JELENA, RATOMIR, MILANKA, ANTONIJE I MILA SU ZBOG KORONE BILI ODVOJENI OD SVOJIH NAJMILIJIH: Svaka njihova reč BOLI

Svetski dan porodice, 15. maj, obeležava se širom sveta od 1993. godine, kad je proglašen Svetskim danom porodice od strane Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Na taj način istaknuta je važnost porodice kao osnovne društvene zajednice.

Cilj obeležavanja Svetskog dana porodice jeste afirmacija porodice i porodičnih vrednosti, podsticanje jednakosti između polova u okviru porodice, zaštita porodice kao osnovne jedinice društva i pomoć kako bi one mogle da ispune svoju odgovornost prema zajednici.

Ove i prošle godine, mnogi nisu bili u mogućnosti da ovaj, ali i ostala 364 dana provedu sa bližnjima. Korona virus je glavni krivac za to.

Granice su zatvorene, svi smo bili zatvoreni u kućama, a starijima se ni danas ne preporučuje da napuštaju svoje domove.

Tako mnogi nisu videli članove svoje porodice duže od godinu dana, a mnogi su, nažalost, doživeli gubitak voljenih osoba.

Na ovaj poseban dan donosimo vam priče o usamljenosti i životu u novoj normalnosti iz uglova mlade studentkinje i baka i deka koji žive u Domu za stara lica ,,Milidom lux''.

Jelena Mirić (26) rodom je iz Vukovara, ali već godinama živi, studira i radi u Novom Sadu. Odvojenost od porodice joj i inače teško pada, a sa svojima se, u najboljem slučaju, viđa jednom mesečno. Tokom proteklog perioda ta viđanja su se dodatno proredila, korona virus je stavio zabranu na putovanja te je Jelena ostala "zarobljena" u Novom Sadu.

- Kako je korona počela polovinom marta, svoje članove porodice nisam videla od 1. marta do 1. avgusta. Najteže mi je palo to što nisam imala mogućnost da odem i da vidim svoje roditelje, pogotovo s obzirom na to da je dolazio Vaskrs i da je to nešto što meni generalno mnogo znači. Jako sam privržena porodici i to mi je baš teško palo. U tom periodu je bio i policijski čas tako da mi je najviše nedostajao taj fizički dodir, to jest kontakt sa njima, ispričala nam je Mirićeva.

Pitali smo je i kako je održavala komunikaciju sa svojom porodicu, i kako ona kaže, najčešće su se čuli putem Vajbera i društvenih mreža, ali...

- To nije ono istinski što se može osetiti kada ste u prisustvu sebi bliske osobe. Nažalost, pandemija i bilo kakva vrsta onlajn komunikacije je postala naša svakodnevica i ja se nadam da će u narednom periodu ta situacija malo da utihne i da se vratimo normalnim i standardnim dešavanjima, bila je iskrena Jelena.

Jelenina priča nas je prilično pogodila, s obzirom na to da joj otac živi u Vukovaru, a majka u Istri, što je u drugom delu Hrvatske te nju retko viđa, uglavnom jednom godišnje.

- Svaki susret je emotivan i pun nekih ispreplitanih emocija i dešavanja i istovremeno želite i da zagrlite tu osobu, želite i da je poljubite, gledate i da nadomestite svaki trenutak koji ste propustili.

Činjenica je da je Jelena morala prebrzo da odraste i shvati šta život zapravo znači.

Kako navodi, nakon što se situacija ublažila, uspela je da ode kući i pređe granicu bez PCR testa koji je tada koštao 6000 dinara.

- Zamislite nekoga ko radi od ponedeljka do petka i vikendom želi da vidi svoje roditelje koji su mu na 80km preko granice, i mora da izdvoji 12000 dinara, tj. 100 evra da bi otišao i dva dana proveo vreme sa njima.

Za kraj našeg razgovora sa Jelenom, pitali smo je i šta za nju predstavlja porodica i koja bi bila njena definicija iste. Odgovor nas je oduševio.

- Za mene porodica predstavlja jedan veliki stub. Ta porodica ne mora nužno da znači i da se to odnosi samo na mamu, tatu, brata i slično. To mogu da budu naše bake, deke, ujaci, stričevi, sve ono što je nama blisko. Naravno, ne moramo slepo da verujemo da moramo biti najprisniji sa tim osobama samo zato što su naša krv, ali sa druge strane, osećati i imati nekog pored sebe a znati da je on vaš, tj. da ste vi njihovi i da delite iste probleme i istu sreću i tugu, to za mene predstavlja jedan veći iskorak, kako samog čovečanstva, tako i moje definicije porodice iz mog ugla.

Milanka Prokić (95) u najgorem talasu korone nije videla svoje bližnje skoro šest meseci.

- Dolazili su do kapije samo da donesu stvari, ja nekada izađem na terasu samo da im čujem glas, zbog slabovidosti nisam uspevala da ih vidim. Najteže mi je palo to što nisam mogla da odlazim na kontrole, sve je bilo odloženo.

Najviše su joj nedostajali ćerka jedinica i unuk.

- Oni su se strašno sekirali za mene. Čuli smo se telefonom jednom ujutru, jednom uveče. Katarina, socijalna radnica, mojoj ćerki svakodnevno šalje slike, tako da je njoj to možda i malo lakše palo. Željno sam iščekivala susret sa Nadom i mojim unukom.

Milanka kaže da je vakcinacija omogućila da se posete ponovo realizuju, a opisala nam je i kako je izgledao njihov ponovni susret.

- Primila sam kinesku vakcinu. Kada sam ih videla plakala sam, nije prijatno da čovek bude odvojen od svojih. Najteže mi bude kada čujem kako moja ćerka kaže: “Moja mama se svega odrekla zbog mene, ona je zaslužila da se ja o njoj brinem”. Pre korone dolazili su svakog vikenda, odlazila sam na ručak, praznike sam provodila kod kuće. Razvela sam se, ja sam svoj život posvetila ćerki i nije mi žao. Kao porodica imamo dobar odnos, dogovaramo se oko svega.

Moja želja je bila da dođem ovde zbog bolesti. Nisam mogla da živim sama, a ćerka nema uslove da brine stalno o meni. Kada me je dovela u dom plakala je, za mesec dana izgubila je deset kilograma, priča Milanka.

Milanka tvrdi da je najvažnija stvar da se porodica lepo slaže.

- Porodica mi nedostaje ali se trudim da to ne pokazujem. Ja sam mojoj ćerki rekla: ,,Ti imaš svoj život, dobićeš unuke... Svako ima svoj život, a ja sam svoje proživela.''

Ratomir Pavlović (86) iz svog stana nije izlazio više od godinu dana.

- Dane sam provodio sa svojom suprugom. Nedostajao mi je izlazak i društvo, imao sam dobre drugare sa posla, posle smo otišli u penziju, ostali smo u dobrim odnosima, družili smo se. Imam i dobre komšije u zgradi, nas petorica, šestorica, stalno smo se družili. Ni sa njima nisam mogao da se sastajem. Čuli smo se samo preko telefona - oni mene zovu ili ja njih pozovem, damo jedni drugima utehu, proći će valjda ovo pa ćemo se videti.

Ratomir je, nažalost, za vreme pandemije izgubio svoju voljenu suprugu.

- Za vreme pandemije moja supruga je pala, polomila kuk, preminula je, to sam jako teško podneo, nismo imali dece, imao sam samo nju i jednog psa. Za vreme korone su ga izvodila deca iz zgrade. Nakon njene smrti došao sam u Dom “Milidom lux”, rođak Aca me je doveo.

Ratomir se u domu i vakcinisao i revakcinisao i sada može da prima posete.

- Željno iščekujem da vidim moje drugove. Reč porodica me asocira na ljubav prema ukućanima, pa tek onda na ljubav prema svim ostalima.

Antonije Korać (88) je čitavu epidemiju proveo u Domu “Milidom lux” na Zvezdari.

- Ovde sam i preležao koronu, ali nisam imao simptome. Moje ćerke Bilja i Kaća su mi govorile kako imam koronu,a ja im nisam verovao.

Sa Biljom se čujem svakodnevno, uz pomoć osoblja viđali smo se preko video poziva, to mi je značilo.

Antonije kaže da je u domu imao sve - negu, hranu i društvo i da mu, na svu sreću, ništa nije posebno nedostajalo.

- Teško mi je pala odvojenost od porodice, to što nisam video unuke i ćerku. Pre korone viđali smo se svakog ponedeljka, pili smo kafu na terasi u mojoj sobi.

On je prvi korisnik doma koji se vakcinisao i revakcinisao, a kaže da je vakcinu željno isčekivao.

- Od tada je prošlo više od dva meseca. Sada Bilja može da dolazi, ali maske moraju da se nose, bolje da se i tako viđamo nego nikako. Nedostaje mi samo zagrljaj, to što još uvek ne mogu da zagrlim moju ćerku. Reč porodica me asocira na sve najlepše u životu.

Ljudmila Todorović (102), čuvena baka Mila, ima samo jednog unuka i nije ga videla baš dugo.

- Najviše mi nedostaje druženje sa prijateljima van Doma. Jako sam vezana za moju prijateljicu, ona je po struci filolog, ali jako voli da slika, umetnička je duša kao i ja. Čujemo se stalno, kada god je pozovem, ona meni kaže: ,,Spusti slušalicu, pozvaću ja tebe...''

Ranije smo se viđale jednom nedeljno. U domu sam skoro dve godine, oni su moja porodica, drugu nemam. Da nije njih, ja ne bih preživela, zaključila je baka Mila.

Na Svetski dan porodice, ukoliko ste daleko od svojih roditelja ili ako ih niste davno čuli, pa čak i ako jeste, nazovite ih, a ukoliko ste blizu, posetite ih. Takođe, roditelji, pozovite svoju decu, popričajte sa njima ili ako ste u mogućnosti prošetajte zajedno. Neka jednonedeljna šetnja i svakodnevni razgovor postanu ritual koji će pomoći razvijanju i očuvanju zdravih i kvalitetnih odnosa u porodici.

(Espreso)