globalno zagrevanje
OVE ZNAKOVE SMO IGNORISALI 60 GODINA: Klimatske promene se nisu desile DANAS, ko je KRIVAC za GLOBALNI SUNOVRAT?
Prvi znaci "čudne promene vremena", javljali su se već 60-ih, a naučnici koji su tvrdili da su ove promene bile vezane za fosilnim gorivima, bili su isprozivani kao teoretičari zavere i nekakvi proroci apokalipse.
Naime, meteorolozi u početku nisu prepoznali da se radi o globalnim klimantkim promenama, a nesreće koje su se desile kao prvi znaci - neuspeli usevi u SSSR-u i Indiji a povezivane su sa slučajnim lošim vremenom.
Tek u avgustu, 1974, CIA je napravila istraživanje o klimatskim promenama, koje se odnose na "obaveštajne probleme". Dijagnoza je bila alaramantna - upozoreno je na dramatične klimatske promene koje će eventualno uticati na političke nemire, i dovesti do masovnih migracija. I tu se govori o kako o globalnom zagrevanju, tako o globalnom hlađenju - "malo ledeno doba" od 1350 - 1850. izazvalo je sušu, glad, ratove; lekcije koje treba prelistati shodno trenutnim promenama.
Svet je ignorisao upozorenje CIA, smatrajući da se radi o još jednom političkom potezu, s obzirom da je Amerika izvozila žito Indiji, a globalna populacija je nastavila da abnormalno raste - države ulažu u energiju, tehnologiju i medicinu.
Smatra se da su prve "žrtve" klimatskih promena bile zapadnoafričke zemlje, odmah iznad Sahare - Mauritanija, Senegal, Mali, Burkina Faso, Niger i Čad.
"Naslovi iz celog sveta, govorili su o priči za koju globalna populacija još uvek nije bila spremna", navodi se u izveštaju, gde su zabeleženi prvi ozbiljni efekti klimatskih promena - suše, propadanje useva i poplave iz Burme, Pakistana, Severne Koreje, Kostarike, Hondurasa, Japana, Manile, Ekvadora, SSSR-a, Kine, Indije i SAD. Ali činilo se da je malo ljudi spremno da vidi obrazac, uprkos medijskim apelima, pa čak i u govoru američkog predsednka Lindona Džonsona 1965.
Nekoliko meseci pre objavljivanja izveštaja CIA-e, američki državni sekretar Henri Kisinger obratio se UN-u pod transparentom primene nauke na "probleme izazvane naukom", uključujući njegovu zabrinutost da su najsiromašnije države sada pod pretnjom "mogućnosti klimatskih promena u monsunskom pojasu, a možda i širom sveta“.
Po izveštaju Njujork Tajmsa, problem zagađenja sagorevanjme fosilnih goriva, naziva lokalnim, a klimatska kriza "udaljenom".
Kontroveze o klimatskim promenama, gde kreće pravi rat nauke i politike, dešava se od 1976, kada je mladi klimatolog, postdiplomac na Univerzitetu Kolumbija Steven Šnajder, izdao istraživački projekat o klimatskim modelima, u saradnji sa svemirskim studijama na Nasinom Institutu Goddard. Šnajder je napisao knjigu o ovom problemu "The Genesis Strategy",a jegov pristup je bio osmišljavanje modela pomoću koga bi se privukla pašnja ljudi. Ubrzo je naišao na niz kritika, nakon pojavljiavanja u Njujork Tajmsu, i Tunajt Šou, Džonija Karsona.
Staromodni naučnici su ga oštro osudili - neki nisu verovali novim tehnologijama, pristupima i disciplinama koje se koriste, smatrajući da to ne predstavlja način na koji se bavi naukom, osudio njegov aktivistički duh, te da o tim stvarima ne treba javno diskutovati - političare i javnost treba uključiti samo u slučamju apsolutne nužde. Posebno je opasku imao Helmut Lansberg, inače direktor kancelarije za klimatologiju Meteorološkog zavoda i ugledni profesor na Univerzitetu u Medilendu. "Ta knjiga je široko preplitanje nauke prirode i politike, multidisciplinarna ali nedisciplovana". Međutim, Šnajder je pripadao mlađoj, buntovnoj generaciji, srećan što je nauku izveo na ulice.
U Velikoj Britaniji je šef kancelarije Džon Mejson, izjavio opštu zabrinutost zbog klimatskih promena i pokušao je da "razotkrije alarmantne američke stavove". Složio se da, ako se nastavi sagorevanje fosilnih gorica tom brzinom, postoji mogućnost od globalnog zagrevanja od 1 C, za koje je smatrao "značajnim" u narednih 50-100 godina; ali u celini, mislio je, atmosfera je sistem koji uzima sve što smo na nju bacili. Osim toga, kao i mnogi njegovi savremenici, i on je mislio da ćemo svejedno preći na nuklearnu energiju. U govoru za Prirodu, Džon Gribin je opšte stanje rešio porukom "bez panike". Uverio je čitaoce da nema potrebe da slušaju "proroke apokalipse".
Promene su, međutim, dolazile, a prvo spoiminjanje "efekta staklene bašte", desilo se 1978, u izveštaju američke Agencije za zaštitu životne sredine, gde se govori o uglju i fosilnim gorivima, i posledicama koje bi njihovo sagorevanje moglo da izazove u narednim decenijama.
Gordon Mekdonald, američki naučnik visokog ranka, član Džejsonovaca, grupa elitnih naučnika koji su tajno savetovali Vladu, šezdesetih je radio na eksperimentu "moldifikovanje vremena", kada je napisao esej "Kako uništiti životnu sredinu", a govori se o budučnosti koja je rešavana nuklearnim ratom, a zapravo davanje oružja klimatskim posledicama. 1978. se pojavio na američkoj televiziji, tvrdeći da se Zemlja zagreva. "Ljudi ne rade to s namerom, ali svakako neoprezno, o tome se ne razmišlja."
Nakon što je Mekdonald izneo svoj slušaj na sastanku sa predsednikovim savetnikom za meteorologiju, Frank Presom, zatražen je detaljni izveštaj od bivše šefice odeljenja za meteoologiju na MIT-u, Džuli Čarnej - njena potvrdna reč o dolasku klimatske apokalipse bi predstavljalo zeleno svetlo za predsednikovu reakciju. Tim naučnika sa prestižnih univerziteta poput Godarda, Kolumbije, Prinstonu, je okupljen u velikoj vili Vuds Hol, a činio je tim koji je sa sobom doneo svoja detaljna istraživanja o klimatskim modelima, dok su diskusiju pratili političari visokog ranga.
Zaključak je bio više nego jasan - sa sigurnošću je utvrđeno da će se Zemlja u sledećem veku zagrejati za oko 3 C, plus ili minus 50% (to jest, videli bismo zagrevanje između 1.5 C ili 4 C). U svom izveštaju iz novembra 1979, časopis Sajens objavio je: "Predviđanja za dan apokalipse su bez greške."
Kada je Ronald Regan izabran za predsednika SAD u novembru 1980. godine, postavio je advokata Džejms G Vota, koji je već imao reputaciju da mrzi projekte zaštite, i koji je bio na čelu pravne firme koja se borila za otvaranje javnih rudnika, i na čelo Ministarstva unutrašnjih poslova. Lobisti su ovo prihvatili kao gorku šalu "Koliko snage je potrebno da se zaustavi milion ekologa? Jedan Vot"
Predsedavajući je bio Bill Nierenberg, jedna od generacije naučnika koja je, poput Helmuta Landsberga, prošla i rat i posledični procvat finansiranja nauke. Radio je sa vladom i vojskom, čak je bio i Džejsonovac. Bio je žestoki branitelj vijetnamskog rata, mrzeo je ekološki pokret, koji je smatrao bandom Ludita, posebno po pitanju nuklearne energije. Na mnogo načina, činio se kao savršena osoba koja je upravljala timom za izveštavanje novog predsednika Reganu.
U svakom slučaju, iz perspektive današnjice, teško je ovo ne shvatiti kao veliku grešku. U uvodu izveštaja Bele kuće je unapred rečeno: "Naš stav je konzervativan: verujemo da postoji razlog za oprez, a ne za paniku."
Na konferenciji za štampu, Rodžer Revel, prvi naučnik koji je upozorio vlasti Kongresa o klimatskoj krizi još 1957, obratio se novinarima da uporno odašilju tinjavo a ne alarmantno crveno svetlo. U skladu sa tim, Volstrit Džurnall je izvestio: "Panel vrhunskih naučnika ima nekoliko saveta za zabrinute zbog toliko propagiranog zagrevanja Zemlje: možete se nositi sa tim."
Ekološke grupe su cvetale, kako u glavnim nevladinim organizacijama, tako i u radikalnijim grupama, ali imale su tendenciju da se usredsrede na druga pitanja zaštite životne sredine, poput spašavanja kitova ili kišnih šuma ili borbe protiv izgradnje puteva. Tek 2000. godine videli smo pojavu klimatski orijentisanih grupa. Ako išta drugo, prvi zaista aktivni, eksplicitni borci za klimu bili su skeptici.
Gde su bili aktivisti u svemu ovome? Gde je bio taj veliki javni pokret za akciju u vezi klimatskih promena, na koje su se referisale kampanje poput Pomeranaca?
Klimatski skepticizam star je koliko i sama klimatska nauka i u ranim danima bio je to potpuno opravdan, a normalno je i da naučnici usmnjaju kada im se predloži nešto novo. Naftna industrija je prihvatila i osluškivala ovaj urođeni naučni skepticizam.
Poplavljena farma Hato Grande na severnom obodu Bogote u Kolumbiji. 2011. Poplavljena farma Hato Grande na severnom obodu Bogote u Kolumbiji. 2011. Fotografija: Villiam Fernando Martinez / AP Reklama
Ali taman kad je konsenzus o efektu staklene bašte počeo da jača tokom 80-ih, skeptici počinju da propadaju - radilo se na pojačavanju sumnjičavosti naučnika, na njenoj zloupotrebi i odvraćanju pažnje upozorenja da se preduzmu mere u vezi sa klimatskim promenama. A to nije bila nauka, čak iako su korišćeni naučnici - to je bio PR.
Govori se, ne toliko o "lažnoj nauci", koliko o naulčnicima koji šalju zbunjujuće poruke, kao i četrdesetih godina kada su PR kompanije zabluđivale o tome da duvan ne izaziva kancer-
Izvršni direktori glavnih naftnih kompanija sastali su se i dogovorili da izdvoje sredstva - za početak ništavnih 100.000 američkih dolara, koja bi bila u porastu - za rad na klimatskoj politici, uspostavljanjem vrlo legitimne Globalne klimatske koalicije. Ubrzo su se grupe poput ove počele širiti, sa kvazi naučnim stavovima. Ponekad su kompanije za prirodna goriva i njihovi branioci definisane kao "antinauka", jer se suštinski bave naukom ali strateški pdređuju koje delove nauke koriste.
Jedan od najtežih momenata istorije klimatske krize bila su brojan upozorenja iz 1950-ih, 60-ih i 70-ih, koja su navodila pogoršavanja posle 2000. godine, ako se ništa ne uradi povodom sagorevanja prirodnih gorica. Tada su još uvek imali nade. Čitati tu nadu danas boli. Sada živimo noćne more svojih predaka. Ako želimo da raspodelimo krivicu, oni koji su namerno izlagali sumnju trebali bi biti prvi na redu.
Skepticizam i manipulacije nauke za sopstvene ciljeve, zloupotreba naučne zajednice koja izbegava apokaliptična predskazanja u cilju da umanji značaj buduće opasnosti, sa usmeravanjem ideja da su legitimna mišljenja samo političkih partnera, a new aktivista.
Naučnici koji rade na klimatskim promenama dovedeni su u neverovatno težak položaj. Trebalo im vremena, stručne podrške i pristojan budžet da manervišu između naučne zajednice i javne sfere.
Kako se klimatski skepticizam pretvorio u nešto još opasnije?
Kao građani 21. veka, nasledili smo svemoguću zbrku, ali nasledili smo i puno alata koji bi mogli da pomognu nama i drugima da preživimo.
Zvezde među ovim alatima - solarni paneli, toplotne pumpe, sistemi politika i aktivističkih grupa - je moderna nauka o klimi. Zaista nije bilo sve tako davno da su naši preci jednostavno gledali na vazduh i mislili da je to upravo taj - tanak vazduh - a ne niz različitih hemikalija; hemikalije koje udišete ili izdišete, koje biste mogli zapaliti ili biste mogli da se nadišete ili koje bi mogle, tokom nekoliko vekova sagorevanja fosilnih goriva, uticati na drastično zagrevanje planete Zemlje.
Kada se javi strah za klimatske promene, treba zapamtiti da postoji znanje koje nam daje šansu da delujemo. Najlakše je sedeti skrštenih ruku i komentarisati da je "vreme napolju pomalo čudno danas.. opet."
Bonus video:
(Espreso/Theguardian)