SRBIJO, JAVNO TI SE OBRAĆAM I TO BRUTALNO ISKRENO: Prestani da me UBIJAŠ, samo sam GEJ i želim da VOLIM BEZ STRAHA!

Okej. Vi ste možda vrlo uspešni i bogati, ali ste vrlo moguće i neko ko razmišlja o tome kako da plati račune do kraja meseca, kako da ostvari kvalitetnu ljubavnu vezu, kako da svom šefu traži povišicu, kako da nađe novac za fakultet svog deteta. Ipak, možda ste baš to dete i imate više od hiljadu pitanja na koja ne postoji zadovoljavajući odgovor, a možda imate i mnogo veće probleme od svega ovoga i ne znate da li ćete se sutra probuditi živi.

Sve su to samo nagađanja o svima vama, a jedino što zapravo znam je to ko sam ja.

Ako me pitaš zbog čega pišem, rekao bih ti da ne znam i mislim da taj odgovor ne bi bio pogrešan.

Prosto, želim jer volim pažnju, možda želim i zbog toga što ne mogu više da gledam zatucane ljude, želim jer ne mogu samo da posmatram i ćutim na to što već decenijama nismo u stanju da pređemo "granice" koje su nam pogrešno nametnute, možda želim jer smatram da priča o seksu nije nešto pogrešno, možda i zbog toga što mi je muka diskriminacije, možda jer želim da neko nauči šta treba, a šta ne iz lično mojih postupaka, možda i zbog toga jer znam da ćete u svakom slučaju ostati potpuno iznenađeni sa svim onim što budete čuli od mene, a možda želim da pišem zbog svega toga zajedno.

Hajde da malo bez straha pričamo, da budemo ono što jesmo. Nismo svi stereotipični, postoje životi baš ovakvi poput mog, društveno neprihvatljivi i potpuno drugačiji.

Zdravo, ja sam neko ko živi u Beogradu, neko ko je gej i neko ko prezire lažna moralisanja. Ipak, ja sam neko ko je prošao pakao u osnovnoj školi, neko ko se plaši da noću šeta ulicom, neko ko se ne oseća dobro u svojoj koži, neko ko ima svoju tugu i sreću, nego ko ima komplekse, neko ko često plače i često se smeje. Ja sam i nečiji sin, nečiji brat, nečiji prijatelj, a često sam i neko koga žele da ubiju ili pošalju na lečenje jer želi da slobodno voli i bude srećan.

Možda smo i bliži nego što misliš, možda sam bio baš sa tvojim sinom, drugom ili bratom. Možda smo se sreli na ulici, možda smo se sudarili na pešačkom, možda upravo sada ovo pišem u stanu pored tvog, a moguće da me znaš i sa društvenih mreža.

Ako te zanima šta ćeš čuti od mene, rekao bih ti sve. Pričaću ti o svom autovanju, vezama, seksu, fetišima, poslu, iskustvima sa poznatima, silovanju, ponižavanju, maltretiranju i o još dosta stvari, ali pre nego što popričamo o svemu tome, zanima me samo jedno, ZAŠTO?

Zašto neko smatra da ima prava da me nazove bolesnikom samo zato što želim da budem voljen, zašto smatra da bi moja ljubav sa muškarcem bila bolesna, a moje prebijanje ili ubijanje smatra ispravim. Šta se tačno desi u mozgu neke osobe pa ga moja sreće može podstaći na moju smrt. Tužno je što to nije retkost, već vrlo česta pojava.

Evo baš sam ovih dana nešto inspirisan Damijanom i često u grad ili na posao odem sa crnim kreonom ispod oba oka i tako se odlično osećam. Naravno da su svi pogledi u prepunom prevozu uprti ka meni, ali mi to ne smeta, ono što mi smeta su suvišni komentari i to nikako ne mogu da shvatim, pa mi se onako pošteno izokrene čitav organizam. Pre neki dan tako stojim na stanici i prolazi momak koji mi dobacuje: "Bitno da si se ti našminkao, e moja Srbijo!", potpuno ignorišem, dolazim do zgrade u kojoj radim i ispred se nalazi jedan zanimljiv gospodin od ranije poznat po glupim i prostim komentarima i sav začuđen kao đavola lično da je video me pita: "Šta ti je to?" , vrlo odsečno mu rekoh pa šminka, a on iste sekunde kreće da se krsti i da doziva Boga, na šta ja stvarno nisam mogao da ostanem nem, te mu dobacih: "Mene ne zanima da li si ti našminkan ili nisi, pa bih te zamolio za isto ponašanje" i brzo ušetah u firmu. Nije mi jasno šta koga briga kako ja izgledam, zašto ga to ugrožava, pa to je moje telo, odakle mu pravo da mi se obrati sa tako prostačkim stavom?

Al' ajde, verovaćemo da će njemu i njemu sličnima ti religiozni obredi kad tad pomoći da shvate koliko neshvataju i da će od tolikog dozivanja Boga imate neku korist, barem u budućnosti, ako ne sada.

Zamislite kako bi svet bio lepši kada bi svako bio ono što želi da bude, kada bi žena mogla da šeta u mega uskoj suknjici bez da je neki dripac odmerava i dobacuje, kada bi ljudi mogli da se vole, kada bi mogli da budu debeli bez osuđivanja, kada bi mogli da žive život van nametnutih normi koje te uguše, a da nisi još ni počeo da živiš.

A zašto nisam napisao svoje ime?

Verovatno jer bih već sutra negde bio pretučen. Neću vam reći ko sam, ali ko zna, možda nekada i saznate.

Majami.

Bonus video:

(Espreso)