SLAĐA ALEGRO PROGOVORILA O DRUGOM DETETU! Bila je velika BORBA ZA POTOMSTVO, a sada...

Više od dve decenije Slađa Alegro važi za jednu od najboljih i najpopularnijih pevačica na ovim prostorima, a sve to postigla je bez prevelikog medijskog eksponiranja. Ipak, u emisiji „Pečat u vremenu”, koja se prikazuje na televiziji Toksik folk četvrtkom u 20 i nedeljom u 11 sati, odlučila je da ispriča sve o svom životu, počevši od odrastanja u selu kod babe i dede.

– Sestra i ja smo često tamo išle. Tačnije, ja sam dugo odlazila u Bogovađu, dok Sanda baš i ne. Čim je malo porasla, shvatila je da može da se kaže „Ja ne mogu da idem, mrzi me”, što bi ona u to vreme rekla: „Smaračina.” Ja se sada pitam kako je to prolazilo kod naših roditelja Radmile i Žuće, ali prošlo je.

Koliko često ste išli na more?

– Možda smo dva ili tri puta, koliko se sećam, išli skupa na more. Nije se živelo u izobilju, ali smo bili srećni. Planinu nisam videla dok nisam sama otišla, sa ko zna koliko godina. Uvek se vratim na tu Bogovađu, koja mi je zaista bila sve, i planina i more, i nije mi smetalo limeno korito koje je bilo negde okrnjeno sa strane, pa baba Slavka kaže: „Pazite da se ne izgrebete“, pa se tu kupamo. Na reku nam nikad dala nije, za života: „Kuku, naopako, da se udavite. Da idem ja, ne mogu ni da vas vadim, ma nema šanse.“ Plakali smo i kukali, vazda sam se bunila, ali ništa od toga nije bilo.

Bile ste veoma vezane i teško si podnela njenu smrt...

– Vrlo često mi fali baba, uvek je bila tu. Mnogo je volela što pevam. Uvek je bila tu kada se spremam za nastup i uvek mi da neku sugestiju. Bila je dugo bolesna, već je postala i dementna, bilo je mnogo teško nositi se sa svim tim, ali tih zadnjih nekih dana pre nego što je otišla, ja sam umela da uđem kod nje u sobu pre nastupa, da me vidi samo, da joj se javim... Jedna od poslednjih stvari koje se sećam jeste da mi je rekla da su mi lepe rukavice.

Odlučila si da tvoja Mila sada odrasta na sličan način na koji si i ti odrastala?

– Da, zato što je Beograd ogroman, brz je i guta vas. Mi u Beograd dođemo kada nam je preko potreban neki šoping, ili što bi moj suprug rekao: „Svaki drugi dan.” Nekako je u maloj sredini sve lakše. Za sat vremena obavite milion poslova. Prošetate sa svojim detetom, sednete sa prijateljima na kafu, sve je nekako lakše. Vrlo često čujem pitanje: „Jao, pa vi ne živite u Beogradu?”, kao da je to pod moranje. Svi misle da je estradna ličnost jednako život u Beogradu. Za mene to nije moranje, možda sutra moje dete odluči da živi u Beogradu ili Beču. Sada nam ništa ne fali, nijedne sekunde. Tu mi je mama, tu mi je sestra, sestrići i tu je moj život...

Spominješ Milu, koju si dugo čekala i borila se za potomstvo. Kako danas gledaš na sve to?

– Bila sam spremna na borbu koliko god ona da traje. Imala sam više spontanih pobačaja, nažalost, to je danas vrlo često. Posle prvog se otkrila ta pojava – trombofilija. Nisam nikada planirala da dignem ruke, nisam pala nijednog trenutka. Užasno je važna podrška partnera, da vas niko nikada ne pritiska, ipak ste vi žena. Sada rizikujem da zvučim ružno, ali ipak ja to treba da uradim, ne ti da me guraš i forsiraš, podsećaš. Zato je bio presudan trenutak kada je Zoran mene podržao. Uvek se provlačilo pitanje: „Šta ako se nikada ne desi i on te ostavi zbog toga?“, ja sam rekla: „Pa dobro, bože moj.” To su stvari koje su vrlo moguće i zdravom, i ovakvom, i onakvom, svakom to može da se dogodi. Bila bi grehota da nema dete neko ko želi da ga ima, ali ja sam zaista ubeđena da je ključ vera u sebe, u boga...

Da li razmišljaš o drugom detetu? Da li planiraš?

– Ništa ne planiram, ali bih volela da se to desi. Znamo kako je kroz život ići lakše sa bratom ili sestrom. Nismo još razgovarali o tome, ali mislim da će se desiti spontano i kada treba.

Kako je izgledala tvoja trudnoća?

– Pre nego što ću ostati u drugom stanju, morala sam malo da povedem računa o ishrani i generalno načinu života, baš sam se vojnički pridržavala toga. Kada sam odlazila na preglede, prva tri meseca sve je u redu. Bio je četvrti mesec, doktor je rekao da možemo malo da se opustimo. Ostala sam trudna sa 56 kilograma, nikada mršavija nisam bila, a na dan porođaja sam imala 82 kilograma. Međed koji nije mogao kroz vrata da prođe. Mislila sam da će, kada se porodim, sve da ode, te voda, posteljica, beba, beba nije bila mala, ali ja sam i dalje bila ista. Šaran mi je na kraju rekao: „Je l’ si ti sigurna da su tebi izvadili dete? Imaš li možda još jedno?” (smeh) Ipak, na kraju sam uspela da smršam.

(Espreso)