MILOŠEVIĆEV PARADOKS: Nudio je Srbima malu SFRJ i sebe kao novog Tita, a optužen je u Hagu za SRPSKI NACIONALIZAM

Sećam se - ne kao da je bilo juče, već kroz tešku maglu vremena - 11. marta 2006. godine dobio sam, usred nekih svojih gužvi i jurnjava, kratku poruku od drugara na mobilni. Pisalo je: "Rikno Sloba". Počeo sam da prebiram po glavi kojeg to Slobu znam i setio se jednog našeg drugara, koji je u tom trenutku bio suviše mlad da bi tek tako "rikno" pa sam mu poslao upitnik i dobio odgovor: "Sloba Sadam". Navodim vam ovu anegdotu čisto da opišem koliko je već te 2006. godine, samo šest godina nakon svrgavanja s vlasti, Slobodan Milošević zvani Sloba već ispario iz naših umova, pa nas ni njegova, kad se sve zbroji ipak tragična, sudbina nije doticala.

Pre nego što će skončati u Ševeningenu, u ćeliji, neosuđen, zaboravljen i napušten, sa srčanim problemima i visokim pritiskom, Milošević je najviše bio predmet interesovanja dokonih penzionera koji su se naslađivali prenosima iz haške sudnice u kojima je, kako su oni to videli, bivši predsednik Jugoslavije i Srbije "rasturao šiptare i NATO". Većina ostalih je već bila u fazonu: "Koji Sloba?".

Milošević je postao, u mozgu svakog zdravorazumskog Srbina, loše sećanje koje treba što pre zaboraviti. Jer, i danas, kad se osvrnemo na to vreme, nema nijedne stvari vezane za njegovu, kako je neki nazivaju - kleptokratsku vladavinu (procenjuje se da je za vreme njegove vlasti pronevereno između 5 i 11 milijardi dolara!), koja bi mogla da se izdvoji kao pozitivna.

Zapravo, lažem, bilo je i dobrih stvari u njegovo doba, ali su sve one, direktno ili indirektno, nastale kao posledica otpora njegovoj vlasti. Na primer, čitava subkultura devedesetih godina (muzika, film, književnost, pozorište, performansi...) u Srbiji nastala je, gotovo isključivo, kao posledica bunta i širila se kroz neprestane i konstantne demonstracije protiv režima koji je ostao bez ideologije i ideje, te ogrezao u brutalnost, demagogiju i samodovoljnost sve do zadavanja konačnog udarca sa "Izađi na crtu" i "Gotov je".

Pojave Miloševića se sećam, ali baš jako kroz gustu maglu i više kao sablast, još iz vremena moje srednje škole, a, verujte mi, bilo je to baš davno. Tada je on bio jedan od onih partijskih aparatdžika u sivim odelima i belim košuljama koji svi liče jedni na druge i pritom imaju funkcije koje ni sami ne mogu da upamte; npr. Milošević je od 1986. do 1989. godine bio Predsednik Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (mnogo jako, ha?). A bio je posle i Član Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije - još jače!

Da je, zamislimo sad paralelnu stvarnost u stilu filipkdikovske distopije, Jugoslavija preživela i da se nije raspala početkom devedesetih, Milošević bi sigurno, kao vešt partijski tehnolog vlasti i "čovek iz visokog dvorca", bio dobro pozicioniran i, verujem, čak prilično uspešan i omiljen funkcioner; prosto rečeno - bio bi pozitivac. Njemu je Komunistička partija bila vrlo bliska ideološka baza i on nikad, suštinski, nije odustao od te socijalističke ideje (stalno je isticao da mu je švedski socijalizam idealno društveno uređenje kojem Jugoslavija treba da stremi) . Umeo je da sa tom retorikom barata šeretski, s cigarom u uglu usana i čašom viskija u ruci, relaksiran kao nakon poslepodnevne dremke, stil - pola skupštinska sednica, pola kafana.

Sloba je zapravo bio oličenje službenika iz SFRJ koji nakon posla skine kravatu, raskopča košulju, izuje čarape i, nakon što se dobro najede, legne da malo odmori uz TV program. Sve što mu se kasnije desilo, grandiozni karijeristički kalamburi krupnih istorijskih dimenzija, možda je odgovaralo njegovom moćnom i taštom horoskopskom znaku, bio je Lav, ali nije suštini njegovog bića. Milošević je bio spreman da bude Tito, ali ne onaj na robiji i na barikadama, nego već ostvareni Tito u papučama pušeći cigaretu na muštiklu i merkajući pečenje. On je hteo da odmah iz cipela partijskog funkcionera sklizne u vladarske salonke istorijskog vođe.

Milošević je ostao komunista do kraja, baš kao što je i na samom početku svoje karijere bio odan titoizmu i "tekovinama socijalističkog društva". Ako poslušate Miloševićeve govore iz osamdesetih, pa čak i neke s početka devedesetih, videćete da su na "partijskom kursu" i vrlo "jugoslovenski". Kasnije se njegova retorika menja, ide više u pravcu "obespravljenosti srpskog naroda" i "niko ne sme da vas bije" i "ako ne umemo da radimo i privređujemo, bar ćemo znati dobro da se tučemo", ali čak je i čuveni govor na Gazimestanu iz 1989. godine, koji mnogi smatraju vrhuncem njegove velikosrpske retorike, završio dobro poznatom komunističko-titoističkom frazom: "Neka živi mir i bratstvo među narodima!".

Milošević se sve vreme svoje vladavine, ironično ili ne, javno zalagao za "mirno rešenje". Čak je u jednom intervjuu iz 1997. godine, upitan za tenzije na Kosovu, jasno rekao: "Ja sam jednostavno protiv rata. Tamo gde se ja pitam, gde moj glas odlučuje, rata neće biti".

Zašto je onda postao sinonim za krvave ratne sukobe devedesetih?

Mnogo je toga rečeno i napisano o Miloševiću. Izvršene su razne analize njegovog lika i dela. Pretočen je u mnoge eseje i beletrističke knjige kao centralna figura RATA, vrhovni dželat raspada SFRJ.

Devedesete u Srbiji protekle su u opsednutosti Miloševićem. Međutim, ako uzmete u obzir samo činjenice, prilično lako ćete shvatiti da Milošević, kao političar, ali i kao čovek, nije bio toliko komplikovan za razumevanje, a još manje toliko osebujan u svojstvima koja su mu pripisivana. Mislim da su svi ti "intelektualci" i raznovrsni mrsomudi opšte orijetnacije - pretekli iz osamdesetih kad je palamuđevina, ilivam bespotrebno komplikovanje jednostavnih stvari zarad jačeg umetničkog utiska, bila glavna zabava dokonih konzumenata štampane reči u visokim SFRJ tiražima - oko Miloševića oslikali oreol zločinačkog masteremajnda koji vešto barata vojnom silom i manipuliše patriotskim zanosom Srba - što uopšte nije bio slučaj. Milošević često nije znao gde udara. E, sad, to njegovo političko i ideološko teturanje može se tumačiti kao smišljeni manevar ili vrhunski makijavelizam, ali realno - kompleksnost je samo u oku posmatrača koji ne želi da prizna da "vođa nacije" naleće na sopstvene zidove i obara nameštaj, da se sapliće o svoje noge.

Miloševićeve težnje najbolje i najpreciznije oslikava pesma koju mu je "narod" spevao još u vreme kad se još peo po stepenicama vlasti: "Druže Slobo, narod tebe pita, da l' ćeš moći da zameniš Tita".

Drug Sloba njima nije hteo da odgovori s "malo morgen", jer je oko te ideje zasnovao svoju politiku, što se lako može videti i u knjizi "Smrt Jugoslavije" u kojoj dvoje inostranih dopisnika (Silber/Litl) s područja Jugoslavije hronološki prati raspad bivše nam države od 1987. do 1994. godine. Kroz napise iz tadašnje štampe i razgovore sa neposrednim akterima političkih previranja sa svih strana u konfliktu, uočljiva je Miloševićeva težnja da stvori ono što je i sam u par navrata nazvao "krnja Jugoslavija". Njegova ideja je bila da se, uz pomoć važećih saveznih zakona i podršku JNA, reši Slovenije, te da na preostalom prostoru bivše Jugoslavije, gde god su Srbi većina ili "kritična masa", kao i sa drugim narodima s kojima je moguće ostvariti partnerske odnose (Makedonci, Crnogorci, muslimani...), napravi skupljenu verziju komunističke SFRJ na čijem čelu bi se nalazio on, kao moderni, reformisani Tito novog doba!

Sve što se kasnije dogodilo, zapravo je bio raspad njegove prvobitne ideje koji je prouzrokovao mnogo frustracija i iznuđenih rešenja koja su opet dovela do nametnute promene retorike, pa čak i, barem deklarativno, ideologije; Sloba se sve više prebaciovao na "odbranu srpskih interesa", mada se videlo da to ne radi, što se kaže - iz duše, već više onako nakiselo, jer nema druge i jer se od njega to sad očekuje.

Naravno, tu je i zlosrećni građanski rat u Jugoslaviji u kojem Srbija "nikad nije učestvovala", po tvrđenju samog Miloševića. I taj rat je, sa strane Srbije i JNA, vođen tako kao da ne postoji težnja da se on dobije, već se nekako otaljava kroz dvoumljenje da li Srbi treba ispadnu žrtve ili dominatna vojna sila. I dok Milošević u očaju posmatra kako od njegove ambicije da bude Tito posle Tita ne ostaje ništa, Jugoslavija se polako pretvara u masovnu grobnicu, spaljenu i uništenu zemlju kojom haraju do zuba naoružane paravojske koje je sve teže staviti pod kontrolu i uticati na njihove akcije i reakcije.

Miloševiću se može s pravom svašta prebaciti, ali nametati mu stigmu ideologa Velike Srbije, po meni, jeste besmisleno. Da je Milošević želeo ne samo veliku, nego bilo kakvu nezavisnu Srbiju, ona bi postala samostalna država za njegovog vakta, ali se to nije desilo. Niti se o tome i razmišljalo u smislu da je bilo nagoveštaja da to eventualno bude referendumsko pitanje. Milošević je do kraja ostao odan ideji Jugoslavije, pa je verovatno ironično ili simbolično, zavisi kako se posmatra, i to što je u Hag otišao upravo sa pozicije predsednika Jugoslavije, koju su u to vreme činile Srbija i Crna Gora, našta se njegova ideja o "krnjoj Jugoslaviji", kojoj je toliko bio odan, i svela.

Bonus video:

(Espreso/Dejan Katalina)