A MI SRBI VAJBEROM BOC: Posle kašnjenja u skoro svim REVOLUCIJAMA, konačno smo u SVETSKOM VRHU u jednoj!

Pre izvesnog vremena jedna bitno mlađa koleginica mi je rekla: „Ne razumem kako ste se vi dogovorali za izlazak i druženje bez mobilnih telefona i društvenih mreža“. Pomalo šokirana činjenicom da je to neko tako radio.

Stvarno neobična situacija. Mislim, to bez mobilnih i društvenih mreža. Ako treba da se nađeš sa nekim nazoveš ga na fiksni, predstaviš se lepo i kažeš ko ti treba. Ako taj koji ti treba nije kući, onda možeš da probaš da ga pronađeš tamo gde pretpostavljaš da bi mogao biti – na terenu za basket, parku, školskom ili, kasnije, lokalnom kafiću. Nije bilo lako bez mobilnih telefona, popije se tu i tamo pokoja moša, ali drugi nači komunikacije nije postojao.

Onda su se u nekom trenutku, tamo sredinom devedesetih, koliko se sećam, pojavili pejdžeri, koje su uglavnom teglili likovi što su upasivali sve živo u donji deo trenerke, pa su ih kačili za lastiš i odmah jurili da se jave kad im stigne poruka. Nije to bilo praktično i nije donelo mnogo napretka u komunikaciji, ali je predstavljalo statusni simbol.

E, dođoše ubrzo i prvi mobilni telefoni. Boraveći u Budimpešti tamo negde krajem devedesetih godina video sam čoveka koji je hodao ulicom i žučno sa nekim komunicirao preko mobilnog. Tada mi je delovalo kao da gledam čoveka koji nije čist u glavi. Drao se u onu šlušalicu kao pomahnitao, mahao rukama, gledao u nebo, baš se nervirao. Nisam ni mogao da pretpostavim da ćemo jako brzo svi krenuti njegovim stopama... U ludilo komunikacije!

Malo, pomalo, postali smo taoci aparata preko kojih se svađamo, volimo, radujemo, patimo, zabaljamo, muvamo, sastajemo, rastajemo… Vodimo život kakav sada poznajemo i koji je novim generacijama – jedini REALAN.

S pojavom smartfona i ajfona telefoni su postali naši personalni kompjuteri, a zahvaljujući usaglašenim nalozima te sprave su u stanju da nas prepoznaju i raspoznaju sa savršenom preciznošću - algoritmi nas danas bolje poznaju, verovatno, nego i mi sami sebe. Znaju čemu se smejemo, šta nas nervira, koja su nam tajna zadovoljstva, šta želimo, za čime i kime žalimo, kome i čemu se nadamo… I uvek su spremni da nam to serviraju putem notifikacije ili mejla. A mi samo treba da prihvatimo ovaj dar tehnologije i platimo to svojim vremenom ili novcem.

Danas su svi na vajberu i votsapu, na Instagramu i Tviteru, na Jutjubu i Tik-Toku. Bez ove komunikacije život je mnogima nezamisliv, a sve je više poslova koji se baziraju na korišćenju ovih servisa oko kojih obrazovana nova industrijska grana.

Ova revolucija nije preskočila ni Srbiju. Kasnili smo za mnogim bitnim civilizacijskim procesima i promenama, ali sad smo uskočili u ovaj voz i vozimo se – za sve pare! Tako smo nakon srednjeg veka i zlatnog escajga dok su drugi jeli drvenim priborom, uspeli da se izborimo za primat u novoj komunikaciji – prema nekim podacima, Viber u Srbiji koristi 3.3 miliona ljudi, ili 40 odsto građana. Svaki Srbin prosečno provodi barem po sat vremena na ovoj aplikaciji.

Elem, dobro je malo osvrnuti se na ovaj fenomen, pogotovo danas kada obeležavamo Svetski dan telekomunikacija i informacionog društva. U poslednjih dvadesetak godina nijedna industrija nije toliko promenila civilizaciju kao ova. Daleko smo stigli od „dobar dan, da li je Marinko kod kuće?“.

Nije daleko dan kad će Marinko biti android s kojim ćemo, kao u „Blejd raneru“ moći da radimo šta god nam volja… Sve dok ne poludi i ne odluči da nas likvidira.

Bonus video:

(Espreso/Dejan Katalina)