Zbog nje su žene 80-ih nosile ČARAPE preko HELANKI: Izgledala je i plesala SAVRŠENO, a sve je bilo PREVARA! (VIDEO)

S obzirom da sam od četvrtog razreda osnovne škole bio dete razvedenih roditelja, još u vreme kada to nije bilo ni popularno ni rasprostranjeno, moj odnos sa ocem vrteo se oko bioskopa. Moj otac je vreme sa mnom voleo da provodi u bioskopu, smatrajući da je to idealno rešenje za obojicu. Tako sam se od četvrtog razreda do kraja osnovne škole nagledao filmova, jer smo redovno pratili repertoar koji se u to vreme menjao, manje-više, jednom sedmično. Nije bilo bitno ni šta gledamo. Sve što je stizalo u bioskope, a nije bilo striktno naglašeno da nije za maloletnike, nismo propuštali.

Menjali smo beogradske bioskope, mada se sećam da je otac imao svoje favorite, a to su bili bioskopi Jugoslavija, Kozara, Dom sindikata i naročito velika sala Sava Centra. Izbegavao je one s previše populističkog šmeka (tapkaroši, Romi, delikventi, perverznjaci i murkani u civilu) poput 20. oktobra, Fontane i Zvezde.

Tako sam između "Povratka Džedaja" i "Kola sreće", pred famozni "Porkis", odgledao film koji je, nakon FEST-a, najavljivan uz veliku pompu, kao najveći svetski hit te godine - "Flashdance". Film čiji naslov nije bio ni preveden na srpsko-hrvatski jezik na plakatu. Beše to 1984. godina, a danas znam i podatak da je ovaj film, inače pušten u američke bioskope godinu dana ranije, zaradio na svetskim blagajnama fenomenalnih 93 miliona dolara, te da je bio treći najgledaniji film te godine! Takođe, ovaj film je pokrenuo čitav filmski žanr plesačko-muzičkih drama kakvi su "Footloose", "Breakdance" i slični.

Po čemu ga pamtim? Pamtim ga kao film za devojčice. Radnja prati život izvesne osamnaestogodišnje Aleks Ouven, koja, pazite sad ovo! - danju radi u fabrici kao zavarivač (dakle - danju vari), a noću je "senzualna igračica", što je, koliko sam shvatio, zapravo eufemizam za striptizetu. E, ta zavarivač/striptizeta mašta o tome da postane profesionalna plesačica i upiše se u prestižnu plesnu školu. Što je na kraju, nakon izvesnih peripetija i ljubavnih muka, i uspela.

Film je, koliko me sećanje služi, bio prilično dobro snimljen, ali glavna je bila muzika - upečatljiv saundtrak koji je izrodio mnogo hitovi koji se i danas vrte na radio-stanicama. Film je, koliko me sećanje služi, bio prilično dobro snimljen, ali glavna je bila muzika - upečatljiv saundtrak koji je izrodio mnogo hitovi koji se i danas vrte na radio-stanicama. Sigurno se i vi sećate pesama poput "What a Feeling", "He's a Dream", "Lady, Lady, Lady", "Maniac", "Manhunt"...

Sećam se da je u Sava Centru u to vreme uveden dolbi-saraund stereo, te da je zvuk bio toliko glasan da je pola ljudi u prepunoj sali držalo ruke na ušima. Među njima sam bio i ja. Nisam mogao da se povežem sa pričom o devojci koja pokušava da pobegne iz fabrike i postane plesačica, ali nešto dopadljivo je svakako postojalo u tom filmu.

Naravno, ubrzo nakon prvih projekcija u Jugoslaviji, počele su da niču kursevi flešdensa za devojčice i njihove mame, a ženska populacija je oduševljeno nosila šarene grejače za listove (čarape bez stopala) preko helanki i farmerica poput junakinje filma.

Zanimljivo je da je "Flashdance" bio tek drugi igrani film britanskog reditelja Adrijana Lina koji će kasnije snimiti nekoliko veoma popularnih ostvarenja koja bi se mogla nazvati i kultnim: "Devet i po nedelja", "Fatalna privlačnost", "Nepristojan predlog" i "Lolita".

Dženifer Bils, mlada glumica koja je u tom trenutku imala 20 godina i pohađala Jejl, postala je popularna bukvalno preko noći. Ona je, inače, rođena u Čikagu. Otac joj je bio Afroamerikac, vlasnik prodavnice, a majka učiteljica u osnovnoj školi. Odrasla je u porodici sa dva brata. Bez oca je ostala sa svega devet godina, a majka se ubrzo preudala. Kako je sama izjavila: "Poreklo i očeva boja kože koju sam nasledila uticalo je na mene i moj život. Uvek sam se osećala izolovano, kao da sam deo nekog drugog društva. Rano je počela da se osamostaljuje, pa je već sa 13 počela da radi u prodavnici sladoleda, visinom od 1.73 centimetra prevarivši vlasnika da joj je 16 godina.

Bila je idol tinejdžerki širom sveta, "Bravo" joj je posvetio naslovne strane i postere, a nominovana je i za Zlatni globus.

Delovalo je kao da je pred njom velika budućnost - u najmanju ruku ju je čekala karijera poput one kakvu je ostvario njen ispisnik Tom Kruz koji je iste godine kad i ona u "Flashdanceu", debitovao u tinejdž drami "Rizičan posao" sa partnerkom Rebekom Demornej.

Ali... Ali! Svet je bio jako razočaran kad je saznao istinu. U hit filmu "Flashdance" jeste bilo lice Dženifer Bils, ali sve ostalo je pripadalo drugim devojkama! Plesne pokrete u filmu izvela je francuska plesačica i glumica Marina Džan ili Žan (ne znam tačno ovu transkripciju, pa proverite kako se izgovara prezime Jahan), noseći kovrdžavu periku da liči na Dženifer.

Bilsova je imala čak i dublerku za nage scene, tako da se umesto nje skidala zgodna američka gimnastičarka Šeron Šapiro. Šta je onda bilo njeno? Samo osmeh simpatične meleskinje? Da li je to dovoljno za veliku karijeru?

Očigledno - ne!

Može se reći da je Dženifer Bils karijeru završila već na samom početku. Nakon "Flashdancea" gotovo da nije imala nijednu zapaženiju filmsku ulogu. Uglavnom su je angažovali za sporedne uloge lepih žena, kakve je tumačila u "Rodžeru Dodžeru" ili "Đavolu u plavoj haljini".

Prvu značajniju ulogu nakon Aleks Ouvens iz 1983. ostvarila je u kontroverznoj seriji "The L Word", punih dvadeset godina nakon filmskoj debija. U ovoj seriji koja prati život žena u lezbijskoj zajednici, ona tumači lik Beti Porter, fakultetski obrazovane lezbijke koja radi kao direktor muzeja. Ova uloga ju je pretvorila u ikonu gej pokreta i borkinju za prava gej zajednice. Izgleda da je bila vrlo uverljiva u ovom ostvarenju jer su mnogi pomislili da je i sama lezbijka, a zanimljivo je da je tokom snimanja treće sezone serije bila u drugom stanju!

Dok je bila na fakultetu zabavljala se sa budućim poznatim filmskim producentom Robertom Simondsom, a 1986. udala se za reditelja i scenaristu Aleksandra Rokvela. Razvela se od njega deset godina kasnije.

Za kanadskog biznismena Kena Diksona udala se 1998. godine, a 2005. dobili su ćerku; Dikson je sa sobom u vezu doveo i dva sina iz prvog braka.

Sebe opisuje kao "duhovno biće". Posvećena je budističkoj religiji, mada je jedno vreme, kako sam reče, razmišljala da se preobrati u judaizam.

Sportski je tip i bavi se kung-fuom, kik-boksom i triatlonom. Strast joj je fotografija, tako da je imala čak i nekoliko izložbi pod svojim udatim prezimenom Dikson.

Elem, kao što rekosmo, zamalo je postala velika holivudska zvezda.

Ali, nije.

Zanimljivo je da su joj svojevremno ponudili da učestvuje u rijalitiju "Ples sa zvezdama", ali je ona odbila ponudu, objasnivši ljutito: "Nisam plesačica! Pitali su me i odbila sam. Mogli su da dovezu kamion pun novca ispred moje kuće i opet bi ih odbila!".

Dakle, odbila je da pleše pred kamerama. Glumica koja se proslavila filmom o devojci koja sve što zna i želi da radi jeste da - pleše!

Život je ponekad baš ironičan, zar ne?

Bonus video:

(Espreso/Dejan Katalina)