TUGA!
OTIŠAO SKORO NEPRIMETNO: Umro je velikan koji je bio JEDINSTVEN U SRBIJI
Decenijama traju nastojanja likovne kritike, istorije umetnosti, muzejskih i galerijskih institucija, privatnih kolekcionara, svih zajedno, da razumeju, objasne, prikupe rasute tragove i sačuvaju sećanja na postojanje jednog od najosobenijih opusa u srpskoj umetnosti druge polovine 20. veka.
Vest da je Bogoljub Boba Jovanović preminuo 20. aprila u 97. godini pojavila se gotovo neprimetno – sa nekoliko dana zakašnjenja.
Decenijama traju nastojanja likovne kritike, istorije umetnosti, muzejskih i galerijskih institucija, privatnih kolekcionara, svih zajedno, da razumeju, objasne, prikupe rasute tragove i sačuvaju sećanja na postojanje jednog od najosobenijih opusa u srpskoj umetnosti druge polovine 20. veka.
Bogoljub Boba Jovanović rođen je u Beogradu 1924. godine, a kako je zabeležio Stojan Ćelić, studirao je slikarstvo na Akademiji za likovne umetnosti, između 1943. i 1950, sa prekidom (profesori: M. Petrov, I. Tabaković, Đ. Kun Andrejević, M. Čelebonović, N. Gvozdenović).
Nakon velikog uspeha i dve zapažene izložbe 1953, preselio se u Pariz, pa u Njujork, gde njegova javna umetnička i izlagačka aktivnost, zastaje i u tim sredinama definitivno prestaje. Ne uspeva da se uklopi u tamošnji javni umetnički život, tragovi mu se gube, a spoznaje o njegovom delu zadugo ostaju rasute u fragmentima. Ali, u beogradskoj umetničkoj sredini sećanje na Jovanovićeve rane nastupe se ne gasi, zahvaljujući iscrpnom tekstu Stojana Ćelića “Naknadne beleške uz izložbu Bogoljuba Jovanovića u Galeriji Grafički kolektiv 1953. godine” u časopisu “Umetnost”, 21, 1970.
Kako beleži prof. dr Ješa Denegri (autor studije u katalogu za Jovanovićevu izložbu u Galeriji Rima (2016)), posle akademskih crteža i slika u kojima prevladava motiv portreta i naročito brojnih autoportreta, gde sopstveni lik u mnogim varijantama prikazuje kao ozbiljnog, introvertnog, ali i samopouzdanog i gordog mladog čoveka, u ponekim i kao slikara sa četkom u ruci, nastalim između 1948. i 1952. godine, Jovanović u radovima svoje druge samostalne izložbe iz 1953. vrši krupni jezički i tematski preobražaj. Tako na drugoj izložbi, sa predgovorom Vaska Pope u katalogu, prikazuje cikluse gvaševa “Poslovice”, 1950-1953. i “Mađioničari”, 1951-1953, kao i ilustracije za knjige “Taida” Anatola Fransa i “Dvanaestorica” Aleksandra Bloka, 1953.
Primećuje dalje Denegri, da motivi, načini izvođenja, ukupni izgledi ovih „malih slika na hartiji“ – sve to je toliko neobično, iznenađujuće, upečatljivo, jedinstveno, da je tome uzaludno tražiti direktne srodnosti i uporedbe sa bilo čime ne samo na tadašnjoj srpskoj nego niti u znatno široj umetničkoj sceni. Zato nije posredi, kao što se ponekad tvrdilo, nagoveštaj „slikarstva fantastike“, pre je reč o jednoj vrsti „sirove umetnosti“, ali opet i bitno različitoj od Dibifeovog koncepta art bruta.
Reč je o umetnikovoj intimnoj ispovesti posredovanoj jezikom sofisticiranih metafora u kojima se ipak ne prikriva umetnikovo dubinsko egzistencijalno raspoloženje. Kao da je neka dugo taložena spoznaja gorčine postojanja odjednom i nesuzdržano buknula iz umetnikove duše, ali je pri tome našla mogućnosti adekvatnog vizuelnog umesto narativnog saopštavanja. Smatralo se da je ovde reč o jednoj na svoj način „učenoj umetnosti“, visokointelektualnoj, ali ujedno i spontanoj, krajnje životnoj, sudbinski povezanoj uz umetnikovu pojedinačnu egzistenciju i njegov marginalizovani socijalni položaj u tadašnjem konkretnom ranom posleratnom društvenom i političkom kontekstu.
Činjenica da tekst predgovora kataloga prve Jovanovićeve samostalne izložbe u Galeriji ULUS-a piše književni kritičar Zoran Mišić, a za drugu pesnik Vasko Popa, upućuje na tesne ne samo lične kontakte nego i poetičke i generalne umetničke afinitete među pojedinim vodećim predstavnicima generacije tada mladih literata i likovnih umetnika u postsocrealističkom razdoblju ranog posleratnog modernizma. Posebno je indikativan podatak da je drugu Jovanovićevu samostalnu izložbu u Galeriji “Grafički kolektiv” u svojoj kultnoj rubrici “Beogradsko ogledalo” u listu “Republika” (br. 399. od 23.VI 1953) prikazao i podržao Stanislav Vinaver.
Iz Amerike je u Srbiju dolazio povremeno, da obiđe porodicu. Stručnim krugovima ostao je poznat i intrigantan zahvaljujući ciklusima radova na papiru koje je prikazao na svojoj samostalnoj izložbi sada već davne 1953. godine u Galeriji “Grafički kolektiv”. Drugi put je samostalno izlagao tek 2006. godine kada je u istoj galeriji prikazao radove, takođe na papiru, nastale početkom šezdesetih godina u Njujorku. U međuvremenu, nagovešten je i njegov apstraktni pariski period kroz samo jednu sliku, danas čuvenu K-55 iz Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, a sam umetnik se opredelio za povlačenje iz javnog života, slikajući, ali ne izlažući svoje radove javno.
Prvu monografiju posvećenu njegovom stvaralaštvu objavio je 2016. godine Muzej Zepter, povodom nagrade “Stojan Ćelić” koja mu je dodeljena 2014, a autori su Ivana Simeonović Ćelić i Ješa Denegri. Iste godine Muzej “Zepter” priredio i izložbu “Bogoljub Jovanović – Povratak bludnog sina”, a Galerija Rima predstavila je njegove radove u Kragujevcu, čime se priključila istraživanju i upoznavanju publike sa njegovim opusom.
Jovanović je umro 20. aprila u bolnici, a duže vreme bio je narušenog zdravlja. Ispraćaj za kremaciju je sutra (u sredu, 28. aprila), na Novom groblju u Beogradu.
Na temelju sopstvenog sveukupnog životnog iskustva samu suštinu poimanja umetnosti sažeo je u tvrdnji: „Svako ima svoje mesto, a ja ne volim umetnost koja iza sebe ima autoritete. Umetnost nije više društveni produkt, umetnost je van zakona, ona egzistira uprkos svemu“.
Bonus video:
(Espreso/Blic)