ILDA OTVORILA DUŠU,DETALJI O ODRASTANJU UZ KRALJA NARODNE MUZIKE KOJE NE ZNAMO: Nismo bili svesni njegove veličine!

Ilda Šaulić je, kako zbog toga što je ćerka kralja narodne muzike Šabana Šaulića, tako i zbog stila u ponašanju i oblačenju kojim se izdvojila od velikog dela estrade, prozvana folk princezom. Od početka karijere bila je nenametljiva pa i tajanstvena, ali je u emisiji „Pečat u vremenu” otvorila dušu.

Rasla si u kući uz oca koji je najbolji pevač na ovim prostorima. Kako je izgledalo tvoje detinjstvo?

-On je za mene bio samo tata. Nismo bili svesni njegove veličine i popularnosti, tako da smo rasli kao i druga deca na lepom Labudovom brdu u to vreme. Družili smo se i uživali na tom platou, igrali se jurke, žmurke, lastiša…. Tata je samo jednom došao u školu da opravda neke časove, i svi, od direktora do đaka su stajali na onim gelenderima gore i gledali.

Otac ti je često bio odsutan,tako da je majka preuzela ulogu oba roditelja. Kako je izgledalo odrastanje sa mama Gocom?

-Opasno (smeh). Bila je stroga i ja sada kao roditelj to podržavam, a u to vreme, naravno, to nam nije odgovaralo. Ona je zaista bila i otac i majka. Kada smo u pubertetu počeli da bežimo iz škole, ona je svakog utorka išla na ona čuvena otvorena vrata. Sestra i ja smo vikale da nema potrebe da ide jer smo odlični đaci, ali je naravno imala. Već u kolima do kuće bude strašno, Sanela i ja smo se uvek otimale ko će da sedi napred, ako možeš da uđeš u gepek, bilo bi dobro, samo da nisi blizu. Koliko god ona može rukom da mahne da nas dohvati, zalepi nas momentalno. Bila je veliki autoritet, ali od oca je napravila još veći, iako je on bio čovek koji nikada ništa nije zabranio niti je povisio ton, ona nam kaže: „Sad će vam doći otac”, a on onako mirnim tonom izgovara: „Zašto bežite iz škole? Deco, škola je mnogo važna”. Lakše bi mi bilo da mi je lupio tri šamara i da znam za šta sam kriva, nego tako sve fino i onda ti je još gore što ti je tako rekao.

Srednju školu upisujete u Švajcarskoj, zašto?

-Mama je donela odluku preko noći, bilo je vrdanja iz škole, Sanela već u pubertetu, a ja je slepo pratim. Samo je jedno veče rekla: „Pakujte se, idete kod bake”. Prema Mihajlu nije bila tako stroga, rekla je da se umorila sa nama, ali mislim da je to bio izgovor (smeh).

Igrala si dugo tenis, zašto si odustala?

-Odustala sam sa 17-18 godina, to je bila moja odluka, da li je bila prava ili ne, ne znam. Onda je postojao veliki vakuum od deset godina, koji mi je bio ispunjen emotivno, a onda se otvorilo novo poglavlje – muzika. Kod mene je sve išlo iz krajnosti u krajnost, sport, jedan spartanski način života gde se trenira, ustaje rano, a onda je stigla kafana, gde se radi noću, što kaže Sanela: „Ilda je prvi put obula štikle sa 18 godina”. Stalno sam bila u sportskoj opremi, ne daj Bože da se farba kosa. Kada sam shvatila da farbanje nije loša stvar, sve sam nijanse prošla, od crne, preko riđih ludila, do plave kose.

Tvoj deda je preživeo Jasenovac…

-Pobegao je iz Jasenovca 21. septembra 1942. godine, a 21. septembra rodile su se i moja i Sanelina ćerka, kao i moj zet Bata. On je preplivao reku Unu iako nije znao da pliva, preživeo je i snašao se sa 12-13 godina, pridružio se partizanima, brigadi 11. krajiške divizije, a naša prva adresa na Labudovom brdu je bila 11. krajiške divizije broj 57, koliko neverovatne simbolike ima, to ne mogu da budu slučajnosti.

Bojan i ti se znate od detinjstva. Kako ste se spojili?

-Sudbina je čudo. Bogu hvala, dao nam je da se prepoznamo u nekim lepim godinama. Oboje smo želeli porodicu.

Vas dvoje ste različiti.

-Jesmo, ali imamo i mnogo toga što nas veže, mislim da to jeste dobro, bilo bi strašno da smo potpuno identični, tu bi već bilo netrpeljivosti. On je ponosan na moj život i karijeru.

Udala si se, a da nisi ni znala da će se to dogoditi tog dana…

-Već smo se dugo zabavljali, bila sam trudna sa ćerkom Emom i trebalo je da se uselimo u kuću na Bežanijskoj kosi, ali brak nam nije bio prioritet. Trebalo je sa porodicom da odemo u jedan restoran, mi smo se spremili i tu se u stvari sve odigralo, on je ustao da me zaprosi uz stihove tatine pesme, što je bilo divno, izvadio je prsten i klekao, i ja kažem: „Dobro, veridba, super” i ja da ga zagrlim, okrećem se i u restoran ulaze naši prijatelji, njegova familija… I dalje ja tu mislim, došli su da veridbu proslavimo, da bi prišla žena sa lentom preko grudi i kaže: „Drago mi je, ja sam matičarka”, ja ne kapiram i kažem: „Dobro došli. Baš mi je drago, izvolite, sedite”, da bi se na kraju namestio jedan sto, tu je bilo cveće i ja sam prišla i tu se i odigralo… Moj kum, šminker Dušan Lazić Laza je doneo veo, rekao mi je: „Slušaj Šaulićka, kada mi se već udaješ, ne možeš bez vela”. Tata je bio najjači kada je mami ujutru, dok su pili kafu, rekao: „Kaži mi, šta je tačno ono sinoć bilo?”

Kako su Bojan i tvoja porodica uspeli sve da organizuju u tajnosti?

-Kuma i Sanela su otišle u taj restoran da rezervišu, rekle da planiraju malu proslavu za 30- 40 ljudi, oni kažu: „Dobro, šta se proslavlja?”, ona im je rekla: „Firma slavi godišnjicu”, oni joj tražili podatke i ona im je dala, da bi to sve ostalo u tajnosti i stiže torta koju je ona poručila, koja ima mladu i mladoženju, i ljudi vraćaju tortu jer nemaju venčanje tog dana, ona kaže: „Zvali me ovi tri puta, iz restorana neće da prime tortu”, oni su rekli: „Izvinite, ta i ta firma slavi, ne radi se o venčanju”, onda ih je zvala da im objasni šta njih interesuje kakva je torta. Sanela me je ubedila da odem kod frizera, mrzelo me je, bilo je vruće tog 2. septembra, zamalo da se udam neisfenirana (smeh).

Prošlo je više od dve godine od smrti tvog oca, kako se osećaš?

-Kako vreme prolazi, sve mi je teže. Idem često na groblje i gledam to što piše na ploči, ali nekako ne prihvatam da nije sa nama. Takvi ljudi ne mogu da odu. Imam dosta njegovih stvari, svi kažu da sam njegova mezimica. Nas dvoje smo poslednjih godina, baš zato što sam počela da se bavim ovim poslom, nadoknadili neke godine koje nismo proveli zajedno u mojoj mladosti i ja sam uvek bila ta koja je imala razumevanja.

Šta je poslednje čega se sećaš?

-Tog poziva koji je usledio… Zvala sam ga veče pred taj nastup, bila sam u studiju Saška Nikolića i mi smo radili neku pesmu, ja to nikada ne praktikujem, nikada ga nisam zvala da mu puštam nešto unapred, pogotovo kada znam da radi, da je na putu, čekam da se vrati… Još sam malo otpevala, kaže Sale: „Nemoj da mu puštaš, nije to to”. Prosto sam imala želju da ga okrenem i da mu pustim tu pesmu, on je bio lepo raspoložen…

Od koga si čula strašnu vest?

-Zvala sam kući da vidim šta rade, žena koja radi kod nas je rekla: „Ide Goca na aerodrom da sačeka tatu”, ja sam rekla okej i u jednom trenutku čujem mamu koja nekim strašnim tonom priča telefonom: „Kako ne znate gde je? Šta se desilo?”, ja sam se već uspaničila, mislila sam da se desilo nešto u diskoteci gde je nastupao, takve stvari se dešavaju stalno…

Da li misliš da bi Šabanu ova izolacija prijala?

-Bože oprosti, mislim da bi, mogao bi da provodi više vremena u Krčedinu, ali bi mu posle ovoliko vremena bilo i dosadno.

(Espreso)