UKOČILA MI SE LEVA STRANA, UPITAO SAM SE "DA LI JE OVO KRAJ?" Čuveni voditelj prvi put o ŽIVOTNOJ DRAMI! (VIDEO)

Ako ste se ikada pitali ko je čovek odgovoran za kompletan informativni programa Kurir televizije i ko je čovek koji je zaslužan što su građani Srbije svakog dana informisani pravovremeno i objektivno, odgovor je - Zoran Mihajlović.

Upravo je on bio ovonedeljni gost naše emisije "Ko sam ja".

Mihajlović je, osim što je glavni urednik informativnog programa Kurir televizije, takođe i voditelj emisija Centralni dnevnik i Večernji dnevnik.

Iza Zorana je mnogo godina rada u novinarskoj profesiji i zaista se potrudio da nam na sva naša pitanja odgovori iskreno, a bili smo ljubopitljivi.

Osim u novinarstvu, Zoran se oprobao u još nekim poslovima i to u jednoj dalekoj, egzotičnoj zemlji. Ispričao nam je sve o tom iskustvu, a saznali smo i detalje o bolesti koja ga je, nažalost, zadesila prošle godine.

Interesantno je da je Zoran Mihajlović među retkim voditeljima koji ne pravi lapsuse te smo iskoristili priliku da ga pitamo kako je to moguće, a sigurni smo da će vas njegov odgovor iznenaditi.

Bilo je pravo zadovoljstvo razgovarati sa ovako jednim pametnim i elokventnim novinarom koji je odlučio da pred našom kamerom ispriča sve o sebi.

Kako biste predstavili Zorana Mihajlovića da Vam je gost u emisiji?

Zavisi ko sedi sa druge strane stola. Ko je voditelj? Jesam li ja voditelj i predstavljam samog sebe?

Ne, voditelj je neka druga persona i treba da predstavi Vas.

Onda bi to bila samo kratka najava. Zoran Mihajlović, glavni urednik informativnog programa televizije Kurir, voditelj emisije Centralni dnevnik i voditelj emisije Večernji dnevnik.

Dakle, glavni ste urednik informativnog programa Kurir televizije. Šta to za Vas, kao profesionalca, konkretno znači?

To znači, pre svega, jednu veliku odgovornost. Odgovornost prema gledaocima, odgovornost prema rukovodstvu kompanije koja me je izabrala i naročito prema mojim saradnicima jer imam tim od dvadesetak ljudi. Prvenstveno je publika naš target, ako mogu tako da kažem. Sve što radimo radimo zbog publike i nadam se da smo uspeli za ovo kratko vreme, za nepunih godinu dana, da privučemo veliki broj gledalaca da prati naš informativni program.

Kad počinje jedan Vaš dan, kad se završava?

U ovom poslu dan se ne završava (smeh). Non-stop su ili neki mejlovi ili neke poruke na koje morate da odgovorite, bez obzira koje je doba dana ili noći. Ja ustajem rano, kasno ležem tako da, generalno, malo spavam. Meni je udarni deo dana poslepodne, upravo zbog pripreme Centralnog dnevnika i Večernjeg dnevnika, a moj radni dan počinje rano ujutru.

Živeli ste na Novom Zelandu i tamo ste radili neke neobične poslove. Podelite sa nama iskustva sa Novog Zelanda i koja je najveća razlika u odnosu na Srbiju?

Novi Zeland je jedna prelepa zemlja u kojoj žive divni i dobri ljudi, uvek spremni da pomognu i predusretljivi u svakom smislu, dobronamerni. Mi smo tamo dočekani veoma lepo od strane Kivijanaca, kako oni sebe nazivaju. Tamo žive ljudi iz celog sveta. Ja sam imao tu čast i zadovoljstvo da upoznam brojne kulture ljudi koji tamo žive. Družio sam se sa ljudima sa Samoe, Nove Kaledonije, iz Južne Afrike, Kine, Indije... To je jedno veliko bogatstvo koje nosim sa Novog Zelanda. Druga stvar, Novi Zeland je zemlja koja ima potpuno uređen sistem i sve funkcioniše kao švajcarski sat. S druge strane, jedna veoma dosadna zemlja kada je reč o politici. Oni nemaju nikakvih briga i problema. Tu postoje dve političke partije koje se smenjuju na vlasti, ali šta god oni rade, rade za dobrobit građana tako da su te razlike u njihovim politikama veoma male, za nas koji gledamo sa strane. Što se tiče klime, božanstvena je i blaga, mada ima vlage, možda to nekome više ili manje smeta. Sve u svemu jedna blaga klima, smena proleća i jeseni. Nema ekstremnih temperatura ni leti ni zimi. Nije zemlja u koju idete da biste se kupali i da biste letovali. Možda to možete na severu ostrva. Prelepa priroda, beskrajne peščane plaže, vulkani, gejziri, fjordovi, glečeri, sve što vam padne na pamet. Divna zemlja za jednog turistu.

Koje ste sve neobične poslove radili?

Aha, vraćamo se na neobične poslove. Pa nisu to neobični poslovi, to su najobičniji poslovi koji se rade u svim zemljama sveta. Nije lako pronaći posao u našoj zemlji, a još je teže bilo gde u inostranstvu. Svako ko kaže da je u inostranstvu odmah dobio posao, to jedino ako ga je neko zvao da bi radio odgovarajući posao. Ja sam tamo otišao sa jednom specifičnom vizom pošto meni sestra živi na Novom Zelandu pa smo išli na tu mogućnost spajanja porodice tako da me nije čekao nikakav posao. Morao sam da krenem bukvalno od početka. Uprkos mojoj želji da radim bilo šta, stvarno nisam birao šta bih radio, svaki razgovor za posao bi se završavao otprilike rečenicom "Mi vama nemamo šta da ponudimo" i kad sam pitao zbog čega, njihov odgovor je bio "Pa vi ste prekvalifikovani". Na kraju sam uspeo i krenuo od posla u supermarketu koji je zapravo bio odličan i dobar za svakog ko tek dođe u neku zemlju, da savlada jezik, da nauči jezik. Tamo je englesko govorno područje, nama ovde blisko jer slušamo muziku, gledamo filmove, pratimo sportske kanale itd. tako da nam je engleski nekako blizak. Međutim, iznenadili biste se koliko je akcenat drugačiji. Mi smo navikli na taj američki engleski, čak nam je i britanski engleski težak i teško nam je da razumemo.

Je l' Vama bilo teško da se prilagodite?

Bilo je teško u početku. Bilo je tu raznoraznih simpatičnih i smešnih situacija. Recimo, dok sam radio u supermarketu neko mi traži nešto i ja razumem jednu stvar, a on u stvari traži nešto potpuno drugo i završavalo se da ja uvek pitam "Za šta to služi" i onda mi objasne. Pokazivali su mi na sijalicu na plafonu, pokazivali su mi da je cevčica i tako dalje. Nisu to ništa neobični poslovi, to su najobičniji poslovi. Na Novom Zelandu poslodavac veoma ceni ako primeti vaš entuzijazam, rad, motivaciju i trudi se da vas unapredi. Ne treba da prođe mnogo vremena, HR službe dobro rade svoj posao, to je moje mišljenje. Ja sam menjao poslove i to je uvek išlo stepenik po stepenik ka nečemu boljem. Završio sam kao administrativno-finansijski asistent u jednoj kompaniji i tamo sam ostao do poslednjeg dana i verovatno bih tamo još dugo radio da nismo odlučili da se vratimo u Srbiju.

A je l' ste se na Novom Zelandu oprobali u novinarskoj profesiji?

Ne, jezik je bio glavna barijera. Pisao sam komentare za novine, evo tek sad sam se toga setio, nije mi to ni palo na pamet. Izlazili su neki komentari. Oni su jedna otvorena zemlja i možete bilo šta, sve dok je u granicama pristojnosti, da pošaljete novinama i da oni to objave.

Vratimo se na sadašnje vreme i posao kojim se trenutno bavite. Koja je osnovna ideja vodilja koja stoji iza strategije informativnog programa Kurir televizije?

Osnovna ideja vodilja je da budemo objektivni, da informišemo javnost o najvažnijim događajima u gradu, zemlji i svetu i mislim da u tome uspevamo. Imamo koncept brzih vesti. To znači da informišemo ljude na svakih sat vremena, u pet minuta do punog sata. Prve vesti su u pet do deset ujutru, završavamo informativni blok sa Večernjim dnevnikom u 20 do 10 uveče. Emisija traje 20 minuta i to je ona potrebna doza informacija pred san. Negujemo koncept udarnih vesti, što bi rekli breaking news, tako da prekidamo program kada su neka vanredna dešavanja, i u zemlji, i u svetu.

Po čemu se razlikujete od konkurencije? Jesu li to baš te brze vesti o kojima govorite?

Upravo to, udarne vesti. I generalno koncept mladih ljudi. Sigurno ste primetili da su kod nas na ekranu, u 90 odsto slučajeva, ljudi koji se ranije nisu bavili ovim poslom ili su radili nešto iza kamere.

Kažu da ste novinar koji ne pravi lapsuse. Kako to uspevate?

Nisam pravio lapsuse ali postoje neke reči koje su možda teške da se izgovore u nekom trenutku. Ne sad, sad kad bismo pričali verovatno ne bih pogrešio, ali u nekom trenutku mozak šalje jedan čudan signal. Teško je objasniti psihu čoveka dok prezentuje vesti. Potrebna je velika koncentracija i fokus na to što radite i, naravno, priprema pre ulaska u studio. To je ključno. Priprema je ključ svega.

Koji još savet biste dali mladim kolegama koji su tek na početku karijere? Šta je najbitnije u ovom poslu?

Upravo to, priprema. Često razgovaram sa mlađim kolegama koji imaju želju da budu na ekranu, da budu ispred kamere. Nikako ne mogu da razumem tu potrebu zašto svi žele da stanu ispred kamere. To pričam ja koji sam jako dugo ispred kamere, da, ali nisam čim sam počeo stao da radim ispred kamere. Štaviše, ja sam želeo na radiju da radim ali splet okolnosti je bio takav da sam umesto na Radiju Politici počeo da radim na televiziji Politika. Da bi neko stao ispred kamere mora da bude potpuno siguran da će to raditi na kvalitetan način. Mislim da za mlade ljude kamera ne bi trebalo da bude prvi korak. Kad kažem kamera mislim na studio, mislim na emisiju i vođenje programa, mislim na tok šou emisije, vođenje vesti, dnevnika.

Gde bi trebalo početi?

Trebalo bi početi na ulici, izveštavanjem sa terena. To je ono što mi negujemo i to je prvi korak ka probijanju treme od kamera. Svi imaju tremu od kamera i posle pet, deset godina. Ljudi se zbunjuju.

Znači li to da i Vi imate tremu i dalje?

Ne bih to nazvao tremom, to je neko uzbuđenje svaki put. Verujte, u mom slučaju to uzbuđenje prestaje onog trenutka kada krene špica emisije. Najidealnije je kada bih mogao da uđem u studio minut pre početka emisije, onda bih bio potpuno relaksiran, ali to onda ne bi bilo profesionalno. Treba ući ranije u studio i pripremiti se za emisiju.

S obzirom na to da zaista imate dug novinarski staž, uporedite mi televiziju nekada sa ovom sad. Šta se sve promenilo tokom godina?

Sada je mnogo lakše nego što je nekada bilo. Sada je dovoljno otvoriti Gugl i pronaći informaciju o bilo kome, bilo čemu, o bilo kom događaju iz prošlosti. Čak i to znanje nekako zna da bude površno danas kod nekih ljudi zato što nemaju tu neku dubinu i širinu koja se jednostavno gradi vremenom. Ne možete preko noći da uđete u materiju za određenu temu. Sećam se da smo ranije mi sedeli u arhivama i prelistavali stare brojeve tražeći informaciju o određenoj ličnosti. To je bilo jedno fenomenalno iskustvo. Uđete u jednu ogromnu biblioteku gde vas čekaju katalozi starih izdanja "Večernjih novosti", "Politike" i tako dalje, zavisi u kojoj ste zgradi. I prelistavate, tražite po određenim datumima određene članke. To je bio Sizifov posao, to je glavna razlika. Danas je sve na klik.

Verujem da je upravo to imalo veću draž?

Imalo je. Veće uzbuđenje, radost što si pronašao informaciju. Ovde nema radosti. Sad imaš puš notifikaciju, stigla vest i svi sve znaju.

Kažete za sebe da uopšte niste ozbiljni, iako se tako možete činiti nekome ko Vas prvi put vidi. Hajde, ispričajte nam jedan vic.

Ne, nema viceva (smeh). Ne znam da pričam viceve, nekad sam znao. Sad to zvuči kao apsurd ali stvarno je tako.

Veliki ste ljubitelj književnosti. Imate li omiljenog pisca i knjigu?

Volim književnost. Omiljeni domaći pisac mi je Meša Selimović definitivno, a omiljena knjiga "Tvrđava", knjiga za sva vremena. U mojoj "Tvrđavi" kod kuće piše "Biblija Zorana Mihajlovića". Što se tiče stranih pisaca, izbor je takav da mi je teško da se odlučim. Prvi koji mi pada na pamet jeste pisac mlađe generacije, Haled Hoseini iz Avganistana. Njegovi romani "Lovac na zmajeve", "Kad planine odjeknuše" i "Hiljadu čudesnih sunaca" su fenomenalne knjige. Knjige koje su meni, dok sam ih čitao, približile tu zemlju sa svom svojom patnjom. Taj narod koji prolazi kroz jednu agoniju koja izgleda kao da se nikada neće završiti, ali se kod mene javila želja da odem u Kabul, da provedem tamo neko vreme, da pomognem tim ljudima. Upravo zbog toga sam izdvojio njega, zato što je uspeo da kod mene probudi to nešto, da odete u zemlju za koju znate da je razorena, uništena i skroz devastirana. Haled Hoseini je definitivno preporuka za sve.

Nedavno ste imali veći zdravstveni problem. Šta je bilo u pitanju i da li ste sada dobro?

Sad sam dobro. Mislim da delujem zdravo, promenio sam neke životne navike. U avgustu prošle godine sam doživeo infarkt koji je bio, ja sad kažem, blaži oblik. E sad, da li je bio blaži ili je samo reakcija bila munjevita. Ja sam se u roku od sat vremena već našao na operacionom stolu, sve zahvaljujući mojoj ženi koja je, srećom, u tom trenutku bila pored mene. Sam proces je išao brže nego što, nažalost, u nekim slučajevima ne ide baš tako brzo. Infarkt je jedna čudna stvar koja se desi potpuno neočekivano. Može da se dogodi i u vožnji, i u snu, može da se dogodi kao i meni što se dogodilo. Ja sam odmarao, a inače mi je to bio prvi dan godišnjeg odmora. Sedeli smo na terasi, pili kafu, bio je lep dan i u trenutku osećate jedno neopisivo stanje. Ne znam kojim rečima bih opisao šta je to što je protutnjalo kroz mene, koji je to brzi voz bio. Kreće da vam se koči leva strana, leva ruka, da imate nesvesticu, milion nekih čudnih simptoma. Jednostavno ne znate za sebe i ja sam se u tom trenutku pitao šta se dešava i da li je ovo kraj. To pitanje mi se pojavilo, "Da li je ovo kraj?". Pogledao sam u ženu, pogledao sam u mlađe dete.. Srećom, sve se završilo dobro. Šta je pokretač infarkta? To verovatno zanima mnoge ljude. Lekari nemaju odgovor na to. Mislim da je to jedan koktel raznoraznih stvari kojih i jesmo i nismo svesni. Ne vodimo dovoljno računa o nekim osnovnim stvarima, a to su redovna ishrana, zdrava ishrana, cigarete, stres koji ne možemo da izbegnemo, nedovoljno sna. Ima tu i genetskih faktora. Postoje stvari koje nas vremenom lome. Mi smo kao jedan kotrljajući kamen koji ide i svašta kupi usput i u jednom trenutku se taj kamen istanji. Mislim da se slično dešava sa našim telom, a izgleda da i srce tako funkcioniše.

Je l' ste promenili navike nakon bolesti?

Da, mislim da sam poprilično promenio navike. Ostala je još jedna sa kojom se borim ali mislim da ću uspeti i sa njom da izađem na kraj. Zdravije se hranim, izbegavam brzu hranu, lisnata testa, peciva, to je ono što nam je uvek bio doručak. Postoje druge stvari koje mogu da budu dobar i zdrav, hranljiv i zasitan doručak. Trudim se da se ne nerviram i mislim da uspevam u tome.

Kako uspevate u tome?

Kažem sebi "Sutra je novi dan". Ovo zbog čega se sada nerviram nije važno. A znate zbog čega nije važno? Da sam tada otišao sa ovog sveta, to što me je danas iznerviralo, to mi tada više ne bi bilo važno, mene ne bi bilo. Ako pokušate malo samo da se vratite ili da krenete unapred, nemojte da se vraćate unazad. Samo krenite napred i samo pitajte sebe "Da li ću se stvarno ovoga sećati za nedelju dana?". Trebalo bi da pamtimo neke važne stvari, bez obzira da li su lepe ili su tužne, ali pamtimo one krupne stvari. Te svakodnevne moramo da naučimo, što kažu mladi, da hendlujemo u hodu.

Vi sad posebno morate da se čuvate i pazite od korone?

Ja sam koronu preležao. E, to je sad već vic. Kad sam završio oporavak od infarkta i vratio sam se na posao, u roku od nedelju dana sam dobio koronu. To je bilo potpuno blago, to je bio samo jedan dan i nema veze, lekari kažu da te dve stvari nemaju veze. Srce i korona nemaju veze. Vakcinisan sam tako da će sad biti sve okej.

Šta biste voleli da svet zna o Zoranu Mihajloviću?

Rekli smo ne to pitanje, to je najteže pitanje (smeh). Ne znam stvarno šta je to što bi svet zanimalo da čuje o meni. Ja nemam neke velike tajne. Trudim se da budem dobar čovek. Mislim da to jesam i da uspevam u tome. Trudim se da budem dobar suprug i dobar otac. Trudio sam se da budem dobar sin dok su mi roditelji bili živi. Trudim se da budem dobar kolega i saradnik. I, evo obećavam, naučiću neki vic za sledeći put.

(Espreso)