POZNATO JE ŠTA JE POSLEDNJE REKAO MILOŠ ŠOBAJIĆ: Nije se PREDAVAO!

Radovao se uređivanju novog ateljea na Kosančićevom vencu. S ushićenjem pripremao do sada najveću monografiju na srpskom, francuskom i engleskom jeziku. Nije mislio samo o svom stvaralaštvu. Pravio je planove da u maju organizuje izložbe Dada Đurića, pa enformela u Srbiji, Miće Popovića, francuskog slikarstva, Lubarde, umetnosti amazonskih Indijanaca… Planirao da putuje u Grčku, Pariz. Nije dočekao. Korona je bila brža. Prokleta bolest odnela je još jedno veliko ime.

Život barda srpskog i evropskog slikarstva Miloša Šobajića (76) ugasio se juče u KBC “Dragiša Mišović” u Beogradu, posle duge borbe sa opakim virusom koji ga je napao krajem marta.

– Borim se – bila je jedna od poslednjih poruka prijateljima, pre nego što su ga nedavno priključili na respirator.

Verovao je da su tu nevidljivu, opaku zver, čovečanstvu nepravedno, izokola, poturile neke moćne svetske bitange. Svet u kom je on živeo, nije to bio zaslužio. Nije želeo da ga pošast virusa, koji čuči i vreba iz vazduha, veže i sputa. Svugde je stizao, kao da je hteo u jednom cugu da ispije preostale životne sokove.

Organizovao je poslednjih meseci izložbe u Somboru, Nišu, Beogradu, išao sa svojom voljenom Majom na Kosmaj, u Ribarsku banju i Egipat, osvajao pustinju, radio spomenik Knezu Lazaru za 650 godina grada Kruševca, na kom, kako je objašnjavao, Lazar predaje svoju glavu Svevišnjem, penjući se po zlatnim merdevinama, do Boga. Tamo, gde je i on sada otišao.

Pričao je da će 1. februar 2021, proslavljati ubuduće. Tad je dobio dozvolu za postavljanje spomenika Lazaru, saznao za novi atelje i muzej, počelo mu je štampanje drame u Zaječaru, izašla mu je knjiga “Mojih devet života”, razgovarao je o podizanju spomenika Nikoli Tesli na aerodromu u Beogradu, a tog dana javili su mu i da pripremaju poštansku marku s njegovim likom!

Nije imao godine koje su mu bile ispisane rukom na krštenici, kao jedinoj preživeloj bebi, usput, posle zbega na Papuku. Bio je čupavi, razbarušeni dečak, večiti mladić srpskog slikarstva. Sa uvek, pomalo, raspojasanom belom košuljom koju mu je i dalje skraćivala njegova majka Mira.

Bio je, u tim godinama, izvor energije.

– Pa to je fantastično! – još odzvanjaju njegove reči kada bi se iskreno obradovao svom ili, jednako, tuđem uspehu.

Miloš Šobajić je rođen u decembru 1944. godine. Potiče iz srpske familije iz Crne Gore. Školovao se u Instanbulu, Nikšiću i Beogradu, gde je maturirao i završio Likovnu akademiju 1970. Dve godine kasnije preselio se u Pariz.

Ah, taj Pariz! Milošev stan i atelje u “Bato Lavoaru”, umetničkom paviljonu gde su stvarali Pikaso, Modiljani, Matis. Pa slika na mostu Aleksandra Trećeg s Peterom Handkeom. Obojica mladi, puni snage. Pečurke koje je budući nobelovac posle peške doneo iz šume u džepovima svog iskrzanog sakoa, za ručak. Setio se Miloš svog dragog prijatelja kad je nedavno ovenčan večnom slavom i poslao mu crtež na poklon.

Pa susreti i u ateljeu na pariskom Simplonu, mirisni majevi i zarudeli pariski oktobri, na Trgu Kliši, sa teškom monografijom pod miškom, punom slikarske muke i radosti, fotografije iz omiljenog restorana na Abesu posle inkorporirane u zajednički kolaž. Skice, za mozaik života.

Snažno i odano je voleo Srbiju i stajao na njenom braniku u belom svetu. Toliko, da je imao i problema s delom francuske javnosti devedesetih. U Srbiju se i vratio, posle osvajanja Grada svetlosti.

– Pariz je najluđi grad na svetu. Na ulazu u jednu avliju u Ulici Frank Buržoa piše da su u 12. veku vojnici baš tu vežbali rukovanje samostrelom. Uđeš u to dvorište i odmah postaneš deo istorije. Ili stojiš u Ulici Sen Žak pred brojem 163, gde je Fransoa Vijon u jednoj tuči 1455. izgubio levo oko. Ili se nasloniš na istu stolicu na kojoj je sedeo Sartr. Ali, imamo i mi svoju istoriju. I to kakvu! Mnogi će se napolju odlično snaći, ali sumnjam da će tamo pronaći i suštinu svog života.

Svuda pođi, kući dođi. Smatrao je da je Srbija po meri čoveka. Bio je dekan, počasni doktor i profesor emeritus na Megatrend univerzitetu u Beogradu, gde je osnovao Fakultet za umetnost i dizajn. Od 2005. godine predavao je i na Luksun akademiji lepih umetnosti u Šenjangu u Kini.

Učestvovao je na preko osamdeset samostalnih i oko petsto grupnih izložbi širom planete. NJegova dela nalaze se u tridesetak muzeja u svetu, a dobitnik je i mnogobrojnih nagrada. U Galeriji “Kombank dvorane” u Beogradu 5. marta otvorena je izložba njegovih slika, skulptura i video-radova u kojima će poštovaoci moći da uživaju do 1. maja.

Njegove slike i skulpture ekspresivne figuracije šalju snažnu poruku. Čovek uleteo u kupatilo, okliznuo se, nastupila je krvava eksplozija, rasprsnuo se grudni koš, ruke raširile.

– Gine se, od bračnog kreveta, preko kupatila, do nuklearne eksplozije. Od sunčane plaže, do atomskog rata. I svaki kutak je mesto velike opasnosti. Prava je umetnost preživeti – umeo je da kaže.

Na njegovim skulpturama živih boja, ispružena ruka pokazuje pravac, samo napred, čoveka u raskoraku, između ovog i onog sveta.

Možda bi baš tako trebalo da izgledaju nadgrobni spomenici.Raspitivao se, iz bolničkog kreveta, dok je još imao daha, kako napreduje knjiga o njegovoj majci Miri, kojom je hteo da je obraduje na jesen za njen stoti rođendan. Ostaje, to, u amanet od velikog dečaka.

Bonus video:

(Espreso/Objektiv)