"DA LI JE OVO KRAJ?" Čuveni srpski TV voditelj priča o MOMENTU koji mu je promenio život iz TEMELJA (FOTO)

Zorana Mihajlovića, glavnog urednika informativnog programa Kurir televizije i voditelja Centralnog dnevnika i Večernjeg dnevnika, već ste imali prilike da upoznate kroz našu emisiju "Ko sam ja".

Tom prilikom, Zoran je bio iskren do kraja i, na naše zadovoljstvo, otkrio nam je mnoge detalje iz svog privatnog života.

Znali smo da je dobar novinar, voditelj, pravi profesionalac u svom poslu. Ono što sada znamo, jeste i da je veliki borac, oličenje hrabrosti i, pre svega, dobar čovek.

Prošle godine Zoran je, nažalost, imao infarkt. Situacija u kojoj se našao bila je za njega velika nepoznanica, došlo je odjednom i totalno neočekivano. Na svu sreću, njegova supruga je na vreme odreagovala i istog dana se Zoran našao na operacionom stolu.

Zanimalo nas je kako je tačno izgledao taj kobni dan, šta je Zoran osetio u tom trenutku, ali i kakvo je njegovo stanje danas i koje sve navike je morao da promeni.

Bila je subota, sunčan avgustovski dan. Ujedno i prvi dan mog godišnjeg odmora. Otišli smo u nabavku, ručali, legli da odmorimo. Seli smo na terasu da popijemo kafu pod suncobranom. I tada je počelo... Nezvani gost protutnjao je mojim telom. To je bio prvi signal. Osetio sam neopisivu nelagodu, nisam vladao svojim telom. Jedva sam ušao u stan i legao na krevet. Bol je teško opisati jer nije intenzivna, ali je čudnovato sveprisutna. Prvo u predelu srca, pa onda desne strane tela, potom ruke koju nisam mogao da kontrolišem. Dizala se i spuštala ili sam to ja pokušavao da ubedim sebe da upravljam svojim telom i da će biti sve u redu. Iskreno, ne znam. Tada me je obuzela panika i upitao sam se delićem razuma koji je još tinjao: “Da li je ovo kraj?”, započinje Zoran svoju ispovest.

Žena je odmah razumela šta se dešava i pozvala je hitnu pomoć. Mlađi sin je bio u stanu i gledao me je u neverici, postavljajući mi bezbroj istih paničnih pitanja: Tata da li si dobro, doziva me “Tata, tata…”, a ja sam pokušavao da mu se osmehnem, a razmišljao sam da li su to poslednji trenuci koje ću poneti sa sobom... I samo sam ga gledao, upijajući svaki detalj sa njegovog dečjeg lica. Onda sam razaznao ženine reči: “Stiže hitna pomoć, tu su, brzo dolaze.” U trenucima infarkta nemoćni ste da telefonirate i pozovete bilo koga u pomoć. Toliko je to stanje parališuće. Da supruga nije bila pored mene sasvim sigurno danas ni ja ne bih bio ovde. Dozivala me je, dozivali su me oboje, pokušavali da komuniciraju sa mnom, a ja sam pospano sklapao oči, oblizivao usne, podizao teške kapke, gledao nekako ranjeno u njih. Potom su došle i komšije i stvarno u rekordnom roku i hitna pomoć… U deliću sekunde komšije su me nosile do kola, a sećam se da sam im se izvinjavao što ih deranžiram za vikend… i ubrzo sam bio na putu ka Urgentnom centru. Pamtim da sam ležao u ambulatnom vozilu, da mi je jedna preljubazna medicinska sestra ulivala nadu, a ja sam nju ubeđivao, pod dejstvom nekih lekova koje mi je dala, da se sada stvarno osećam dobro… U bolnici su me odmah uneli u operacionu salu. Tu su bili Peca, Jela, Mara i jedan mladi doktor Stefan. Ne znam ko je bio brižniji od njih četvoro. Operacija je bezbolna, neprijatno je samo kad vam ubrizgaju kontrast. Tada sam počeo da se tresem, potpuno nekontrolisano, obuzela me neopisiva groznica, nisam mogao da prestanem. Zamolio sam ih da me pokriju i oni su to učinili sa svim što im je došlo pod ruku. Ali ni to nije bilo dovoljno. Držali su mi i ruke i noge, a groznica se pojačavala. Onda su dve sestre Mara i Jela prišle i bukvalno obgrlile moje ruke i tako me grejale. Naleti drhtavice su konačno prestali. Operacija je bila završena.

Nakon što je Zoran ispričao svoju vrlo potresnu i tešku priču, iskoristili smo priliku da mu postavimo nekoliko pitanja i razjasnimo malo kako do infarkta dolazi i koji je glavni okidač kada je ova bolest u pitanju.

Šta se od te nemile situacije promenilo u Vašem životu?

- Počeo sam više da vodim računa o svom zdravlju i da više uživam u stvarima koje sam ranije uzimao zdravo za gotovo. Naučio sam da postoje trenuci u životu kada je potrebno da pritisnem kočnicu, ubacim u sporiju brzinu i prestrojim se u drugu traku, pustim da neki karavani prođu ili da se jednostavno isključim sa glavnog puta i napravim pauzu. Onoliku kolika mi je potrebna. Sada bolje razumem znakove pored puta. Bez obzira da li mi ukazuju na ljude ili događaje. Tako da mogu da kažem da sam promenio određene životne navike.

Koje navike ste imali pre infarkta i šta ste morali da promenite nakon toga?

- Nisam lekar, ali koliko sam razumeo, mnogo je okidača za infarkt. Ne zaboravite da se đavo krije u detaljima, u onim naizgled sitnim, nevažnim stvarima. Dakle zabluda je da je to jedna stvar, to je kao koktel. Kao pregršt incijalnih kapisli kojima je potrebna samo jedna varnica da sve pretvori u pepeo. U mom slučaju to je bila kombinacija neredovne ishrane, malo sna, puno cigareta i popijenih kafa, permanentna potreba za perfekcionizmom na poslovnom i privatnom planu koja neumitno izaziva tenziju i stres. Nemamo svi isti prag bola. Kao što nemamo svi isti prag tuge. Ovo kažem jer sam preispitivajući sebe i analizirajući događaje koje mi je život bacao pred noge došao do zaključka da je ta varnica u mom slučaju bila gubitak tri drage, bliske osobe u veoma kratkom vremenskom intervalu. I sve ono što je usledilo, nakon njihove smrti, uspomene koje su planule u meni, suze koje nisam mogao da obuzdam... Uvek preispitujemo da li smo posle nečije smrti mogli da uradimo više za njih dok su bili živi. Tuga koja je mene preplavila, bukvalno me je i potopila, i hteo to da priznam ili ne, vukla me ka nekom emotivnom ambisu.

Koju naviku ste najteže iskorenili (i da li ste)?

- Ostala je još jedna. Cigarete. Još se borim. Mada su mi one u nekim trenucima kao slamka spasa i ventil koji umanjuje stres. Lekari bi rekli da je to zabluda. Ali zar ih nemamo svi. Ja radim samo ono što mi unutrašnji nagon govori. I kada budem bio spreman, sutra ili neki dan posle nekog novog sutra, ostaviću i cigarete. Znate, ležao sam u bolnici sa jednim poznatim fudbalerom. Ugradili su mu dva stenta. Nikada u životu nije upalio cigaretu, ali je imao neke druge loše navike, kao i svi mi . Tako da opet kažem, sve je individualno.

Sigurna sam da ste mnogo saznali o samom infarktu, pa nam recite kako do njega dolazi i kako eventualno sprečiti da do njega dođe?

- Iskreno nisam mnogo istraživao, slušam savete lekara, a ako bih morao da dam neki savet, onda je to umerenost u svemu onome što konzumiramo. Obavezno zdrav doručak. Prethodnih 30 godina doručak za mene nije postojao, ne računajući ponekad užinu iz pekare. Već godinu dana moj doručak su ovsene pahuljice. I mada su mi u početku bile bukvalno nejestive, sada su postala moja nova rutina. Osim hrane svako od nas mora da nauči kako da se nosi sa stresom, a to je najteže. Uvekmislimo da smo jači, nego što stvarno jesmo. Nemoguće je dati savet, jer niti smo svi isti, niti je svaki stres isti. Ali verujem da je on osnovni pokretač ne samo infarkta, već i drugih, težih bolesti.

Kako Vi uspevate da se izborite sa stresom?

- Svi mi imamo svakodnevno stresne situacije. Nekada su u pitanju ljudi, nekada događaji. Sa problemima lakše izlazim na kraj, užasava me ljudska zloba. Ali ipak, uspeo sam da iznađem jedan veoma jednostavan mehanizam. Kažem sebi: “Da sam 1.avgusta napustio ovaj svet, ta osoba ili taj problem sada ne bi bili važni.” Pomislim onda na meni draga bića koja me vole i kojima u tom trenutku ne posvećujem pažnju, misli, energiju ili emociju jer se trošim na sporedne stvari i nebitne ljude. Podsetim sebe na to koliko su npr. prošlonedeljni problemi već ove sedmice nevažni i na taj način amortizujem stres u dovoljnoj meri da mogu da nastavim dalje. Pre to nisam radio. Pre sam uvek preskakao po dva stepenika, sada kada to nagonski uradim, sam sebi kažem da treba da usporim, i koračam jedan, po jedan i opet sve stižem.

Koje navike se mora osloboditi neko ko je bio suočen sa infarktom, tj. šta nikako ne biste smeli da radite, jedete, konzumirate i slično?

- To je ipak pitanje za lekare. A njih ako pitate onda je ta lista dugačka. Moj savet je umerenost u svemu i pozitivne misli. Ne trošite vreme na ljude koji vam oduzimaju energiju, izbegavajte stresne situacije i mesta koja vas čine nesrećnim, skrenite sebi pažnju nečim što vas opušta i zabavlja i ne razmišljajte o događajima koji vas emotivno razaraju. Ako treba promenite posao, promenite krug “prijatelja” u kojem se krećete, promenite partnera, promenite okolinu, promenite sve što vas tišti.

(Espreso)