NOVA KATASTROFA NA POMOLU: Naftne kompanije imaju NOVU PRETNJU, a nisu KLIMATSKE PROMENE u pitanju!

Najveća pretnja naftnim kmpanijama u eri klimatskih promena postaju deoničari.

Neprijateljstvo ekološki nastrojenih udruženja i pojedinaca naspram naftaša notorna je činjenica, ali svet koji sve aktivnije pokušava da zaustavi klimatske promene predstavlja ozbiljnu prepreku profitabilnosti i opasno ugrožava etablirane poslovne modele.

U takvom svetu najveća pretnja naftnim kompanijama kakve poznajemo postaju sami deoničari, prenosi Index.

Veliki pritisak sveštenika

Priča o anglikanskim svepštenicima koji su se iz protesta zalepili (bukvalno) za nameštaj u sudnici, protestujući protiv ljudskog uticaja na klimatske promene većini će zazvučati simpatično i ne preterano ozbiljno, dovoljno tek za kratak osvrt u kakvom britanskom tabloidu.

Doduše, pritisak sveštenika je još prošle godine urodio puno konkretnijim plodom, nakon što je Engleska crkva, "iz finansijskih razloga", odlučila da likvidira ono malo deonica naftnih kompanija koje je u njenom portfoliju ionako bilo moguće naći samo u tragovima.

Crkva je kao motiv za likvidaciju navela rizike koji takve investicije predstavljaju, aludirajući na ESG (Environment, Social, and Governance) principe društveno odgovornog poslovanja zbog kojih se naftne kompanije na tržištima kapitala polako pretvaraju u ugroženu vrstu.

A onda opet tih nekoliko miliona, ili u najboljem slučaju desetina miliona funti, iz perspektive naftnih kompanija deluje posve trivijalnim - tržišna kapitalizacija Velike Petorke (Royal Dutch Shell, BP, Exxon Mobil, Total, Chevron) prelazi pola bilijarde dolara.

Koliko su im stvarno naškodile preporuke Engleske crkve, ili pak po naftaše negativno intonirana poruka Pape od pre nekoliko godina? Možda ne previše, ali je ovo sedmica trijumfa zelene agende, tokom koje smo dobili priliku da nazremo budućnost u kojoj naftnoj industriji ozbiljno preti progon na (ekonomske) margine.

Prvi udarac je stigao nešto ranije, još sredinom maja, u obliku šokantnog izveštaja Međunarodne agencije za energetiku (IEA), organizacije osnovane nakon naftnog šoka 1973. godine kako bi štitila interese potrošača (a time posredno i naftne industrije).

U izveštaju pod nazivom "Net Zero by 2050: A roadmap for the global energy system", IEA je predstavila sveobuhvatnu energetsku strategiju kojom bi se globalno otopljavanje, drastičnom redukcijom emisija štetnih plinova, svelo na podnošljiv rast temperature od 1,5 °C, navodeći pritom kako ostvarenje tog cilja ne uključuje nove investicije u snabdevanju naftom i prirodnim gasom.

Drugim rečima, bilo kakvi novi projekti, ambiciozne najave vađenja nafte iz okeanskih dubina ili zaleđenog Arktika, u tom scenariju postaju - nepotrebni. A to je sasvim u suprotnosti s procenama Ekson Mobila koje govore o potrebi investiranja između 12 i 17 milijardi dolara kako bi se zadovoljila potražnja za fosilnim gorivima do 2040. godine.

Umesto toga, Agencija poziva na povećanje investicija u obnovljive izvore energije sa aktualna dva na pet milijardi dolara godišnje (reč je o investicijama na globalnom nivou), i na taj način zapravo označava početak kraja ere fosilnih goriva. Slučajno ili ne, projekcije se poklapaju s jednim od obećanja aktuelnog američkog predsednika koje se odnosi na potpunu eliminaciju emisija ugljen dioksida do 2050. godine.

U obrazloženom scenariju, cene fosilnih goriva na duži rok beleže značajan pad, dok bi udeo nafte, ugljenika i prirodnog gasa u proizvodnji električne energije narednih tridesetak godina naprosto trebalo da nestane.

Teško je precizno izmeriti uticaj bombastičnog izveštajaa, no prognoze koje redovno objavljuje IEA obavezno su štivo za proizvođače (kako države, tako i naftne kompanije), ali i za investitore širom sveta, i na duži rok ih je sve teže pomiriti sa kapitalnim projektima naftnih kompanija.

Pritisak brojnih aktera, pa i crkvenih krugova na Starom kontinentu, uključujući i one sveštenike s početka priče, očito počinje da daje vrlo konkretne rezultate, jer sada je već moguće nazreti postepeno izumiranje naftne industrije, koje bi moglo imati dalekosežne posledice na globalnom nivou.

Nemali broj zemalja u razvoju,od Iraka i Libije do Nigerije i Venecuele zavisi upravo od proizvodnje nafte i gasa a IEA predviđa rapidno smanjenje potražnje, a time i pad prihoda.

Kao prikladna ilustracija može da posluži tvrdnja Fajnenšl tajmsa da bez izdašnih prihoda od proizvodnje nafte Irak ne bi imao ni za plate državne administracije. A to, naravno, znači i temeljno mešanje karata u geopolitičkoj sferi.

"Svet ima izbor - suočiti se sa opasnim rastom emisije štetnih gasova, ili u potpunosti obustaviti investicije vezane uz eksploataciju fosilnih goriva", stoji u izveštaju koje će mnogim naftašima zapeti u grlu.

Kao da to nije dovoljno, holandski sud je ove sedmice naložio da Rojal Dač Šel mora do 2030. godine da smanji emisije ugljenika za čak 45%. I sa tim mora da počne odmah, čak i "nauštrb komercijalnih interesa koji ne mogu biti iznad ljudskih prava", navodi se u presudi.

Reč je o tek prvoj etapi pravosudne trake započete još u maju 2018. godine, kada je kolektivnu tužbu (sa čak 17 hiljada potpisa) podneo Milieudefensie, holandski ogranak Prijatelja zemlje, kako bi prisilio naftnu kompaniju da emisije štetnih gasova svede u okvire Pariskog sporazuma.

Na istorijsku presudu Šel će, sasvim je izvesno, podneti žalbu, ali to ne odlaže izvršenje, dok kompaniju prisiljava na bitno aktivniju ulogu u borbi protiv klimatskih promena umesto aktuelnog plana koji se u velikoj meri oslanja na neproverenu karbon kepčur tehnologiju odlaganja ugljendioksida.

Pravosudni presedan

Što je još važnije, reč je o pravosudnom presedanu koji naftne kompanije čini vrlo ranjivim i mogao bi da pokrene pravu lavinu sličnih tužbi i učini ih odgovornima ne samo za vlastitu proizvodnju, već i za emisiju štetnih gasova koja proizlazi iz aktivnosti potrošača.

Deo analitičara već nudi paralele sa prvim talasom nepovoljnih presuda sa kojima se svojevremeno suočila duvanska industrija, danas takođe proterana na društvene margine, osuđena na defanzivnu strategiju limitiranja štete.

I dok se Šel našao na meti neprijateljski nastrojenog pravosuđa (i još manje naklonjenih aktivista), Ekson Mobil i Ševron su ovoge sedmice zadobili ozbiljne udarce od pete kolone iz vlastitih redova.

Čak 61% glasova deoničara Ševrona, uprkos protivljenju uprave, podržalo je predlog smanjenja Scope 3 emisije štetnih gasova, čime se odgovornost proizvođača proširuje i na segment konzumacije proizvoda koje prodaju (poput benzina).

Predlog ne predviđa konkretne ciljeve, ali predstavlja šamar upravi i uopšte, uobičajenoj retorici naftnih kompanija koje odbijaju da preuzmu odgovornost za emisije štetnih gasova proizašle iz aktivnosti krajnjih korisnika (potrošača).

Moglo je biti još i gore ali su predlog kojim se uprava poziva da sastavi analizu utecaja "Net Zero 2050." scenarija na poslovanje, kao i onaj o objavljivanju detaljnih informacija o lobističkim aktivnostima kompanije, dobili su ovoga puta samo 48% glasova deoničara.

Nešto kasnije, aktivistički hedž fond zanimljivog imena (Engine No. 1 - Motor br 1), koji drži mizernih 0.02% vlasničkog udela, uz podršku institucionalnih investitora kao što je BlekRok, uspeo je da progura dva nova člana u upravu Ekson Mobila (u igri su čak četiri mesta od ukupno 9, a za preostala dva člana glasovi se još uvek prebrojavaju).

Predloženi članovi uprave zagovaraju ubrzanu energetsku tranziciju i zaokret u smeru smanjenja štetnih gasova , te veće investicije u obnovljive izvore energije. Šokantan rezultat glasanja deoničara rezultat je višemesečne agresivne kampanje relativno malog hedž fonda koji je uspeo da namakne podršku velikih igrača, uverivši ih kako politika ignorisanja globalnog otopljavanja za Ekson Mobil predstavlja egzistencijalni rizik.

Engine No. 1 je zaradio ogromnu količinu poena jer je stvarno reč o retkom podvigu koji će poslužiti kao inspiracija i brojnim drugim, aktivistički nastrojenim hedž fondovima.

Čemu panika?

Da stvar bude još zanimljivija, aktuelni predsednik uprave Daren Vuds je nezadovoljnim deoničarima uoči glasanja već ponudio niz koncesija (najavljujući smanjenje emisija ugljen dioksida), sve kako bi sprečio ulazak uljeza u upravu. To na kraju ipak nije bilo dovoljno, zbog čega bi ovo mogao da bude ključan katalizator promena, jedan od onih događaja nakon kojih više ništa neće biti isto.

Teško je opisati šok i nevericu promatrača i analitičara, koji ovakav razvoj događaja nisu očekivali niti u najluđim snovima. Ili još bolje, teško je preceniti utivaj nedavnih zbivanja na budućnost naftne industrije.

Doduše, takav je zaključak teško izvući na osnovu još svežih reakcija investitora. Promatrajući zbivanja na tržištu kapitala, kao da se nije dogodilo ništa bitno: deonice naftnih kompanija nisu pale i zadržale su se u grupi, u skladu sa prevladavajućim raspoloženjem investitora i kretanjem na berzama.

Ako je to tako, otkud ta panika?

Skorašnje nezadovoljstvo koje su iskazali deoničari nedvosmisleno je uvod u tektonske promene u sektoru. I nemojmo se zavaravati - nezadovoljstvo je samo delom motivisano zelenom agendom, negativnom percepcijom industrije, ljubiteljima drveća i ekološki osvštenim investitorima.

Nije samo reč o političkom oportunizmu. U ovoj je priči ključna činjenica da se radikalan (i globalan) zaokret u smeru obnovljivih izvora energije negativno odražava na poslovne rezultate naftnih kompanija - izvlačenje novih količina crnog zlata iziskuje ogromne troškove, a imperativ značajne redukcije štetnih emisija dodatno smanjuje profitabilnost takvih projekata.

Od početka 2020. godine do danas, S&P 500 indeks je, uprkos dramatičnom padu u prvoj fazi pandemije, namaknuo rast vrednosti od oko 30%, dok energetska komponenta indeksa (S&P 500 Energy) još uvek tavori na negativnoj teritoriji. Prikladan izgovor za takvu divergenciju je spektakularan pad cena sirove nafte tokom prošle godine, no cijena se u međuvremenu oporavila i trenutno je u plusu od oko 10%.

Da i ne govorimo o neuporedivo manje laskavom poređenju sa deonicama velikih haj tek igrača, pored kojih se deonice naftnih kompanija doimaju tromo i neatraktivno. I dok Gardijan slavi najnoviji razvoj događaja, urednici Vol Strit žurnala spremno staju u obranu naftne industrije, odbijajući tezu o sudnjem danu.

Prema njima, niz poraza tek je refleksija enormnog političkog pritiska "progresivnih snaga koje se dodvoravaju anti-naftnoj kliki iz Vašingrona". Uzgred budi rečeno, navodi se u editorialu, Ekson Mobil je samo tokom ove godine u plusu od oko 40% (mereno rastom cene dionica), što je jednako kredibilan podatak kao i onaj o značajnom zaostatku u odnosu na S&P 500 indeks od početka 2020. godine.

Stvari, međutim, izgledaju ponešto drugačije u širem vremenskom kontekstu: čak i kad zanemarimo činjenicu da je indeks (na krilima haj tek sektora) prešišao deonice naftnih kompanija u svega nekoliko godina (što bi upućivalo na kratkoročan fenomen koji se možda i ispravi), deoničari teško mogu da žive na staroj slavi i još dugo ignorišu činjenicu da je Ekson Mobil renesansu proživljavao još davne 2014. godine. Sve nakon toga teško može da zadovolji deoničare, bili oni skloni ekološki nastrojenim klanovima ili ne.

Naftne kompanije polako tonu u opskurnost (ili barem tako grafikon sugeriše) i već se neko vreme čini da ih samo radikalno prilagođavanje može učiniti dugoročno održivima (u kontekstu profitabilnosti). Jer rezultat njihovog plesa na žici i balansiranja između dva sveta, onog u kojem fosilna goriva uživaju status strateške stavke i onog u kojem nafta postaje posve irelevantna, deoničare teško da može da zadovolji. A to je mnogo veći problem od Prijatelja zemlje.

Bonus video:

(Espreso/Index.hr)