"ŽIVOT U URAGANU": Brazilski fudbaler održao timskim drugarima govor koji je promenio sve (FOTO)

Brazilski fudbaler Fernandinjo obratio se javnosti.

Fernandinjo, igrač Mančester sitija, na portalu "Playerstribune" objavio je tekst pod nazivom "Život u uraganu".

Tekst je objavljen na engleskom i portugalskom jeziku.

- Novinar me je jednom pitao da li se umaram od pobeđivanja, a odgovor je "Ne". Čak suprotno. Svaka nova titula ima poseban ukus i daje ti novu energiju da samo ideš dalje. Kada stekneš takav mentalitet, samo si fokusiran na narednu pobedu i možda će ovo zvučati čudno, ali to je kao život usred uragana. Kada si unutra, stvari gledaš drugačije, imaš posebnu rutinu gde isključiš buku, vetarm kišu i samo znaš za pobedu. Okej, danas smo pobedili, ali imamo novi izazov, novu utakmicu, a limit ne postoji. Nemaš ni vremena da slaviš. Svi sportisti su takvi i koliko god zvučalo kao kliše, to je tačno. Uvek moraš da budeš u vrhunskoj formi. Ja sam u uraganu već 15 godina. Petnaest godina! Zaslužio sam malo slave, zar ne? Evo zašto je važno imati takav mentalitet. Ja inače nisam tip koji drži govore, ali pre par meseci nisam imao izbora - počinje priču Fernandinjo.

Govor je održao 31. decembra, a Siti je tada bio osmi na tabeli i samo što su završili trening. - Pep nije bilo srećan, a da biste razumeli moramo da se vratimo na početak 2020/21 sezone. Bilo je čupavo, za sve. Nekativnost mesecima, kovid testovi... moj nos je i ranije bio veliki, a zamislite sada. Hahaha. Fizički je bilo teško, ali i mentalno. Otkako se pandemija završila i sezona počela, svima nama su se promenile rutine. Sve te sitne stvari koje smo imali tipa garderoba, hrana, druženje... Ništa nije isto. Morali smo da se adaptiramo na novu situaciju i u Sitiju smo uvek znali da se ophodimo prema teškim momentima. To je naša nanjveća snaga, zbog toga smo i bili šampioni.

- Rekao mi je da mnogi ne daju sve od sebe, a ovde ako ne daješ 100% ideš kući. Kad dođeš na teren, nema pregovora, samo rad. Kada je David Silva odlazio, ja sam izglasan za kapitena i to je velika čast. Nije samo trener rekao, već moji saigrači. Kada Brazilac u Engleskoj bude kapiten, to je ogromno. U našem kalendaru ima mnogo obaveza, niste ni svesni i sada sam odgovoran da sve bude u redu da reagujem ukoliko igrač koristi telefon tokom fizikalne terapije i slično. Sve mora da bude na vrhunskom nivou. Super je imati tu čast u klubu kao Siti, gde su standardi visoki i nisam to shvatio neozbiljno".

Malo je odlutao Fernandinjo i vratio se na priču.

- Posle tog treninga sam sa porodicom proslavio praznike, a iz glave nisam mogao da izbacim Gvardiolu. Gledam novogodišnji vatromet i mislim na Mančester siti. Već 1. januara u 7:00 poslao sam poruku našem tim menadžeru da sazove sastanak igrača. Hitno je, moramo da razgovaramo.

- Kada smo se svi skupili, počeo sam da držim govor. Potpuno iskreno i otvoreno, kao kapiten. Rekao sam im šta mi je Pep rekao, ništa nisam izostavio. Posle mene i ostali su rekli sve što im je bilo na umu. Svi su bili spremni da promene to što je neophodno, ali su to morali da čuju. Neko je morao da ih prodrma i taj neko sam bio ja. Bio je to taj momenat u kom znaš da nešto može da se promeni, ako ne, bićemo pasivni i gledati druge kako se raduju. Naš naredni meč je bio sa Čelsijem, timom koji je leteo Premijer ligom. Pre meča sam rekao sebi da dižem ruke ukoliko se momci ne budu trudili. Pregazili smo ih. Vodili smo 3:0 na poluvremenu i hvala Bogu ušli u sjajnu formu. Vratili smo se u uragan.

- Siti mi je pomogao da ponovo dobijem pobednički mentalitet, nešto što sam oduvek imao u sebi. Nikada nisam bio taj fini igrač, sa sjajnim driblinzima, uvek sam bio taj koji uskače u bitku. Moji saigrači, treneri, navijači svi znaju da uvek mogu da računaju na mene. Daću im i krv ako treba. Uvek. Takav sam bio i u Šahtjoru kada sam u Donjeck došao sa samo 20 godina. Nisam znao ništa o Evropi, a živeo sam u Ukrajini. Prethodno sam igrao za Atletiko Paranense, bio sam samo dečak iz Londrine željan da vidi svet. Jednom sam u Kopa Libertadoresu igrao u Kolumbiji i dnevno smo dobijali 30 dolara što je za mene bilo ogromno. Alan Bahija i ja smo bili oduševljeni, čak smo pisali svoja imena koristeći novčanice. Nikada nisam video toliko novca. Kada sam dobio ponudu Šahtjora, znao sam da je to test da pokažem koliko sam dobar fudbaler. Naravno, finansije su takođe igrale važnu ulogu. Zamislite, mogao sam da ispišem imena cele porodice sa novcem koji ću dobiti.

- Nakon mesec dana u Ukrajini još uvek nisam imao račun u banci i klub mi je bonuse isplaćivao u kešu. Koliko je to para, ludilo! Tada sam živeo u hotelu i nisam znao šta ću s tolikim novcem. Pokazao sam ga ženi i ona ga je uvila u peškir i sakrila, haha! Od prve plate sam majci kupio stan u Kuritibi, za razliku od mojih prijatelja, bio sam vrlo oprezan. U Ukrajini sam proveo osam divnih godina. Naučio sam mnogo o njihovoj kulturi, naučio da govorim ruski, stekao mnogo prijatelja, a i moj sin se rodio u Ukrajini i on je delom Ukrajinac. Volim te ljude, ali, ta zemlja je mnogo hladna. U Brazilu temperatura retko kada ide ispod 15 stepeni, a ovde zimi bude -27! Zimi nisam pešačio nigde, svuda sam išao kolima. Tako je i sa fudbalom. Bilo mi je potrebno malo vremena da se naviknem da nisam u Brazilu, a mnogo su mi u tome pomogli treneri i saigrači. Uvek sam uživao u mučenju kako bi mi nagrada bila slađa. Voleo sam da odbacujem stare navike i da se hvatam za nove stvari. Tako najbolje napreduješ. Da me neko pita, sve bih opet uradio isto.

- Tokom tih osam godina sam u Ukrajini osvojio osam šampionskih titula, a najlepše je bilo kada smo 2009. godine osvojili UEFA Kup. Uloženo je mnogo novca da Šahtjor postane veliki klub, a Brazilci su im to omogućili osvojivši evropsku titulu. Imali smo mnogo eliminacija, bolnih poraza, poput Sevilje 2007. godine... Golman nam adje gol u zadnjem minutu... Čoveče... Takvi porazi ti opale šamar, ali moraš da ideš napred. Tako smo u Istanbulu 2009. godine pobedili Verder i osvojili titulu.

- Koliko god Premijer liga bila jedna od najgledanijih na svetu, nisam mnogo znao o njima pre dolaska u Siti. Ja sam zaluđenik za Ligom šampiona, domaća takmičenja me ne zanimaju mnogo. Kada sam dolazio tamo, morao sam da učim o ligi, o novom gradu, sledećem stepeniku u svojoj karijeri. U Ukrajini je bio dobar tim, a tu je bio konstantan pritisak da se bude prvi, pa sam očekivao isto. Dočekala me jeprava oluja. Finansijska moć je mnog veća i intenzitet je apsurdno veliki, čak i kada očekuješ tako nešto opet se izennadiš. Pep je čovek koji mi je pomogao da se adaptiram u Engleskoj i radio sa mnom da se izgradi moj pobednički mentalitet. Šest godina radimo i naučio sam mnogo od njega. On je revolucionar, jedan od najboljih ikada.

- Mnogo je pametan i sjajan učitelj, nekada imate genija koji ne ume da vam prenese znanje, ali Pep nema tih problema, on poruke lako prenosi, nije bitno da l je taktički ili tehnički. Svi ga razumeju i to bez problema. To nije lako kada nije u pitanju vaš maternji jezik. Vrata njegove kancelarije su nam uvek otvorena i imamo potpunu slobodu da dođemo i razgovaramo s njim. On od nas uvek traži 100%, nebitno gde smo i šta radimo. Kada mi je uoči Nove godine rekao da standardi nisu dovoljno visoki, pogodilo me je, ali sam znao da je to pomoć za kapitena da uradi dobru stvar. Mi smo učinili mnogo velikih stvari, postavili brojne rekorde, 198 poena u dve sezone, istorijski uspeh. To čak ni Liverpul nije mogao da sruši. Mi smo proizvod teškog rada na treninzima i zbližavanja van terena. Mi još uvek ne razumemo šta smo postigli, moraće da prođe par godina da se sve slegne. Možda i 15.. Možda ću jednog dana unucima pričati o svemu ovome, o zimama u Ukrajini, o novcu u peškirima, treninzima, titulama... Sada neću o tome, imam ja još da igram - završio je Fernandinjo.

(Espreso)