svaka čast
BAŠ OVAKO SE ČINE DOBRA DELA: Bravo za studentkinju Jelenu! LEKCIJA ZA SVE, SRBIJO ČITAJ!
Niko, ali baš NIKO od sve te elitne gospode, nije se dosetio da izvadi makar 100 dinara iz svog džepa
Da život ponekad može biti veoma surov prema onima koji to najmanje zaslužuju, potvrđuju nam primeri sa ulica našeg glavnog grada... Ponekad je dovoljno samo zastati na trenutak, osvrnuti se oko sebe, zaviriti u poglede i izraze lica svojih prolaznika i sve će vam biti jasno.
Priča studentkinje Jelene M. sa jednog od beogradskih fakulteta, dokaz je da se ovakve stvari zaista događaju, a činjenica da vrlo mali broj ljudi odreaguje na to je zaista poražavajuća.
Kako je ispitni rok postajao sve bliži, Jelena je počela biti sve češći posetilac čitaonice u centru grada... Kao i većina studenata, čiji roditelji rade za platu od 40.000 dinara, umela je da krene od kuće i sa 200 dinara u džepu i tako ceo dan provede najpre na predavanjima, a potom i u čitaonici do njenog zatvaranja.
Tog dana, kao i obično, pravila je pauzu šetajući po Knez Mihailovoj ulici, kada joj je iz daljine za oko zapao dečak (starosti oko 12 godina) u svetlo plavoj majici. Bio je to uredan dečak, po čijem se izrazu lica mogla uočiti neprijatnost, a kasniji trenutak njegove pognute glave govorio je da ga je zbog nečega stid.
Složićete se, većina posmatrača bi jednostavno prošla, ali ne i Jelena.
Kako je šetalište Knez Mihailove ulice bilo puno ljudi, trudila se da mu se približi i da ga ne izgubi iz vida.
Ono što je primetila jeste da je dečak, ne zaobišavši nijednu baštu urbanih lokala, od gostiju, koji su tako ponosno ispijali svoje koktele i jeli skupocene kolače u elitnim košuljama i najmodernijim cipelama, zatražio da učine nešto za njega. Približila se i načula sledeću rečenicu, koja je bila izgovorena najponiznijim tonom:
Izvinite, da li biste mogli da mi kupite nešto da pojedem, bilo šta, molim Vas?
Jelena se u momentu zaledila. Pomislila je - ko zna kakva ga je muka naterala na ovako nešto... Ovaj dečak nije jedan od onih koji su na to naučeni od malih nogu, to se vidi.
Šta mislite, da li je iko na trenutak pomislio isto što i Jelena?
Niko, ali baš NIKO od sve te elitne gospode, nije se dosetio da izvadi makar 100 dinara iz svog džepa.
Bez ikakve nade da će nešto učiniti, dečak u plavoj majici se ubrzanim hodom kroz sporedne ulice uputio ka Studentskom trgu... Sustigavši ga i hodajući tako nekoliko koraka iza njega, mogla je da primeti kako neprestano briše suze sa svog mladog lica...
Pomislila je, GDE JE TU PRAVDA? KAKO ĆU NASTAVITI OVAJ DAN NORMALNO AKO NE UČINIM NEŠTO LEPO ZA NJEGA?
I tako, bez dinara u džepu, ali sa kutijom nenačetog keksa u rancu, zaustavila ga je i obratila se njegovom uplakanom licu:
Izvini, slučajno sam čula za tvoju priču. Nisam u mogućnosti da ti kupim nešto, ali imam kutiju nenačetog keksa u rancu, mislim da će ti značiti.
Na šta je dečak u plavoj majici odgovorio:
Može i hvala Vam.
Kako je dečak uzeo kutiju keksa i pognutim hodom nastavio u nepoznatom pravcu, u njenom telu bujale su emocije... Suze, koje su iznova i iznova navirale, dugo nisu mogle biti zaustavljene.
Jelenino srce bilo je ponosno, jer je bar na neki način učinila dobro delo, ali i tužno zbog činjenice da u našem ogromnom Beogradu sigurno ima još dosta ovakvih priča.
Svojim sjajnim postupkom, studentkinja Jelena dala je lekciju svima nama o humanosti i saosećajnosti. BRAVO za nju!
(Espreso/Bojana Aleksić Pešić)