ŽIVOT MINE KARADŽIĆ JE BIO TRAGIČAN, ISPUNJEN TUGOM I SAMOĆOM: Njegoš i Branko Radičević su joj POSVETILI PESME

Na današnji dan 1828. rođena je Vilhelmina Mina Karadžić, srpska slikarka i književnica, ćerka Vuka Stefanovića Karadžića. Mina Karadžić je jedna od tri slikarke (pored Katarine Ivanović i Poleksije Todorović) koje su radile u Srbiji u 19. veku.

Mina Karadžić bila je veoma obrazovana, kreativna, talentovana, druželjubiva i senzibilna ličnost. Ova hrabra žena pojavila se u srpskoj narodnoj nošnji na Bečkom balu, igrala kolo i zadivila austrijsku gospodu.

Pisala je stihove, prevodila narodne pripovijetke i pjesme sa srpskog na nemački jezik. Pisma i dnevnički zapisi koje je iza sebe ostavila oslikavaju nam njenu izuzetnu ličnost. Mina Karadžić jedna je od prvih žena slikarki u srpskoj likovnoj umetnosti, koja je slikarstvo učila i usavršavala u tada najboljim bečkim ateljeima.

Vuk Karadžić želio je da kćerki pruži najbolje obrazovanje. Odlično je govorila francuski i italijanski, a tek u petnaestoj godini počinje predano da izučava srpski jezik. Očeva želja, da uči svirati klavir kod najboljih bečkih učitelja, nije bila ispunjena jer nisu imali mogućnosti, iako je Mina bila muzikalna. Lepa Mina Karadžić kroz život je prošla sa mnogo tuge i samoće iako je bila okružena mnogim udvaračima i onima koji su je potajno voleli.

Očeva desna ruka

Dom Vuka Karadžića bio je sedište najumnijih ljudi, a njegovi korespodenti bili su najznačajnije ličnosti evropske kulture i umjetnosti toga doba. U središtu svih tih odnosa nalazi se Mina Karadžić. Bila je očeva miljenica, ali i miljenica svih onih koji su često boravili kod Vuka Karadžića. Očeva desna ruka, prevodilac, sekretar, duboki poznavalac njegovog dela i pratilac na putovanjima. Poslovicu drž’ se zubima za vetar čula je slučajno i odmah poslala ocu kako bi je uvrstio u svoju knjigu. Najveći deo njenih pisama svjedoči o odnosima u porodici Vuka Karadžića. Minka, kako ju je od milošte zvao, ostavila je mnoštvo podataka o Vukovom odnosu prema deci, o prilikama i neprilikama u kojima su živjeli, o Vukovim prijateljima, saradnicima, o ljudima i događajima koji su obilježili srpsku književnost i umjetnost. Najviše nježnosti i brige iskazivala je prema bratu Dimitriju. Piše mu ovako:

Veoma me raduje, kako saznajem iz tvog pisma od 5. marta, da si primio moj portret i da te raduje. Obesi ga na neko mesto gde ga najčešće možeš gledati i kad god tvoj pogled padne na njega, seti se da isto kao što je ova slika blizu tebe i moje su misli čvrsto uz tebe i niko te na ovoj zemlji ne može više voleti od mene!

Dimitrije Karadžić bio je jedan od najškolovanijih srpskih oficira. Sklon piću i kocki upropastio je očevo nasledstvo i otišao u Rusiju odakle je krenuo u srpsko-turske ratove kao dobrovoljac ne bi li se iskupio. Sestra mu je pisala pred odlazak u Rusiju:

Na kolenima te molim, nemoj dalje da budeš svoj sopstveni neprijatelj, i budi drugi. Moj blagoslov i molitva će te pratiti i neka slutnja mi govori da ćeš tamo kuda nameravaš, naći ono što si do sada uzalud tražio.

Iz pisama Mine Karadžić saznajemo da je carsko-kraljevska vlada u Beču, mesec dana nakon smrti Vuka Karadžića dala nalog jednom umjetniku da izradi njegovu bistu i da je pokloni omladini u Novom Sadu. Minu Karadžić o tome je obavijestio Feliks Filip Kanic, Vukov prijatelj. Ona mu odgovara: Kanic, kome mogu da zahvalim za prvu vest o izradi biste, sasvim se zauzeo za to da umetnik predstavi oca u kućnom ogrtaču u kome ga je često viđao. Ali pošto je ogrtač koji je mati tebi dala moram ti dosađivati molbom da pošalješ isti povoljnom prilikom...ali po mogućstvu što skorije jer će umetnik početi sa oblikovanjem što pre to ranije.

Radosti i tuge

Porodični život Mine Karadžić bio je tragičan, ispunjen tugom, brigom i samoćom. Prvi put Mina Karadžić verila se sa Florom Ognjevim, Rusom, doktorom medicine. Veridba je raskinuta 1847. godine jer se pokazalo da njen izabranik nema dovoljno sredstava za samostalan život u Moskvi. Vuk Karadžić za zeta je priželjkivao Imbru Tkalca. Međutim, Aleksa Vukomanović zaprosio je Minu Karadžić 1856. godine, uputivši pismo njenom ocu. Aleksa Vukomanović bio je profesor Liceja u Beogradu. U maju 1858. godine, u Sabornoj crkvi u Beogradu, venčali su se Mina Karadžić i Aleksa Vukomanović. Volela je svog muža, obožavala je da sluša njegove recitacije i da ga gleda dok vodi svoje ozbiljne debate. Zbog ljubavi je prešla u pravoslavlje i dobila ime Milica. Njen muž bio je bolešljiv čovjek. Zbog izgubljenog vida često je morao da ide na lečenje u inostranstvo. Uvek je bila uz njega i prikupljala novac za lečenje. Godinu dana nakon venčanja dobili su sina Janka, ali njena sreća nije dugo potrajala. Svega nekoliko meseci po sinovljevom rođenju umire Aleksa Vukomanović. O svojoj tuzi i suzama često je pisala u dnevniku. Sa smrću muža započela je životna tragedija Mine Karadžić. Početkom šezdesetih godina ponuđen joj je posao upravnice tek osnovane Više ženske škole u Beogradu. Ona je odbila taj posao, jer zbog majke nije mogla da napusti Beč. Nakon pet godina umire joj otac. Tog dana kad je umro, Vuk Karadžić se probudio i rekao joj da bi ozdravio kada bi mogao da se napije vode sa lovćenskog izvora. Nakon očeve smrti, brat Dimitrije prodao je imanje u Tršiću i sve proćerdao. Mina Karadžić sama se brinula o bolesnoj majci Ani i sinu Janku. Dvanaest godina posle Vukove smrti umire njegova supruga Ana. U posljednjem srpsko-turskom ratu, na Kavkazu umire mladi ruski oficir Janko Vukomanović. Tada se Mina Karadžić povlači u samoću. Pisala je Petru Ostojiću, nakon sinovljeve smrti: Molim Vas otidite svakako u Junkersko učilište pa ispitajte tamo potanko ko je primio iz ruke Jankove pisma i medalju za hrabrost što ju je zadobio vojujući protiv Turaka, pa ako je to na poštu predato, molim Vas na pošti pitajte, jer se ja strašno bojim, da se poslednji spo-men na moga sina izgubi! Molim Vas učinite mi to, blagoslov Božji će Vas pratiti!

Slikarstvo

Njena ljubav prema slikarstvu bila je neopisiva. Minini počeci u likovnoj umjetnosti bili su u znaku bidermajera što se primjećuje na odlično komponovanom autoportretu i portretu brata Dimitrija. Na slikama Starac duge kose i Devojčica sa crvenom maramom do izražaja dolazi struktura velikih obojenih mrlja i toplog, jarkog rumenila otkrivenih delova tela što pokazuje da ona ne crta nego slika. Posebnu pažnju Mine Karadžić privlačile su fizionomije naočitih Bosanaca i Crnogoraca pa ih je prikazivala na svojim slikama. Devojka sa vinovom lozom neobičnom toplinom boje prerasla je u simbol hedonističke radosti življenja mlade umjetnice. Inspirisana Markom Kraljevićem naslikala ga je na dve slike, Marko Kraljević sa topuzom i Marko Kraljević sa šestopercem. Likovno obrazovanje stekla je u Beču kod slikara Fridriha Zilhera. Prvi period njenog slikarstva je pod uticajem građanskog klasicizma, a drugi pod uticajem romantizma. Porodične tragedije i nedaće uticale su da zauvek napusti slikarstvo.

Prevodilački i stvaralački rad

Od 1845. prevodila je srpske narodne pesme na nemački jezik i slala ih, kao ogled, Jakovu Grimu. Najznačajniji je njen rad na prevođenju narodnih pripovijedaka, koje je Vuk slao braći Grim od 1853. godine. Zbirka pripovijedaka, sa 1200 poslovica objavljena je u Berlinu 1854. godine, sa Grimovim predgovorom. Mina Karadžić posvetila ju je kneginji Juliji. Jakov Grim će u njezin Spomenar zapisati aforizam Mnogo je hrane u brazdama siromašnim, misleći na Srbe koje je Evropa smatrala kulturno siromašnim. Iz Berlina, Mina Karadžić pisala je majci o braći Grim i o istoričaru Leopoldu Rankeu, koji su učinili mnogo toga za srpsku kulturu. Ona piše o njihovim domovima, čije je gostoprimstvo upoznala. Piše ovako: Odatle idemo Grimovima. Oba brata su iznenađujuće ostarila. Videla sam i kćer Jakoba Grima: devojka od šesnaest godina najviše, a već prava naučnica. Ni o čemu drugom nije pričala sem o kniževnosti i estetici, a izuzetno je svrh toga ružna, a što se govora i ponašanja tiče – prava severna Nemica.

Mina sa sinom Jankom

Na preporuku kneza Mihaila, 1850. godine na putu po Srbiji Vuku i Mini Karadžić pridružila se Engleskinja Lujza Kar. Na njen nagovor nastaje Minin rukopis Nekoliko dana po Srbiji, koji je u Brankovom kolu objavljen 1895. godine. Ove bilješke imaju dokumentarnu vrijednost. U ovom tekstu psebno se izdvaja uspješno opisan lik ostarelog Luke Lazarevića. Posebno dragocen je njen članak o Branku Radičeviću. Poslije očeve smrti postala je glavni oslonac porodice i potpuno se posvetila sređivanju očeve zaostavštine, a posebno velike prepiske. Nastavila je rad na objavljivanju i preštampavanju Vukovih djela. Tek 1884. godine srpska vlada je od Mine Karadžić otkupila pravo preštampavanja dela Vuka Karadžića za 6000 dinara u zlatu doživotne godišnje rente. Poznavala je mnoge znamenite ličnosti tog vremena. Neki od njih kao što su Ludvig Avgust Frankl i Zigfrid Keper posvetili su joj svoje knjige, a Njegoš i Branko Radičević posvetili su joj svoje pesme. Posebnu vrednost ima Spomenar Mine Karadžić. U njemu su od 1849. godine njeni i očevi prijatelji ispisivali posvete. U njemu je Branko Radičević, na Badnji dan 1849. godine, zabilježio pjesmu Pevam danju, pevam noću posvećenu upravo njoj. O ljubavi Branka Radičevća i Mine Karadžić može se samo nagađati.

Portret Branka Radičevića

Umrla je u Beču, sama, uz svakodnevnu tugu. Njeni posmrti ostaci preneseni su u Beograd, na Tašmajdan. Posle prekopavanja starog beogradskog groblja kosti njene porodice prenesene su u Savincu, nedaleko od Gornjeg Milanovca, pokraj divlje i šumne reke Dičine. Stihovi Mine Karadžić:

Sećaj me se! Ali ne...

Radije me zaboravi,

Biće to bolje za nas oboje;

San je bio lep...prekrij ga velom,

Zaboravi me odvažno -

Ali ne – sećaj me se.

(Espreso / Impuls portal)