PRAVI RAZLOG FIJASKA SRPSKE REPREZENTACIJE: Košarkaši doživeli POTOP I KATASTROFU, zna se KAKO I ZAŠTO se to desilo

Neki će reći da je preterano okarakterisati eliminaciju košarkaške reprezentacije Srbije u kvalifikacionom turniru za Olimpijske igre kao nacionalnu katastrofu, ali s obzirom da je u pitanju naš nacionalni sport, to i jeste katastrofa.

Nije nešto što se ne dešava, na kraju krajeva, sport je to, ali kada je skoro svaki klinac u zemlji zaluđen košrakom, basket se igra na svakom ćošku, imate vrhunske igrače u najboljim klubovima, u NBA ligi - onda je prirodno da očekujete da nacionalni tim bar učestvuje na najvećem sportskom događaju na planeti.

A sportska Srbija se nadala i mnogo većem uspehu, ponovnom osvajanju olimpijske medalje kao 2016. u Rio de Žaneiru. Navijači su upoređivali srpski tim sa američkim, uvek prepunim zvezdama, predviđali neizvesniji obračun od onog u Brazilu.

Sam plasman na OI je viđen kao formalnost. Zaneli smo se, uzleteli visoko, pa je pad bio utoliko bolniji. Neuspeh se desio, kritike, pa i vređanja, krenuli momentalno, ali sada je prvi zadatak ljudi iz Saveza da analiziraju sve faktore koji su do njega doveli - kako bi se opet krenulo uzlaznom putanjom. A faktora je bilo mnogo...

Žreb za kvalifikacione turnire je napravljen još 2019. a Srbija se na njemu nalazila u prvom šeširu sa Grčkom, Litvanijom i Rusijom. Prvo treba ukazati na to da ove istorijski jake košarkaške nacije nisu jedine koje su viđene kao favoriti za plasman u Tokio. Ali, su se praktično sve provele kao bose po trnju.

Grčka (bez Janisa Adetokumba) je ubedljivo poražena od Češke u finalu turnira u kanadskoj Viktoriji, Litvanija kao domaćin od Slovenije, Rusija nije stigla ni do polufinala!

Turska je zaustavljena u polufinalu, kao i Hrvatska koja je viđena kao favorit turnira u Splitu, baš zbog dobijenog domaćinstva.

Mnogo su i naši polagali u činjenicu da su svoj kvalifikacioni turnir igrali u Beogradu. Ali, mnogo su i ulagali da dobiju tu prednost. Samo još jedna stvar koju treba opravdati...

Pre malo više od mesec dana, 31. maja, selektor Igor Kokoškov je objavio spisak igrača na koje računa za turnir i koji je bio više nego moćan. Ali, pred oklupljanje 12. juna krenuli su problemi. I nisu prestajali.

Prvo je igrač na kog smo s razlogom najviše računali, MVP NBA lige, Nikola Jokić, odlučio da ovog leta ne igra za reprezentaciju. Reakcije su bile burne i ekstremne, ali Srbija je i dalje dovoljno jaka za veliki rezultat na Olimpijskim igrama, zar ne? Na koje se podrazumeva da ćemo se plasirati...

Onda su stigli otkazi još dvojice NBA igrača, mladih asova Alekseja Pokuševskog i Alena Smailagića. Zatim je osvojen "Akropolis kup" u Atini, na kom nije bilo ozbiljnijih rivala, ali su se igrači bar malo uigrali.

Potom je Kokoškov ostao i bez Vladimira Lučića (problemi sa skočnim zglobom), pa Branka Lazića i Nikole Milutinova (zdravstveni problemi). Ostao je tad sa samo 13 igrača, a posle uvodnog duela turnira sa Dominikanskom republikom, zbog zadobijenih udaraca, nije više mogao da računa ni na Nikolu Kalinića i Nemanju Bjelicu koji su se ipak vratili u tim za polufinale i finale. A u tom finalu, na samom zagrevanju, Vasa Micić je pokidao mišić...

Sve ove probleme su reprezentativci u izjavama stavljali u drugi plan, insistirali da se može i sa timom koji imamo i da sve zavisi nas, što jedino i ima smisla. Isticano je da je najbitnije da je atmosfera na nivou. Ali, da to nije bio slučaj, videlo se po izjavama nakon kraha u dvorani "Aleksandar Nikolić".

Bjelica je bio najblaže rečeno direktan, napomenuo da na povrede i otkaze nije moglo da se utiče, da stručni štab nije kriv, ali da tim NIJE davao sto odsto, sve od sebe. Rekao je da se stariji igrači spremaju kao za svaku utakmicu...

Iz toga se vidi da ni atmosfera nije bila na potrebnom nivou, ali onda je jasno da i selektor i stručni štab snose deo krivice jer je to ono što najviše treba da se neguje u kolektivnom sportu, pogotovo u nacionalnim timovima.

Sve se to moglo prevazići protiv realno nedoraslih timova iz egzotičnih zemalja. Ni protiv njih Srbija nije briljirala, bilo je opuštanja u finišu, ali su pobede ostvarene bez većih problema.

Protiv odlične Italije nije moglo tako. Ni oni nisu bili u najjačem sastavu, ali se kod "Azura" video entuzijazam, samopouzdanje, timski duh. Publika nije pomogla...

Još kad je poraz bio izvestan, krenuli su komentari na društvenim mrežama, a najviše su se ticali onog ko nije ni bio u dvorani "Aleksandar Nikolić". Nikola Jokić je bio prva meta, mada je bilo i onih koji su branili asa Denvera.

Najbolnije je bilo gledati kako Slovenija sa lakoćom po prvi put u istoriji ostavlja Litvance bez OI, a sebi obezbeđuje debi jer je najzaslužniji za to bio Luka Dončić, "srpski Slovenac" i as Dalas Meveriksa.

Odmah su krenula poređenja sa "Džokerom", ali kako je Nikolin otac Branislav objasnio, imao je Jokić razloge da kaže "ne" Kokoškovu, a koliko su valjani na svakom je da posebno proceni.

Prvi je onaj nepisani, klupski. Jer "Nagetsi" ne mogu da zabrane Jokiću da igra za nacionalni tim, ali se snažno "savetuje" odmor od bar mesec dana od košarke, između dve sezone.

Takav odmor su mu savetovali i krajem regularnog dela NBA sezone, ali je Somborac insistirao da igra što više. Posle debakla u drugoj rundi plej-ofa Zapada od Finiks Sansa, srpski navijači su jedini videli dobru stranu toga, ali MVP je tad odlučio da ispoštuje Denver i uzme preko potrebnu pauzu.

Jokić je odigrao ukupno 82 utakmice, podneo glavni teret od povrede Džamala Mareja i teško mu se to može zameriti. A drugi razlog je što je njegova supruga Natalija trudna i žele da budu u SAD-u kada se porodi...

Tempo u NBA ligi je takav da, čak i skraćenoj sezoni, igraju se jaki mečevi svaki drugi dan, leti se često, pa su i mnogi drugi asovi unapred najavili odmore nauštrb reprezentacija.

Još uvek aktuelni šampioni Lejkersi su dugo bili bez Lebrona Džejmsa i Entonija Dejvisa, u plej-ofu je "Kralj" bio rovit, pa odmah posle eliminacije od Finiksa (takođe) najavio da se potpuno posvećuje oporavku i da ne ide u Tokio.

Njihov gradski rival Klipersi su možda mogli do prve titule da nisu ostali bez Kavaja Lenarda, Atlanta je bila bez Trea Janga; nakon Grčke i Milvoki je ostao nakratko bez Antetokunmpa, Filadelfija bez Žoela Embida, Juta bez Donovana Mičela i sami Sansi bez Krisa Pola...

Američki igrači uglavnom samo jednom odigraju za reprezentaciju, uzmu medalju i više ne osećaju obavezu jer njima je NBA šampionat veći i od Svetskog prvenstva i od OI. Evropljanima je drugačije jer selekcije nemaju toliko zvezda, ali ipak ne treba ni pljuvati igrače ako jednom odluče da se ne odazovu pozivu selektora.

Pred njima je neretko dilema da li da rizikuju povredu (ne samo ugovor sa NBA franšizom) ili gnev nacije. A možda je i bolje da ne igraju uopšte nego da obuku dres i izbegavaju kontakt da bi se sačuvali...

Maksimum je bio spreman da svojevremeno dâ Branko Jorović, ali se povredio na pripremama selekcije Srbije i Crne Gore pred SP 2006. Imao je potpisan milionskog predugovor sa španskom Đironom koji je pocepan kad nije prošao medicinske preglede. Karijera mu je nepovratno krenula nizbrdo...

(Espreso)