kosovka devojka
SRBIJO, DOBRO POGLEDAJ LICE OVE BEOGRAĐANKE: Nataša ima 27 godina, a 20 PUTA je bila na KOSOVU, i to sasvim SAMA!
"Pozvala sam autobusku stanicu ovde u Beogradu i rekli su mi da autobus kreće u 2 popodne. To je bilo 11 ujutru. Spakovala sam se i to veče sam već bila na Kosovu."
Ovo je neverovatna priča o jednoj Beograđanki koja već 4 godine sama putuje po Kosovu. Nataša Blagojević ima 27 godina, i turizmolog je. Mnogo toga nas je zanimalo, pa smo porazgovarali sa njom, kada nam je detaljno ispričala sve, počev od toga kako je uopšte došla na ideju za tako nešto, do vrlo bitne poruke koju ima za javnost.
Nataša je, po svemu sudeći, svetski putnik i vrlo ambiciozna devojka. Od svoje 18 godine putuje po celoj Evropi, no kako kaže, shvatila da ono za čim traga nije "tamo u inostranstvu", već tu u našem dvorištu. Tada kreće u obilazak Srbije, a kada je imala samo 23 godine, u jednom danu je odlučila da ode tamo, gde se niko u tim godinama, sa tom zrelošću i pod takvim okolnostima ne bi usudio. Destinacija: Kosovo i Metohija.
- Gledala sam slike na Fejsbuku i videla da je neko izbacio fotografiju Šar planine. To je bila inicijalna kapisla. Prva misao "želim da sam tamo", to je Kosovo! - priseća se Nataša samog početka.
Objasnila nam je kako je odmah kontaktirala taj profil, raspitala se za informacije o autobusima koji idu na Kosovo i Metohiju, i već sledećeg dana se uputila tamo.
- Pozvala sam autobusku stanicu ovde u Beogradu i rekli su mi da autobus kreće u 2 popodne. To je bilo 11 ujutru. Spakovala sam se, i to veče sam već bila na Kosovu.
Po svemu sudeći, razlog ovog momenta koji nije trpeo nikakvo dvoumljenje, osim radoznalosti i želje za novim saznanjima, sadrži duboku emotivnu potrebu da se oživi i potencijalno transformiše unapred formirana slika ovog prostora.
- Nešto me je podstaklo da peđem granicu straha od nepoznatog, nisam imala predstavu kako je tamo, nisam poznavala nikoga ko je tamo živeo. Otpor da odem bio je podstaknut svim pričama o Kosovu. Htela sam da budem ta koja će preseći i otići tamo, za razliku od mnogih koji samo pričaju šta bi trebalo i kako da se radi, a sede kući - dodaje Nataša.
Kako nam je ispričala, od tada godišnje posećuje Kosovo najmanje pet puta, i do sada je obišla preko 50 mesta u 20 navrata. Sada već ima formiranu mrežu ljudi sa kojima je u kontaktu, i koji joj pomažu oko smeštaja, i raznih informacija vezanih za određeno mesto. Odlazi kad god ima vremena, a priseća se kako je bilo kada je prvi put stigla na svoju prvu destinaciju 2017. godine.
- Mesto Štrpci, izlazim iz autobusa i u tom momentu ne znam gde se nalazim, ne znam gde je motel. Nemam dometa, jer tamo su njihovi operateri na celoj teritoriji, osim u srpskim enklavama. Dobijam upute od ljudi koje sam usput upoznala, i lupam na vrata motela koji izgleda kao da ne radi. Bila sam jedini gost to veče, a umesto straha, javila se dodatna snaga, neka vrsta bunta od prejakog utiska svega onoga što sam usput videla - priseća se Nataša.
Govorila je o albanskim nazivima mesta, kosovskim, američkim i nemačkim zastavama po banderama, simbolima koji se uporno trude da markiraju teritoriju iako to baš i nije tako.
Štrpce su, inače, srpska enklava gde živi oko 7000 Srba, i sve na koje je naletela su bili raspoloženi da joj pomognu, a atmosfera mesta "kao kod kuće". Prilazila je ljudima, prodavačicama, konobarima u kafićima i raspitivala se o tome gde bi mogla da ide i kako. Tada je posetila i Šar planinu, gde se nalazi skijalište Brezovica, koje je u srpskom vlasništvu a tokom sezone vrlo posećeno od strane Albanaca.
Drugog dana je već poželela da krene dalje.
- Jedan od glavnih problema koji odmah dolaze do izražaja je saobraćajna nepovezanost između kosovskih gradova i naselja. Ne postoje autobusi, za prevoz morate da se snalazite. Vozila sam se i albanskim taksijem i našim, i dogovarala sa meštanima, i organizovanim privatnim prevozima - objašnjava, prisećajući se jedne od retkih neprijatnih situacija koje su joj se desile za ove četiri godine.
- Želela sam da posetim mesto u kome nema Srba, jer želim svakom mestu da dam prostor, da vidim šta se dešava jer nije svuda isto. Tada sam bila u Prizrenu, najlepšem i najtolerantnijem gradu, muzeju srpske kulture na otvorenom u kome živi manje od 30 Srba, ali nisam osetila nikakve tenzije. Posetila crkvu Bogorodice Ljeviške, koja je obnovljena od požara i sada je čuva policija i bodljikava žica. Optimizam se javio i kada sam saznala da su nedavno vraćena zvona na toj crkvi, tačnije 2020. Ali u tom momentu, povedena pozitivnom atmosferom iz Prizrena, odlučila sam da odem do Žura koje je manje mesto i gde nema nijednog Srbina - započinje Nataša priču o najgorem iskustvu, gde je prvi put osetila strah za sopstveni život.
- Taksista me odvezao tamo i ostavio, iako je dogovor bio da me sačeka. On nije bio Srbin. Ostala sam sama, i nikog nije bilo da mi pomogne, bila sam bez dometa i prevoza. Ignorisali su me. Krenula sam pešice nazad, 15 km magistralnog puta po mraku. Tada su mi se najstrašnije scene odvijale u glavi. Ali, zapravo to je bilo samo u mojoj glavi. U realnosti, nisam imala nikakvih incidenata - objašnjava Nataša.
Ova mlada devojka je prilično samouverena i duboko veruje u svoje ciljeve. Straha nema, samo oprez i prisutnost. Kako u momentu, tako i fizički. Osvrće se i na prisutnost ljudi odavde na Kosovu, ima potrebu da motiviše ljude da krenu na put i povežu se sa svojim identitetom. U tom smislu, priseća se i druge neprijatne situacije, koja je i poslednja koja se desila za 4 godine putovanja po Kosovu, gde se "nekako oseti da je napetost veštački izazvana".
- U Đakovici sam osetila veliki strah, kada su me sačekala deca na biciklima, vozila oko mene i vikala na albanskom. Niko me nije dirao, samo sam se odmah vratila prvim prevozom ali sada znam zašto su ovo i još par mesta poput Dečana, Peći i Drenice na crvenoj listi za nas. To su gradovi zabranjeni za Srbe, a u Vučitrnu blizu Kosovske Mitrovice postoji crkva Samodreža koja se koristi kao javni toalet.
Ono što nam je bilo posebno fascinantno je borbenost i smelost ove devojke, da se tako slobodno kreće po mestima koja nisu preporučljiva ni za ljude koji žive tamo. Tada nam je otkrila da je naučila da proceni situaciju, ljude, mimike, poglede, da je najbitniji pristup kao i da se neretko predstavlja kao turista, ali opet ne iz straha već iz radoznalosti da sazna kako kosovski Albanci predstavljaju sebe strancima.
- Dovoljno sam samouverena da se svima obraćam na srpskom, tako su me i savetovali prijatelji odavde. Nekad mi odbruse nešto na albanskom, nekad kažu na srpskom da ne govore srpski, a nekad kada im se obratim na engleskom i kažem da sam Slovenka, pojedini krenu o divnim pričama izvrnute istorije. Govore kako je kosovski boj bio 1442, i to između Albanaca i Turaka, i slične priče, dok je u Prištini celokupna arhitektura grada okrenuta ka amerikanizaciji - spomenik Klintonu, tu zapravo ima manje Srba nego u Prizrenu.
Osvrnula se i na Kosovsku Mitrovicu, kao studentski grad, podeljen rekom Ibar na Severni, srpski i Južni, albanski. Tu granicu prelaze Albanci, koji drže trgovinske radnje u ulici "Bošnjačka mahala", dok je i sam grad prepun mladih, koji u sve većem broju napuštaju KiM.
- I naši i albanski mladi odlaze, shvatajući u kakvom ograničenom prostoru žive. Njihove porodice nisu više tradicionalne sa mnogo dece, to se menja. Ogromna je razlika između gradova i sela.
Najjači utisak, predstavlja činjenicu da ova dva podeljena naroda, koja neminovno dele jednu teritoriju, zapravo žive u nekakvoj vrsti potisnute napetosti, a za pojedina mesta se čak može reći i da su u harmoniji. "U pojedinim mestima, Albanci žele da pričaju srpski. Čak mi i nude pomoć oko informacija, prevoza a neretko i bračnu ponodu, svakako šaljivo", dodaje Nataša.
U tom smislu, nekakav strah od celog tog kosovskog diskursa, i govoru o Kosovu kao destinaciji za obilazak se brzo prevaziđe, kada se ode i vidi.
- Ko ima odgovor na pitanje o identitetu i bitnosti da se Kosovo posećuje kao i svaki drugi grad u Srbiji, kada ode tamo će ga potvrditi, a ko nema, tamo će ga pronaći. Kakav god da je vaš doživljaj u određenom momentu tamo, to je tako. Zbog toga, smatram da je važno otići tamo, porazgovarfati sa našim ljudima koji su tamo, oni se tada osećaju manje usamljeno a mi pozitivnije o celokupnoj budućoj slici - završava Nataša.
Za kraj nas je pozvala na turu sa njom, a takođe nam je otkrila da trenutno završava studije za turističkog pratioca, i nada se da će nekada biti u mogućnosti da organizuje ture iz Beograda, gde će podsticati ljude da ne zaobilaze ovu "našu zemlju".
(Espreso/Zorica Pantelić)