nosio je nadimak "bubica"
OVO JE KUĆA U KOJOJ JE ROĐEN LEGENDARNI VOJVODA: Bio je trinaesto dete u zadružnoj porodici, zvali su ga BUBICA
Porodica Mišić je rodom iz Tepca sa Durmitora i onda kada su došli ovde uzeli su prezime Mišić po jednom pretku što je ranije i bio običaj u Srbiji
Živopisino selo Struganik, smešteno između padina Divčibara i Suvobora, je mesto koje je izrodilo jednog od najvećih vojskovođa u istoriji srpskog naroda. Vojvoda Živojin Mišić rođen je 1855. godine u mnogočlanoj porodici kao najmlađe od trinaestoro dece. Kao mezimac roditelja čak je nosio i nadimak „bubica“. On je u knjizi „Moje uspomene“ opisao svoje detinjstvo i školovanje, i tu je primetno koliko su rodna kuća i prve godine odrastanja obeležile čitav njegov životni vek.
„Porodica Mišić je rodom iz Tepca sa Durmitora i onda kada su došli ovde uzeli su prezime Mišić po jednom pretku što je ranije i bio običaj u Srbiji. U knjizi piše da su sva mala deca morala da rade, i da je on sa šest godina pomagao u svim seoskim poslovima, pa tako je i napisao "ko nije čuvao koze i ovce, on ne zna šta su jad i nevolja". Sve to nam govori da je vojvoda bio vrsni poznavalac svog naroda i mentaliteta Srba, jer je i on sam rođen u zadržnoj porodici što je mnogo i uticalo na njegove odluke u boju i životu“, izjavila je za RINU etnolog Ivana Đurić.
Kuća slavnog vojvode je 1974. godine adaptirana i pretvorena u muzejske potrebe i podeljena je u dva segmenta. Prvi je vojno biografijskog karaktera, a u drugom delu nalazi se etnografska postavka koja govori o načinu življenja zadružnih porodica tog vremena.
"Rodna kuća Živojina Mišića pored kulturnog poseduje i istorijski značaj, svi objekti koji se mogu videti u dvorištu predstavljaju spomenike tradicionalnog graditeljstva u Srbiji. Kuća pripada tipu kakve su pravljene u selima brdsko planinskog tipa kao što je Struganik. Ukopavanjem u nagib dobijao se podrum a nad njim soba ili kelija. Na samom objektu postoje dvoje ulaznih vrata što je omogućavalo lakši kontakt sa ostalim objektima u okviru domaćinstva, a krov je na četiri vode i prekriven ćeramidom“, rekla je Ivana.
Zadruge su bile porodice sa velikim brojem članova krvnih srodnika, a Mišićeva zadruga je brojala čak 60 članova. Koliko je bilo oženjenih zadrugara toliko je bilo i vajata od drveta u kojima se nije ložila vatra. U njima se nalazio samo sanduk sa devojačkom spremom, kolevka i bračni krevet. To je bio jedini intimni prostor za mlade bračne parove.
"U muzejskoj postavci vidimo sve ono što je potrebno za život u tim zadružnim porodicama, od posuda koje su ručno pravili od prirodnih materijala, stubline gde se držalo brašno, naća gde se mesio hleb. Poslovi u kući su bili podeljeni na muško-ženske, pa je tako i majka slavnog vojvode Anđelija Mišić bila planinka zadužena za pravljenje belog mrsa“, navodi etnolog.
Najznačajni deo kuće bilo je ognjište gde se ložila vatra i pripremala hrana, porodica se najčešće okupljala u centralnom delu kuće jer tada nije bilo ni telefona, a ni televizije.
„To mesto je imalo ekonomsku i socijalnu funciju, a verige iznad ognjišta su imale posebno značenje i magijsku funkciju. Kada nije bilo pisanih ugovora, zaklinjalo se upravo držeći se za verige i to je imalo istu težinu kao da je potpisan neki ugovor. Za ognjište se takođe vezuje verovanje da su ispod njega sahranjivani pretci ili ispod praga“, izjavila je Ivana.
Vojvoda Živojin Mišić bio je jedan od najobrazovanijih oficira u Srbiji, predavao je na Vojnoj akademiji, predmet taktiku a onda je svoja predavanja sistematizovao i u udzbenike. Govorio je nekoliko stranih jezika, bio je ađutant kralja Milana i Aleksandra Obrenovića i često je bio čak i penzionisan zbog iznošenja svojih stavova, ali uvek vraćan u kriznim vremenima i ponovo reaktiviran.
„U istorijskom delu muzejske postavke nalaze se njegove lične stvari, strateški udzebenici, fotografije iz Kolubarske bitke i ostalih ratova koje je vodio. Tu će vas dočekati pravi istorijski vremeplov i bogata saznanja o velikom vojskovođi“, kaže etnolog.
Vojvoda Živojin Mišić učestvovao je u svim ratovima koji su vođeni na teritoriji Srbije od 1876. do 1921. godine. Pored mnogih njegovih citata, koji se ponavljaju svih ovih godina, najupečetljaviji je onaj „Život je večita borba. Ko sme taj može, ko ne zna za strah taj ide napred“. Bio je oženjen Lujzom Krikner, a preminuo je 1921. u Beogradu i upravo ove godine obeleževa se 100 godina od tog datuma.
(Espreso / RINA)