TRAGEDIJA: Umro Gančo Savov

PREMINUO je bugarski pisac Gančo Savov.

Bugarskog književnika, novinara i profesora Ganča Savova ljubav prema srpskoj i jugoslovenskoj književnosti odvela je pravo u zatvor.

Za režim Todora Živkova sedamdesetih godina hladnoratovskog vremena, druženje sa našim piscima i prevođenje, bili su sasvim dovoljan "razlog" da ga osude na 18 godina iza rešetaka. Kada je pušten i kada je dobio pasoš, otišao je da poseti Beograd.

Ovo je sažetak priče o Savovu, nekadašnjem studentu srpskog jezika i književnosti u Beogradu, prijatelju pisaca Desanke Maksimović, Mihaila Lalića, Vladimira Bulatovića Viba, prevodiocu brojnih dela sa našeg na bugarski jezik.

U razgovoru za "Novosti", svojevremeno je pričao o životu u zatvoru, uspomenama, naglašavajući da se nijedog trenutka nije pokajao.

- Znao sam da nisam kriv, jer je moja krivica bila jedino to što sam svesno radio na zbližavanju Bugara i Srba. Lažno su me optužili za špijunažu u korist Jugoslavije. Odležao sam oko 11 godina. Naši narodi su uvek bili bliski, nisu se svađali Bugari i Srbi, nego političari. Srbe sam poštovao još odmalena. Kad su mi posle zatvora dobacivali: "Zašto ne okreneš leđa Srbima?", odgovarao sam im: "Nisam bio u zatvoru zbog Srba, nego radi Srba!" - pričao je Savov, za "Novosti".

Govorio je da je sebi više puta iza rešetaka postavljao pitanje kako izdržava. Sećao se da je gledao kako osuđenici plaču, viču, čupaju kosu, a on je, posle presude - pobesneo i ogladneo.

- Kasnije sam vratio snagu i odlučio da moram izdržati. Kao što vidite, izdržao sam. Posle pada komunističke vlasti bio sam rehabilitovan čak četiri puta, amnestiran, a neki bivši funkcioneri i krivci iz istrage su mi se izvinjavali. Dobio sam i potvrdu da - nisam osuđivan. Pravi sudski apsurd! - govorio je Savov.

Kada je došlo vreme da traži pomilovanje, vlasti su zahtevale da podnese molbu u kojoj je "morao da posipa glavu pepelom i kaže da je kriv".

- Napisao sam nekoliko reči: "Tražim pomilovanje ukoliko odgovaram vašim kriterijumima." Naravno, ispao sam sa spiska za pomilovanje. Dobio sam ga kasnije.

Režim je počeo da slabi, Savov je izašao, dobio pasoš i došao u našu prestonicu kod svog najboljeg prijatelja, novinara i pisca Petra Stanišića.

- On je postao moj biograf. NJegova kuća je postala moj beogradski dom... Javio sam se odmah i porodicama Desanke Maksimović i Mihaila Lalića koji mi je pomagao finansijski još dok sam studirao.

Priča nam da period studiranja u Beogradu, pedesetih godina, pamti po uspostavljanju veza sa književnim životom Srba.

- Te godine su bile vredne za moj dalji naučni i stvaralački rad kad sam pisao istraživanja i studije, "Istoriju jugoslovenskih književnosti", prevodio... Poslednji put sam bio u Beogradu možda pre tri godine, dok sam pre češće dolazio. Nažalost, smeta mi putovanje, nisam baš najboljeg zdravlja.

Posebno je pamtio druženje sa Veljkom Petrovićem koji mu je dao "sve ono što je pisao 1912. i 1913. godine, za vreme balkanskih ratova, kao dopisnik novosadskog "Branika" u Bugarskoj:

- Zatekao sam se kod njega i uoči njegove smrti 1967. Upoznao sam Ivu Andrića, Miloša Crnjanskog, Dušana Matića, Milovana Đilasa, Sinišu Paunovića, Jovana Hristića, Branka Ćopića, Radivoja Konstantinovića, Milovana Vitezovića.

(Espreso/Novosti online)