alarmantno
LJUDI SU NEMOĆNI I PONIŽENI, PROŽIVLJAVAJU HOROR U ĐUBRETU DO GUŠE: Narod u Kovinu ne živi, VEĆ PREŽIVLJAVA
Stanovnike Kovina već godinama guše dim i smrad sa lokalne deponije
Ekološkim problemima u Srbiji nema kraja. Stanovnike Kovina već godinama guše dim i smrad sa lokalne deponije. Požar koji je izbio pre nekoliko dana je danas ugašen, ali svakog dana postoji opasnost od ponovnog izbijanja.
Zamislite da su vam kućni ljubimci, i to ne vašom voljom, zmije i pacovi. Meštani Kovina to ne moraju da zamišljaju. Oni tu realnost žive i tako iz godine u godinu. Ne znaju kome da se obrate, nadležni ćute, i tužna je činjenica da u 21. veku ljudi nemaju osnovne uslove za život.
Mi smo posetili Kovin kako bismo videli kakva je trenutna situacija. Zatekli smo prizor koji nas je ostavio bez teksta. Tone i tone smeća, zagađenost, prljavština, prašina, smrad koji se širi kilometrima. Bili smo tu svega nekoliko sati, ali ono što smo tamo videli i očaj u glasovima prisutnih meštana, ostaće nam urezano u sećanje još jako dugo. Bezizlazna situacija - ova sintagma opisuje nevolju u kojoj se nalaze stanovnici Kovina.
Prvo smo posetili gospodina Šaripura koji živi preko puta deponije. Posledice ovog strašnog požara nije osetio samo on i članovi njegove porodice, već i pčele koje je imao u svom dvorištu i koje su, nažalost, usled cele situacije u potpunosti nestale. Pčelarstvom se bavi pet, šest godina i nikada mu se ovako nešto nije desilo.
Jako nam ovo smeta, ni veš ne možeš da raširiš. Ovde nema pomoći. Imam ženu, dva sina i četvoro unučadi. Kad dođe do požara, deca i mi sedimo unutra. Nema šanse da se izađe napolje - do bola iskren bio je gospodin Šaripura.
Tik do njega nalazi se i auto-plac na kom radi Željko Miladinović. On nije krio nezadovoljstvo zbog deponije koja se nalazi preko puta njegove radnje, a prašina koju naleti vetra konstantno nanose utiče i na njegov posao.
Ovo je tragedija. Navikao sam, šta drugo da kažem, ali smrad je neverovatan. Opština ovo treba da reši. Ovde stalno izbijaju požari, već godinama unazad. Kad vetar dune, lete gume, kese, stvarno je katastrofa. Deponiji ovde nije mesto. Tu treba da se napravi akva park ili bilo šta korisno, bitno je samo da bude čisto."
Miladinović oseća i kako ova situacija utiče na njegovo zdravlje, ali kako kaže, bori se da se navikne. Željko je rođen u Kovinu i od kad zna za sebe, situacija je manje-više ista. Zimi se još kako tako preživljava, ali ističe da je u letnjim danima prava katastrofa i da se od smrada ne može normalno disati.
Njegovo mišljenje deli i Zoran Stojsavljević, kao i članovi njegove porodice koji žive tik do deponije. Oni su najbolje upoznati sa agonijom koja traje već godinama i njihove ispovesti dovele su nas gotovo do suza.
Zadnjih 30 godina se borimo. Ja ne mogu da izađem na kraj, ni ja, ni komšiluk. Hvala vam što ste došli. Poslednjih nekoliko godina bukvalno ne može da se živi. Dim non-stop gori, nekad jače, nekad slabije. Poslednja tri meseca nije stalo. Totalno smo nemoćni. Imam petoro dece, ima tu nekoliko kuća, niti da se selim, niti da živim. U situaciji sam da ne znam ni šta da radim, šta da planiram, ni šta da mislim. Sad dolazi proleće, to su muve, to je smrad. Niko iz Opštine pet para ne daje, niko ništa. Vatrogasci dođu kad se baš rasplamsa, malo prsnu a ono puši mesecima. Pre dve, tri nedelje je cela deponija gorela i vetar je krenuo ka centru Kovina. Onda su valjda svi građani zvali i onda su tu dolazili vatrogasci i komunalna. Mi bukvalno ne dišemo godinama, evo od juče smo malo živnuli. Imam njivu, četiri lanca zemlje, to je sve puno najlona. Tu je i glavni plinovod i ja ne znam kako se oni ne boje da to ne eksplodira, da mi svi nastradamo. Sreća da su onaj veliki požar ugasili inače ode sve na nas i izgoresmo.
Zoranova sestra, divna tetka Anđa, ispričala nam je koliko su očajni.
Mi ne možemo goste i familiju da dočekamo. Nama crevo stoji ispred kuće. Toliko je gust dim bio da nismo videli letnju kuhinju. Tu su muve, zmije, pacovi, užas jedan.
Kaže i da ima problema sa sušenjem veša.
Oprala sam veš u ponedeljak. Skini ga sa žice, ponovo ga peri pa ga suši na šporet na drva. Pa troši struju, troši vodu, troši sve troduplo. Niko te ne pita. Mislim, jedan užas u duši kako se osećamo i kako smo poniženi. Niti imamo kanalizaciju, ispred kuće je pala bandera. Mesec dana smo čekali, bandera istrulila. Nemaš telefon mesec i po dana, nemamo internet... Zovi, zovi... Kad dođe komunalac kaže: ,,Upoznati smo!''. Imaju vremena da sede u kafanama, da šetaju, nemaju vremena da dođu kao vi što ste došli. U očaju smo jednom. Ako se to ponovo upali..." u suzama završava mila tetka Anđa.
U Kovinu nas je, zajedno sa Zoranom i Anđom, dočekala i Brankica Stojsavljević, Zoranova supruga. Ona je među prvima počela na društvenim mrežama da deli fotografije ovog nagomilanog smeća i požara koji je zahvatio veliki deo deponije.
Problem smeća na deponiji nije jedini sa kojim se suočava ova, i druge porodice iz Kovina. Brankica nam je ispričala i šta je ono na šta apsolutno ne mogu da utiču:
Dešavalo se da krava pojede najlon i onda nema ništa od nje. Ovde su nam iskopali kanal pa smo ih kasnije molili da nam očiste taj kanalić jer je jedne godine toliko bio pun najlona da kad je napadala kiša, sva ta voda iz kanala se prelila na njivu. Te godine nismo ni mogli da koristimo njivu".
Takođe, osim problema sa životinjama i kanalom, ova porodica ima problem i sa prilazom do same kuće. Nemaju, tj. imaju stazu za pešake, ali je staza neupotrebljiva. Ako se pitate zbog čega, odgovor je samo jedan. Zbog gomile smeća.
Ovo nije dobro. Ovo neko ozbiljan mora da reši. Ovi ljudi iz Opštine ovo ne mogu da reše. Oni su jako neozbiljni, a ovo su ozbiljne stvari. Ili moramo da se selimo ili ne možemo da živimo više. Oni su do jutros ovo gasili.
Požar je izbio 17. decembra. Prijavio je portir. Od 17. decembra gori, ali zadnjih pet, šest dana je ono sastavilo. I naša sreća što je vetar dunuo i onda je okrenuo dim prema Kovinu i došao je do pijace, do centra - ubacio se Zoran u priču.
Dodaje da se tu pravi još jedna deponija i da ova nastavlja da se širi.
Meštani tvrde da iz Opštine nije došao bukvalno niko. Upravo iz tog razloga otišli smo i do Opštine kako bismo dobili određene odgovore i kako bismo bar na neki način doprineli da se ovim divnim ljudima poboljša kvalitet života.
U Opštini smo tražili predsednicu iste, ali su nas uputili na direktora Javnog komunalnog preduzeća "Kovinski komunalac", Dragoslava Jeremića, koji nas je dočekao i odgovorio na sva naša pitanja.
Za početak nam je objasnio kako je došlo do požara.
Do požara dolazi na dva načina. Jedan od načina je da Romi i drugi koji sakupljaju deo tih sirovina pale vatru i greju se i jednostavno ne možemo da im onemogućimo to da rade jer dolazi čak i do sukoba. Zvali smo čak i policiju i tu ne možemo ništa. A kao drugo, zimi kada se iznosi smeće ima puno užarenog pepela pa se to unese. Generalno smo puno puta do sad imali požare na deponiji, međutim, do sad smo to jednostavno, lako i brzo rešavali. Ovog puta smo imali specifičnu situaciju da je to bio požar na dubini od otprilike 7, 8 metara i površinski nije moglo da se gasi. Dva dana smo gasili i mi ugasimo površinski ali vidimo da iz dubine izlazi plamen i pristupili smo gašenju tako što smo kopali kanale i u njih sipali od 1500 do 1800 litara vode i to je, na sreću, dalo rezultate. Jutros smo imali poslednje gašenje. I sad možda može da se vidi malo pare ali je generalno požar ugašen.
Direktor je iskoristio priliku da se zahvali vatrogasnim društvima koji su dolazili i pomagali. Takođe je istakao da su i sa Pančevcima imali dobru saradnju, ozbiljno su pristupili problemu i na kraju su uspeli da ga reše.
Zanimalo nas je i kako sprečiti da do požara uopšte i dođe, ali kako Jeremić objašnjava, smeće se konstantno iznova nakuplja. Jedan od velikih problema je što građani znaju puno puta da iz svojih kotlova iznesu vreće zajedno sa žarom pa se to odnese na deponiju i naravno da potom dođe do požara.
Za kraj, ono što zanima nas, građane i sve koji poseduju imalo ekološke svesti, jeste odgovor na pitanje na koji način pomoći ljudima koji žive u bližoj okolini deponije i postoji li izlaz iz ove situacije.
Odgovor koji smo dobili nas nije baš obradovao, ali ipak budi nadu da rešenje postoji.
U ovom trenutku mi nemamo rešenje. Treba da se trudimo da što manje dolazi do požara. Imamo sada situaciju da imamo deponiju i pored nje domaćinstva i samo po sebi to prouzrokuje probleme. Izlaz je da se ova deponija zatvori i da se otvori regionalna deponija. To je jedini izlaz" završava direktor Jeremić.
Šta ljudi da rade dok se nalaze u tunelu bez izlaza? Koliko još smeća treba da se nagomila da bi konačno neko reagovao i spasao ove ljude nehumanih uslova u kojima žive? Ovo nije problem samo Kovina i njegovih stanovnika. Ovo je problem koji se tiče svih nas. Danas je to u Kovinu, a sutra će možda biti baš u vašem gradu, selu, varošici. I na kraju, zapitajmo se, da li ovi ljudi žive ili preživljavaju?
(Espreso/Bojana Petrović)