PLJUNULI SMO ISTINI U OČI: Nekadašnji član Lajbaha otkrio brojne pikanterije vezane za bend!

Laibach je melem kojeg mnogi nisu bili svesni, a sve više njih ga je koristilo i koristi ga do danas, a koristiće ga і u budućnosti. Bio je to, kako bi rekao Fridrih Niče: ”Diе Geburt der Tragodie aus dem Geiste der Musik” (Rođenje tragedije iz duha muzike) - napisao je Teodor Lorenčić u foto-monografiji „Laibach - 40 godina večnosti“ („Službeni glasnik“).

Zanimljiva, uzbudljiva knjiga na čijim stranicama, rečju i slikom, autor, nekadašnji član čuvene grupe koja je svojevremeno uzdrmala Jugoslaviju, Evropu takođe, između ostalog predočava detalje sa istorijske turneje “Occupied Europe 1983” i otkriva do sada neobjavlјene fotografije iz Austrije, Mađarske, DDR-a, Zapadne Nemačke, Polјske, Holandije, Engleske, koje je nakon skoro 40 godina u svojoj arhivi pronašao

Kurs nepoznatog

Kao što je Laibach bio više od muzike tako i knjiga, sazdana od slikovitih reči i rečitih slika, je i odraz duha jednog vremena, odraz onoga što je obeležilo život i onih koji nisu slušali Laibach, odraz one tačke u kojoj se nikad do kraja objašnjivo-tvoreći jedna drugu - presecaju umetnost i realnost…

Na prvim stranicama je kratak istorijski kurs nepoznatog (“Sve je počelo u Trbovlju, 1. juna 1980, u ateljeu slikara Janeza Kneza…”), reč, dve o reči Laibach, 10 tačaka manifesta - Laibach kunsta…

Primerice, u trećoj tački manifesta se, između ostalog, kaže: ”Svaka je umetnost podvrgnuta političkoj manipulaciji sem one koja govori jezikom te iste manipulacije. Govoriti političkim jezikom znači razotkriti i priznati sveprisutnost politike…”. U četvrtoj: ”Trijumf anonimnosti i bezobličnosti tehnološkim je procesom izoštren do apsoluta. Ukida se svaka individualna razlika autora, briše se svaki trag individualnosti. Tehnološki process je metod programiranja svrsishodnog funkcionisanja”… Osma tačka kaže da Laibach praktikuje “provokaciju revoltirane otuđene svesti (koja nužno traži protivnika) i udružuje protagonist i antagoniste u izrazu buke statičnog totalitarizma.”…

Autor podseća i da je Laibach jedini strani bend koji je nastupao u Severnoj Koreji na koncertu nazvanom „The Sound of Music“, te navodi i da je za četiri decenije Laibach kunst održao više 1.000 koncerata širom planete, u 293 grada i 45 država, da su o njemu pisane doktorske disertacije, da je izdato 36 albuma u različitim formatima, a prodato preko milion nosača zvuka, da je dobijao različite epitete od najkontroverznijeg do najopasnijeg benda na svetu, kako su ga definisali američki muzički kritičari komentarišući američku turneju...

Laibach

- U svakom slučaju, radi se o diplomatskom poduhvatu par ekselans. Diplomatija je od samog početka bila jaka strana Laibach kunsta. Na funkcionalno-operativnom nivou to je princip ready made u odnosu na ljude i okolnosti, te korišćenja sredstava multimedijske manipulacije. Spremljen je bio samrtni odar Jugoslavije, kog nije spremio Laibach. Čaršav na tom odru zatezao je već Tito sam, kao apsolutni politički i armijski autoritet, i to u više navrata počevši od 1955. godine. Laibach kunst je samo teatralizovao društvenu situaciju jezikom same vladajuće ideologije - armijskim uniformama manifestovao je ponašanje vlasti i, naravno, bio je zabranjen i klasifikovan kao nacizam i fašizam - navodi Teodor Lorenčić

Go i namazan medom

Pišući o koncertu u Berlinu, koji je bio nakon nastupa u Poljskoj, između ostalog, navodi:

- U 21.00 klub Loft, posle našeg koncerta zakazani su nastupi Cabare Voltaire i Nine Hagen. To je i pritisak, najbitniji koncert turneje, ko ne prođe u Berlinu, ne prolazi dalje. Berlin је uvek bio tačka selekcije jer je to grad sa najmlađom populacijom u Evropi, a i kompetentnom po pitanju umetnosti i društvenih događaja uоpšte. Za Zapadni Berlin su smislili, zbog njegove duboke ukleštenosti u geografski prostor Istočne Nemačke, posebnu politiku naseljavanja mladih i preduzetnika. Naime, stanovnici tog grada plaćali su niže poreze i nisu bili vojni obveznici. Naravno da je to imalo za posledicu veliko doseljavanje mladih umetnika i uopšte studenata različitih umetnosti i nauka. Tako da populacija nije bila samo najmlađa, već najškolovanija. U gradu je uvek bilo i mnogo Turaka i na njihov račun sam tamo čuo dosta viceva, a naravno sećam se samo najbrutalnijeg. On glasi: Koja je razlika između Turčina i pune linije na drumu? Preko pune linije ne smeš da pređeš, a preko Turčina možeš.

Laibach

Piše da su bili knap sa vremenom za pripremu koncerta, da se osećala se nervoza…

- Odnosi sa Markom Košnikom bili su na ivici eksplozije. Na koncertima u Poljskoj pokušavao je na bini da preuzme Milanovo mesto frontmena. Sećam se da smo hteli da ga ostavimo već u Poljskoj zbog stalnih problema koje je stvarao, privremeno je tamo čak izgubio pasoš. Jednostavno, u Berlinu je došlo do potpune asinhronosti. U pet posle podne, u kafani bečkog tipa, pre saundčeka, desilo se ono najnepoželjnije - slom. Depresija, neka tupost zavladala je unaokolo. Sedeli smo sami u kafani. Laibach je bio, nekoliko sati pre odlučujuće borbe, pre juriša, na ivici da se raspadne i otkaže koncert. Energetski status: prava linija, asistolija bez frekvence. Ravna crta ekagea i samo glupi zvuk, ti... ti... ti...i ravna crta. Upotrebio sam svoje iskustvo i poznavanje grupne psihodinamike. Trebalo je pljunuti istini u oči, i pljunuli smo, a i odlučili da Marko sutradan kreće vozom za Ljubljanu. On se u stvari nije vratio u Ljubljanu, nekako nas je pratio jer se u dva navrata tokom turneje u Holandiji iznenada pojavio pre koncerta. Marko se sa tom odlukom do dana današnjeg nije pomirio.

Kad im se posle toga vratila energija i pobedonosna snaga, veli:

- Reč јe uzeo Ivan. Desilo se nešto o čemu nikada više nismo pričali ili to spominjali, bio je to momenat snažnih emocija i prelomni trenutak. Okarakterisao me je kao supstituciju Tomaža Hostnika. Stvar ontološke emotivnosti trenutka, olakšanja, ništa drugo. Grupni pozitivni transfer. Dinamika događaja, momenat kad klatno pređe u rotaciju. Pala je na mene toplo ta rotacija, a istovremeno, uplašio sam se tog vela, u stvari bez potrebe jer se radilo o privremenosti trenutka supstitucijе. Bio sam tada, a i sad sam mnogo srećan što smo uspeli, a uvek smo umeli, da prevaziđemo ono što nužno treba prevazići, upravo u ovakvoj situaciji. Bilo je to u predvečerje mog 29. rodendana. Razmažena berlinska publika je poludela, 45 minuta je tražila bis, koji naravno nije dobila. Ne valja narod previše razmaziti, narod mora da je poslušan i razuman.

Sugestivnost i snaga koncerta bili su tako veliki, piše, da nije uspeo ništa da snimi fotoaparatom.

- Kad je uz svu snagu LAIBACH KUNST zvuka na binu izašao Milan, do pojasa go i namazan medom, publika je počela gubiti tlo ispod nogu. Bila je magija, trans. Milan je sve vreme blistao iza i iznad jelenskih rogova, još jedan arhetip Blut und Bodn, Krvi i Tla, jоš jedan arhetip maršala Tita. Publika hvata ritam, u mestu nabija nogama u tlo, zuri zabačenih glava u sve ono što se odjednom odigrava na bini: film u pozadini, zvuk, svetlo i simbolika uniformi, Milanov vokal i njegovo kretanje od publike i ka publici. Svirao se komad “Jaruzelski”. Narod nikako da napusti salu, u njoj još uvek odjekuje Laibach....”Brat moj”, “Zapalimo lomaču u svim ljudima!”. Bina je prazna, upaljena su velika svetla već duže vreme. Evropa je okupirana, osvojena, odlučila je Berlinska ofanziva, tako smo i planirali. Berlinska revija TIP završava duži članak o LAIBACH KUNSTU I LAST FEW DAYS rečenicom: “Njima zapravo počinje 1984. godina”. Ostali smo nekoliko dana u Berlinu, kružili alternativnom noćnom scenom grada, stavijali smo make up, žiletima sekli kožu na licima. Scareface. Posetili smo stadion “Olimpija”, na kojem su se za vreme nacizma 1936. održale Olimpijske igre. Impozantna arhitektura, fotogenična, LAIBACH KUNST scenografija. Vazduh nabijen manipulacijom.

Pišući o koncertu u Londonu, navodi i:

- Bio je to uspešan završetak pobedničke okupacije Evrope. Desilo se nepredvidivo snažno, neplanirano, spontano, u kolektivnom transu. Bio sam sa Igorom Vidmarom za miks pultom, dvorana je bila dupke puna, mnogo njih je ostalo ispred sale. Mesta nije bilo ni za dlaku. Na vrhuncu koncerta Ivan je počeo bacati stvari u vazduh strasnom, neviđenom ekspresijom tela i lica, povukao je sve sa sobom. Odjednom su svi na bini počeli sa bacanjem i razbijanjem, otišli su u paramparčad svi kod kuće napravljeni sintisajzeri, instrumenti, da bi na kraju Ivan bacio glavu srndaća sa rogovljem u publiku, koja se samo zaljuljala nazad i popadala na tlo puno konzervi najrazličitijeg pića. Srećom, niko nije bio povređen, čudo se desilo. Igor i ja smo samo gledali, sve se događalo tako brzo i intenzivno, da nisam uspeo ni dohvatiti fotoaparat. Stala je muzika, u tišini je sve zatreperilo, duga tišina, publika se jedva dizala sa tla. Usledio je dugi aplauz, Laibach je sišao sa bine i nije izašao ponovo, samo je aplauz trajao i trajao i… bila je ekstaza… bilo је pročišćenje… katarza o kojoj Aristotel govori i postavlja je kao uslov istinite teatralizacije tragedije u svojoј “Poetici”. Turnejom THE OCCUPIED EUROPЕ TOUR 1983. Evropa je doživela katarzu, koје odavno nije bilo, a trebala joj jе. Laibach je melem kojeg mnogi nisu bili svesni, a sve više njih ga je koristilo i koristi ga do danas, a koristiće ga i u budućnosti. Bio je to, kako bi rekao Fridrih Niče: ”Diе Geburt der Tragodie aus dem Geiste der Musik” (Rođenje tragedije iz duha muzike). Svakako je i taj koncert u nizu okupacije Evrope bio presudan za ugovore sa diskografskim kućama. Uspeli smo, uspeli, pobedili skroz. Pokazalo se da samo kolektivni i anonimni rad uspevа, da su interesi Organizacije prvi, poslednji i jedini koji vrede. U Londonu smo ostali do sredine aprila, da bismo se posle toga vratili dužnostima u Jugoslaviji, izložbama, legalnim koncertima, a i ustanovljenju NSK-NEUE SLOWENISCHE KUNST.

Poslednja “Zlatna ptica”

NSK kao neformalna organizacija i estetski pokret se, između ostalog, smatra fenomenom koji je snažno obeležio osamdesete i devedesete u Jugoslaviji, a Teodor Lorenčić beleži:

- Sedmog oktobra 1984. godine održali smo u privatnom stanu u Ljubljani (Križevniška ulica) sastanak članova tri grupе: Laibach, Irwin i Gledališče Scipion Nasice i konstituisali smo NSK-NEUE SLOWENISCHE KUNST. Sećam se da je sastanak trajao više sati, bilo je rasprave i na momente oštre diskusije u kojoj smo zacrtali rad i uskladili ideološko-organizacionu platformu. Na stolu se našao i predlog znaka NSK, koji smo i usvojili. Kasnije su NSK bili pridruženi još: Novi kolektivizem (Dizajn studio), Retrovizija (film), Odelenje za čisto in praktično filozofijo, Graditelji (Arhitekturni biro). Godine 1992. ustanovljena je i država NSK, koja je izdavala pasoše, poštanske marke i otvarala ambasade u Moskvi, Gentu, Sarajevu i drugim mestima. Prvi veliki zajednički projekat NSK je bila pozorišna predstava Gledališča Scipion Nasice Krst pod Triglavom. Premijerno je izvedena u Cankarijevem domu 6. 2. 1986. godine. Nekoliko dana pre premijere, u Сankarijevem domu je bio predstavljen i Kovčeg za duhovno upotrebo, a ja sam bio zadužen da ga predstavim na konferenciji za štampu. Kovčeg je bio posebnim kurirom isporučivan svakog dana za jednodnevnu upotrebu različitim poznatim osobama u Sloveniji. Izmedu ostalog, dobili su ga i slovenački nadbiskup, mitropolit Alojzij Sustar i Milan Kučan. Dvadeset petog maja 1986. NSK je primio nagradu Saveza socijalističke omladine Slovenije kao i priznanje “Zlatna ptica” nedeljnika “Mladina”. To je bio i poslednji put da je ta nagrada dodeljenа. Imao sam tu čast da sam u ime NSK nagradu preuzeo u ljubljanskim Križankama i tom prilikom pročitao sam zahvalnicu i apel koju smo napisali sa Ivanom Novakom.

U zahvalnici i apelu se kaže da je rad NSK vezan za istoriju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti oslonjen na fanatično kršenje zakona o održanju mase i energije… ”Sve manje razumemo u delu slovenačke javnosti akumulirano suprotstavljanje našem pojavljivanju…”

Više su nego indikativne osude i zabrane kroz koje su prolazili, o kojima Lorenčić piše, na kraju knjige je hronologija 1980-1987, a na poslednjim stranicama je i poglavlje o jugoslovenskoj “plakatnoj aferi”, odnosno događajima vezanim za plakat povodom Dana mladosti koji je dizajnirao Novi kolektivizam, ogranak NSK, a koji je pobedio na konkursu Saveza socijalističke omladine Slovenije…

- Izabrani plakat je prošao sve političke instance, čak i armijske, sve dok se nije pojavio nikada viđeni inženjer geofizike Nikola Grujić, koji je razotkrio da se radi o nacističkom plakatu iz 1936, na kojem je Novi kolektivizam samo zamenio nacističke simbole sa jugoslovenskim, znači kukasti krst sa zvezdom, i zastavu. Do dana današnjeg niko ne zna koje bio taj drug inženjer Nikola, poslednji fantomski lik zemlje na izdisaju.

Izložba

Fotografije iz knjige „Laibach, 40 godina večnosti“ su predstavljene i na izložbi u Jugoslovenskoj kinoteci od 26. do 29. aprila, u okviru Dana slovenačkog filma.

Bonus video:

(Espreso/Blic)