NJIMA JE BORBA ZA DOSTOJANSTVO SVAKODNEVNA! Jelena je MAMA AUTISTIČNOG DEČAKA, a njene reči GAĐAJU PRAVO U CENTAR!

Međunarodni dan osoba sa autizmom obeležava se 2. aprila od 2007. godine sa ciljem da se čitavo društvo upozna sa autizmom kao pojavom. To bolje upoznavanje bi pomoglo da umanji predrasude i da autističnim osobama olakša svakodnevicu.

Kada se danas govori o autizmu, govori se o spektru, a on podrazumeva raznolikost. Nijedna autistična osoba nije ista i ne postoje isti simptomi autizma.

Sa samo 20 meseci, prekinut je razvoj Luke Inića, danas dečaka od 13 godina. Sve ono što je do tada bio, radio, delio u trenucima sa porodicom, zaustavio je autizam.

Njegova mama Jelena je supermama, a zahvaljujući društvenim mrežama, njene reči i borba dopiru do velikog broja ljudi.

Kroz Dnevnik jedne autistične mame priča Lukinu i svoju priču 365 dana godišnje, a ne samo 2. aprila.

,,Autizam...

To nije samo reč, to je nečiji život, a svakako nije reč koju bi trebalo u skladu sa novim trendom da koristite kako biste opisali nešto ružno, neprimereno ili da biste bili IN.

Autizam ne postoji samo 2. aprila već 365 dana u godini 24h dnevno onima koji ga žive i njihovim porodicama.

Autizam nije ni bolest, već posebno stanje svesti, drugačiji pogled na svet.

Da li ta različitost čini osobe nepoželjnim? Ako je vaš odgovor DA onda vas pitam zašto? Da li to što ste možda tihi dok vaši drugari galame vas čini lošim? Da li to što razmišljate na sebi svojstven način, različit od onih sa kojima se svakodnevno družite vas čini lošim ili samo drugačijim? Da li to što volite rock, a neko blues vas čini lošim? Ne? E sada ponovo postavite sebi pitanje.

Osobe sa autizmom, kažu, ne shvataju ljubav a ja tvrdim da znaju jednako i da je pruže kao i da je prihvate. Da uživaju u pažnji, druženju, osmesima... I ako vas zagrle, nemojte ustuknuti jer autizam nije zarazan sam po sebi, ali svakako je zarazan taj nevin pogled na svet i ljude i fascinantna je njihova sposobnost da u svakom vide ljubav.

Dete sa autizmom želi isto što i svako drugo dete – da se igra, da bude prihvaćeno, da trči slobodno bez da iko upire prstom u nju ili njega...

Deca sa autizmom žele jednako pravo na obrazovanje, da podele užinu, knjigu, školsku klupu, jer imati autizam ne znači biti neuk.

Dete sa autizmom želi da vi naučite vaše dete da je biti drugačiji sasvim u redu. Roditelji dece sa autizmom žele da njihova deca imaju jednake šanse pod ovim nebom plavim, jer je njima borba za dostojanstvom svakodnevna, dok svi mi samo ustajanjem ujutru i udisanjem istog vazduha, kao i oni, to dostojanstvo imamo bespogovorno.

Sistem je tek zagrebao površinu ispod koje se kriju potrebe osoba sa autizmom. Potrebno je mnogo više, profesionalnije, kvalitetnije, jer osobe sa autizmom ne žele nakon završene škole i smrti roditelja da se samo presele iz doma u ustanovu, već da budu korisni deo ovog društva i da jednako doprinose zemlji u kojoj žive, radeći ono u čemu su najbolji.

Zato ću vam za kraj reći samo jedno - pruži ruku, otvori dušu, otvori um, prihvati različitost, poštuj različitost!''

(Espreso)