ZABORAVLJENI ZANATI SRBIJE! Šta su nas bake učile, a više to ne koristimo?!

1. Štrikanje

Kada govorimo o štrikanju svakoga je baka ili mama u nekom trenutku pitala ili ako nije možda vas sada motivišemo da probate da štrikate. Štrikanje je poput neke ručne terapije koja smiruje živce, ali na kreativan način. Kako se štrika malo uputstvo koje može da vas motiviše da potražite neki tutorijal i naučite jedan od starih ali vrlo korisnih zanata pletenja.

Tehnika pletenja je zanat kod kojeg se niti vunice ili konca za štrikanje međusobno upliću pomoću igle za pletenje, kako bismo na kraju dobili neki odevni predmet poput vunenog džempera, prsluka, šala. Za tehniku štrikanja potrebne su vam igle za pletenje, vunica i mustra.

Postoji veliki izbor igala za pletenje od ravnih do okruglih.

Igle za pletenje se međusobno razlikuju po svojoj debljini. Koju iglu izabrati za štrikanje, zavisi od debljine vunice za koju ste se prethodno odlučili i od toga da li želite da vam pletivo bude gušće ili ređe, sa rupicama.

2. Vezenje

Vezenje se rezlikuje od štrikanja po tome što vezemo na nekom materijalu, može biti platno, neki drugi materijal ili štampano platno.

Na platnu prenesemo uz pomoć odgovarajućeg pribora kao što su markeri in papiri za prenos dezena. Pri radu upotrebljavamo odgovarajuće igle i konce za vezenje. Igle za vezenje imaju oštar kraj. Konac za vezenje je sastavljen od 6 niti. Možemo da vezemo sa svih šest ili da upotrebimo samo tri, dve ili jednu nit. Konac za vez nije duži od 50cm, obzirom da se preduga nit zamrsi.

Vez uvek se započinje sa naličja. Kada započinjemo vez, ostavimo malo viška konca, da bismo zavezali čvorić nekaj prejice. Na isti način i završavamo vezenje. Za vreme veza je igla uvek gore, nama na vidiku. Mesto odakle počinjemo vezenje je po izboru.

Posotji nekoliko vrsta početnih uboda, ravan kontaktni bod, prednji bod, čvor bod, ukštajući bod, pločasti bod i francuski čvor. To su samo neki od načina rada na vezu. Ukoliko smo uspeli da zagolicamo malo maštu, na vama je da probate neke nove stvari

3.Obućar

Obućarstvo je zanat pravljenja i popravke obuće. Obućar je osoba koja se bavi obućarstvom. Postoje dve vrste obućara:

oni koji prave nove cipele „po poslednjoj modi“ oni koji se bave popravkama, takozvani „Кrpe“ jer su krpili obuću. Oni koji su se bavili izradom novih cipela su obično u nekoj glavnoj - prometnoj ulici imali radnju. Ovakvi obućari su bili "Gazde". Oni su komunicirali sa mušterijom, koja imala dublji džep, čim je kupovala u glavnoj ulici. Gazdi je bio posao da zabavljajući mušteriju, sa mušterijom iz nekog modnog magazina odaberu model i uzmu meru, stopala.

Stalne mušterije su imale „svoj“ kalup, a na kalup, su se po potrebi dodavale lepljenjem i dodavanjem anomalije stopala kupca, na primer čukljevi

Obućarski alat je čekić. Obućarski čekić ima savijeni, prednji deo za vađenje eksera i zadnji prošren da se teže promaši ekser kod zakucavanja. Tu je potom šilo kojim se razbušuju rupe na đonu pre nego što se u njega ukuca drveni ekser. Drveni ekser, jer ne rđa i bolje podnosi vlagu. Tu je i lepak tzv. ćiriš kojim se lepila koža. Esnafska bolest „Кrpa“ su bile stomačne bolesti zbog savijenog položaja tokom rada.

Nadam se da smo ovim tekstom uspeli da probudimo nastalgiju na zanate koje su nas bake i deke učile da su vredni svakog minuta koji se utroši na rad, kao i zanati koji su pokrenuli mnoge dizajnere na nove kreacije.

(Espreso/Wikipedija/ Aleksandra Anđelković)