. Šapovolov je imao svoje šanse, ali ih je Đoković sve ugasio.

Đoković JE IMAO VIŠE SREĆE. Imao je nekoliko udaraca koji su nekontrolisano išli, ali su na kraju pogodili zadnji deo linije. Pogodio je nekoliko udaraca za koje je Šapovalov bio siguran da nisu, ali na pregledu čelendža ispostavilo se da je sve išlo u Novakovu korist. Sreća? Naravno. Ali, kako kažu na početku jednog filma: "Za neke igrače sama sreća je umetnost.“

Đoković je pokazao živce u finalu Vimbldona protiv Italijana Matea Beretinija, ali teško da biste mu to mogli zameriti. Đoković nije samo svestan teniske istorije koju pokušava da stvori, šokantno je otvoren kada govori o njoj. Govori o osvajanju zlatnog slema još od kada je pobedio Nadala na Otvorenom prvenstvu Francuske. Već godinama govori da želi da karijeru završi sa najviše grend slem titula. Nekada je na cipelama pisao broj 310 - to je bio rekord Rodžera Fedrerera, a sada Đoković ima taj rekord.

Sportisti su retko tako otvoreno ambiciozni. Obično se povuku u savršeno logične izjave poput: "To je nešto o čemu ću razmisliti nakon odlaska u penziju“ ili "Nadam se da ću jednog dana moći da se osvrnem i razmislim, ali za sada sam usredsređen na to da to uživam iz dana u dan", ali ne i Đoković. I tačno je znao šta znači njegov meč protiv Beretinija, tačno je znao šta bi pobeda značila:

- Pobeda bi mu donela 20 grend slemova, vezujući ga za Federera i Nadala,

- Pobeda bi ga učinila prvim igračem od Roda Lejvera pre više od 50 godina koji je osvojio prva tri turnira za grend slem u godinu dana,

- Pobeda bi mu donela šestu titulu na Vimbldonu.

Počeo je klimavo, dva puta je pogrešio u svom uvodnom gemu, nije uspeo da osvoji prvi set, gubi taj-brejk, nije uspeo da servira za drugi set itd. Još jednom je bio usred lošeg dana.

Ali znao je da to neće potrajati. I nije. Pronašao je svoj ritam i jednom kada je poništio Beretinijev servis - nešto što čak i kritičari priznaju da Đoković radi bolje nego iko ikad - meč je bio njegov. Poslednja tri seta nisu bila baš jednostavna, ali ni u njima nije bilo puno sumnje. Đoković je osvojio poslednji poen kada je Beretini zakucao bekhend u vrh mreže, a onda je Đoković pao na leđa i zagledao se u nebo.

I odmah su nestali najveći argumenti za najboljeg svih vremena jer se nešto vitalno promenilo. Dakle, argumenti protiv Đokovića postaće suptilniji i ličniji, pričaće se o tome kako on tuče slabije na terenu ili kako je bio neuspešan sve dok Federer nije počeo da stari ili kako ga je Nadal tako često pobeđivao na šljaci ili slično. I šteta je što argument za bilo kog od ovih neverovatnih igrača mora sadržavati napade na druga dva. Već sam rekao: Sva trojica su najbolji ikada. Nikada nije bilo igrača koji je oduzimao dah, kao što je Federer od 2004-2007, a on je izdržao. Nikada nije bilo borca poput Nadala, posebno na njegovoj voljenoj šljaci.

I, da, nikada nije postojao kameleon poput Novaka Đokovića, koji može postati igrač koji treba da postane da bi se uzdigao do trenutka. Otići će na Olimpijske igre sada, zatim će ići na US Open da pokuša i dovrši godišnji Grand Slam za muškarce, i još jednom će dobri ljudi sa ESPN-a pitati: Đoković ili neko drugi?

Veće pitanje je: Ko može da ga pobedi?

(Espreso)