Da li je SMRT neizbežna, ima li nešto POSLE, šta se dešava s TELOM... 5 činjenica o SMRTI koje će svakoga ZANIMATI

Može li o tabu-temi smrt objektivno da se govori? Kada nastupa smrt? Šta se nakon nje dešava? Šta pokazuje iskustvo bliske smrti? Imamo li dušu? Pet aspekata o smrti iz biologije, medicine i fizike.

"Smrt je verovatno najbolji izum života. Ona je motor promene života. Ona uklanja staro i stvara prostor za novo!" Oproštajni govor osnivača Epla, Stiva Džobsa, mnoge je dirnuo. Na kraju života nisu mu pomogli ni bogatstvo, ni njegova revolucionarna dostignuća, ni njegove veze. Pionir tehnike umro je od raka sa 56 godina.

Zašto je biološka smrt neizbežna?

Smrt stvara prostor za novo. Tako je i u ljudskom telu, koje se sastoji od milijardi ćelija, koje se svakodnevno dele, brinući se tako za rast. Živi organizmi imaju veoma efikasni metod uništavanja nepotrebnih ili potencijalno opasnih ćelija, kao što su virusi ili ćelije raka: programirana smrt ćelija. Stare ćelije zamenjuju nove, identične. Ali ta ćelijska deoba se postepeno usporava i u jednom trenutku prestaje.

Za to su verovatno odgovorne telomere, koje su na krajevima hromozoma. Ako se te zaštitne kape skrate ćelijskom deobom, onda ćelijske deobe više nema. Tada više nema novih ćelija, a stare umiru. Doduše, uz pomoć enzima telomeraza, ćelijska deoba može da se nastavi, ali telomeraze mogu i da ubrzaju rak i zato je iz biološkog ugla dobro da je taj enzim aktivan samo u manjem broju ćelija.

Biološki telo funkcioniše najviše oko 120 godina. Odlučujuće je, međutim, očekivano trajanje života, koje zavisi od toga gde osoba živi i kojese tokom vremena znatno produžilo zahvaljujući boljim životnim uslovima i higijeni. U Nemačkoj se recimo očekivano trajanje života godišnje poveća za tri meseca.

Kako definišemo smrt?

Fizički proces starenja najčešće se završava otkazivanjem više organa: kardiovaskularni sistem kolabira, pluća i mozak otkazuju. Nastupa smrt. Medicinski gledano ima više vrsta smrti: „klinička smrt", kada zakaže kardiovaskularni sistem, kada se puls i disanje zaustave i organi se više ne snabdevaju kiseonikom i hranljivim materijama. Kod „kliničke smrti" je još moguća reanimacija, veštačkim disanjem ili masažom srca i ona je često uspešna.

Kod „moždane smrti" to više nije moguće. Tada otkazuju veliki i mali mozak i moždano stablo. Doduše i kod moždane smrti pojedine moždane ćelije mogu da budu aktivne u dubljim slojevima, ali „svest" je već izgubljena. I pored toga „moždano mrtvi" još dugo mogu veštački da se održavaju u životu.

Moždano mrtve žene čak mogu i decu da rode. Pojedini moždano mrtvi pacijenti reaguju i na spoljašnji svet, recimo za vreme operacija. Iz ugla medicine to su, međutim, samo refleksi kičmene moždine, a ne doživljaji bola.

Šta se dešava sa našim telom?

Neko vreme naši organi mogu da izdrže bez kiseonika i hranljivih materija. Tek postepeno se ćelijska deoba u potpunosti zaustavlja, tada umiru ćelije. Ukoliko je previše ćelija mrtvo, organi više ne mogu da se regenerišu. Najbrže reaguje mozak, kod kojeg ćelije umiru već nakon tri do pet minuta. Srce može da izdrži i do pola sata. Čim krv više ne cirkuliše, ona tone i stvaraju se "mrtvačke mrlje”, koje forenzičarima mogu da pruže informacije o uzroku i vremenu smrti.

Nakon dva sata nastupa mrtvačka ukočenost, zato što se više ne gradi adenozin-trifosfat. On je vitalni izvor energije u ćelijama. Bez njega se mišići ukoče. Nakon nekoliko dana nestaje mrtvačka ukočenost. Probavni sistem umire tek nakon dva, tri dana, a bakterije koje se u njemu nalaze ubrzavaju raspadanje tela.

Ali patogeni mikroorganizmi koji su u telu ostaju još dugo opasni. Hepatitis-virus nastavlja da živi još nekoliko dana, a tuberkolozne bakterije i više godina. Proces raspadanja ljudskog tela ukupno traje oko trideset godina.

Šta učimo iz iskustva bliske smrti?

Naučno gledano iskustvo bliske smrti nastupa u periodu između kliničke smrti i reanimacije. Sa tim iskustvima - koja snažno variraju u zavisnosti od kulturnog ili regionalnog karaktera - intenzivno se bave na samo naučnici, već i religije i ezoterija. Mnogo je i onih koji tokom te faze nisu imali iskustvo bliske smrti.

Drugi govore o sećanjima koja naviru, o odvajanju od tela, o pejzažima i blještavoj svetlosti (na kraju tunela). Neki doživljavaju osećaj velike sreće, drugi strah i napade panike.

Iskustvo bliske smrti očigledno češće nastupa kada je reanimacija naročito dugo trajala i kada je snabdevanje mozga kiseonikom duže vremena bilo sprečeno. Naučnici takođe istražuju kako se iskustva bliske smrti mogu povezati sa sličnim iskustvima u životu. Pojedini pacijenti koji boluju od migrene vide sličnu svetlost, epileptičari imaju slična iskustva sa odvajanjem od tela.

Kakve veze ima kvantna fizika sa dušom?

Ali tajantsvenim fenomenom iskustva bliske smrti nisu se intenzivno bavili samo teolozi i ezoteričari, već i fizičari. Osnova za „dušu koja može fizički da se opiše" je fenomen kvantne fizike – kvantno sprezanje. Još se Albert Ajntšajn susreo sa tim neobičnim efektom - dve međusobno isprepletene čestice, nezavisno od realne udaljenosti, ponašaju kao par blizanaca.

Ukoliko se merenjem određuje svojstvo jedne čestice, istovremeno se utvrđuje i kvatno stanje partnerske čestice. Brojni kvantni fizičari danas zastupaju mišljenje da taj efekat zaista postoji. Poput čestica, dualizam postoji i između tela i duše. Ali kada se dođe do pitanja da li kvantna fizika može da „dokaže" postojanje ljudske duše, tada počinje vera, bez obzira da li je naučno ili religiozno motivisana.

Bonus video:

(Espreso/dw.com)