AUUUU!
ACA LUKAS ISKREN DO KOSKE! U njegovom podrumu su tražili Đinđićeve ubice: Pevač progovorio o LEGIJI i SABLJI!
Lukas je pisao o svom odnosu sa zemunskim klanom, koji je optužen za ubistvo tadašnjeg premijera Zorana Đinđića.
Aca Lukas, otkako je kročio na estradu, otvoreno je pričao o svom životu. Otkrio je mnogo toga šta je preživeo, ali je sada odlučio da se ogoli do koske i to u svojoj autobiografiji "Ovo sam ja - Aca Lukas". Ono što je zanimljivo jeste to da je pevač odlučio, kako je najavio, da o svom životu počne da priča od sredine - od zatvora, kada je uhapšen u toku akcije "Sablja" nakon ubistva Zorana Đinđića.
- U mom podrumu su tražili ubice, a u dvorištu zakopanu drogu. Pronašli su trofejni pištolj, zbog kojeg sam optužen za saučesništvo u ubistvu Zorana Đinđića. Kad su me pitali zašto sam pevao Legiji na krštenju deteta, odgovorio sam: "Pevao sam zato što sam pevač." Imao sam lisice na rukama kad sam se u zatvorskom hodniku sreo sa Cecom Ražnatović. Posle izricanja presude, sudija mi se izvinio preko advokata, a ja sam ga nahranio go*nima. U zatvoru sam shvatio da čovek može da živi bez seksa, ali ne može da živi bez pesme. Haškog optuženika, kapetana Radića, na sramni put u Holandiju ispratili smo pesmom, a stražari su divljali i pretili, iako je i njima bila knedla u grlu. Ja sam srećan čovek jer sam na vreme shvatio da je život teško sr*nje - napisao je Lukas na početku knjige, čija je prva glava objavljena na sajtu izdavača. Lukas je pisao o svom odnosu sa zemunskim klanom, koji je optužen za ubistvo tadašnjeg premijera Zorana Đinđića.
- Poznavao sam ih još od devedesetih, kad su bili sitni kriminalci povezani s vlastima. Kad su se osilili i postali poznati u gradu, počeli su da me pozivaju na noćne sedeljke i žurke, na koje nikad nisam išao jer ne volim lažni džet-set i grebatore koji su se tamo okupljali. "Ajde, dođi na kafu", obično je zvao Spasojević. Živeo sam u blizini Šilerove ulice, u kojoj se nalazila centrala zemunskog klana. To su bila prepodnevna ili popodnevna druženja uz kafu ili neko piće. Napravili su poslovnu zgradu, koja je kasnije srušena. S tim rušenjem je sigurno uklonjeno mnogo dokaza o saradnji vlasti i zemunskog klana - otvoren je Lukas, koji je progovorio i o onima za koje se pričalo da su tamo dolazili:
- Pojavljivale su se tu, navodno, poznate gradske face, ali nisam video nikog od onih koji su kasnije pominjani kao stalni posetioci. Čedu Jovanovića nikad tu nisam video. Bilo mi je čudno što su u novinama povezivani s Vukom Draškovićem, a ispostavilo se kasnije da su oni u Budvi pokušali atentat na njega. Pominjan je i Vojislav Šešelj, ali ga ja zaista nisam video u Šilerovoj ulici. Nešto je, ipak, ukazivalo na to čiji su ljudi iz zemunskog klana, ili kome su naklonjeni. Ili je to bio samo dobar marketinški potez Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića? Sve u zgradi i na njoj bilo je u bojama Demokratske stranke: žuto i plavo. Činjenica da su bili dobri s Čumetom, znači da su bili dobri i s Đinđićem, čiji je kum Dragoljub Marković, inače Čumetov školski drug. Kad je puklo poslovno druženje s Čumetom, puklo je i u dvorištu Čumetove firme, u koje su bačene bombe. I odnosi između nekadašnjih pajtosa su se zategli. Ponekad je bilo neprijatno sedeti i razgovarati jer su sve češće pričali o politici. "Samo da pobedimo ovoga", rekao mi je Spasojević uoči izbora. "Koga? Koštunicu?", pitao sam reda radi. "Šta lupaš?! Labusa da pobedimo!" Pevač je pisao i o Legiji:
- Legiju sam znao iz vremena kad je bio momak. Svirao je saksofon. Posle je pobegao u inostranstvo. Bio je u Legiji stranaca i došao je kad je počeo rat devedesetih godina. Viđao sam ga u Arkanovoj kući kad sam odlazio kod moje prijateljice Cece Ražnatović.
Pretres kuće: Zaboravio sam da javim supruzi da sakrije pištolj
Došao sam u Novi Sad iz Austrije, gde sam nastupao u jednom klubu. Tamo sam saznao da je premijer ubijen. Kad sam krenuo prema Beogradu, javili su mi da me je tražila policija. Dolazili su u moju kuću na Bežanijskoj kosi. Ispred moje kuće bio je parkiran crni džip sa zatamnjenim staklima, jednom stranom potpuno naslonjen na ogradu. Džip je bio prazan. Nekoliko merdevina bilo je naslonjeno na ogradu. Odmah sam primetio da su sigurnosne kamere pomerene i okrenute nagore, prema nebu. Ništa mi nije bilo jasno. Šta su policajci tražili u mojoj kući? A još mi je manje bilo jasno kada sam pronašao čuvara parkinga. Preplašen, neprestano se okretao tražeći pogledom specijalce. Lukas je tada otišao u policijsku stanicu, gde se javio inspektorima uz čiju pratnju se vratio kući: - Dočekala nas je moja uplašena supruga. "Da li imate nešto da prijavite?" Tek tada sam se setio da nisam javio supruzi da skloni trofejni pištolj, koji se nalazio u njenoj staroj torbici. "Da li imate oružje?" "Imam jedan stari, neispravan pištolj. Da vam ga donesem?" "Evo. Neispravan je. Opasan je jedino ako vas neko njime gađa, umesto kamenom", pokušao sam da unesem malo vedrine. "A da li imate dozvolu za ovo oružje?" "Nemam. Pa to i nije oružje."Tako je počeo i završio se pretres moje kuće. U policiji - ista slika. Umorni inspektori izgužvanih lica. "E, sad ćeš ti nama lepo da ispričaš šta znaš o njima." "O kome?" "Nemoj da se praviš lud."
Bonus video:
(Espreso/Kurir)