INTENZIVNA NEGA LIČI NA RATNO POLJE, GASEĆI POŽARE KOJI NE PRESTAJU DA BESNE: Potresna ispovest doktorke!

"Fokusiraj se na sve pozitivno što si uradila. To je cela tvoja misija - čak i ako ljudi umiru, ti im pomažeš", pisalo je na ekranu telefona doktorke Tan Nevil iz Los Anđelesa.

Zagledala se u poruku svog prijatelja i čitala je iznova i iznova, čak i dok su joj suze padale, zamućujući reči. Kao lekar intenzivne nege i istraživač koji radi na razvoju programa ispunjenja želja umirućim pacijentima, mučila ju je činjenica da, zbog korona virusa, ne može da ispuni svoju misiju.

"Tu poruku dobila sam pre samo nekoliko nedelja kada smo bili na vrhuncu pandemije korona virusa u Los Anđelesu. Naša bolnica ima čak pet intenzivnih jedinica i još jedno redovno odeljenje smo morali da pretvorimo u improvizovanu jedinicu intenzivne nege. Bilo je dva medicinska tima, sada ih ima četiri i brzo izgaramo kao razrađeni rezervni sastav koji pruža negu kritičnim pacijentima", piše doktorka za "Hafpost".

Dodaje da intenzivna nega liči na ratno polje, gde spašavaju jedni druge od katastrofe, gaseći požare koji ne prestaju da besne.

"Da, videli smo i pobede, ali ogroman broj pacijenata sa kovidom nadvladao je svaki razlog za slavlje i tuga je često sve što vidim. Porodice koje se putem telefona opraštaju dobro su mi poznata stvar, ali to ne znači da će ti oproštaji ikada manje uticati na mene. Broj umrlih u jednom danu januara bio je jednak broju koji smo imali tokom cele nedelje. Osećaj poraza je opipljiv. Bilo je mnogo puta kada sam osetila potrebu da zaplačem, ali znala sam da će za emocionalni slom trebati previše vremena i energije, a u ovom ratu nemam ih dovoljno da bi ih tako trošila", svedoči Nevil.

Čak i kada nastupi novi dan ne prestaju da je proganjaju priče koje su se dogodile u poslednjih nekoliko nedelja, naprotiv, bivaju sve realnije.

"Ne mogu da prestanem da razmišljam o 40-godišnjaku koji mi je rekao:"Ne mogu ovako da umrem. Upravo sam se verio i imam bebu od 6 meseci", podstakla sam ga da bude pozitivan, ali to nije sprečilo njegovu smrt dve nedelje kasnije nakon maksimalno agresivnog lečenja i očajničkih pokušaja reanimacije", priseća se doktorka.

Nikada neće zaboraviti ni pokušaj da uteši pacijenta koji je saznao da su mu supruga i majka preminule od korone dok je bio hospitalizovan u njenoj jedinici.

"Kada sam nekoliko dana kasnije morala da ga stavim na respirator, kukavički sam zamolila svog učenika da pozove njegovu decu i kaže im da treba da obave video poziv sa njim dok još mogu. Nije preživeo, a njegova deca su izgubila oca, majku i baku u roku od samo nekoliko nedelja. Nikada neću zaboraviti telefonski poziv između muža i žene koji su bili zajedno od svojih tinejdžerskih godina. Dok sam se spremala za njegovu intubaciju, supruga je na spikerfon rekla svom mužu: "Ti to ne znaš, ali baš sam ti poslala poljubac", a njegove poslednje reči bile su: "Poljubac me je zapravo oborio s nogu. Volim te". Nakon što je umro, rekla mi je da je krematorijum bio toliko zauzet da je čekala nedeljama. Jecala je i rekla mi: "Zamolila sam da ga pokriju. Bojim se da će mu tako biti hladno", piše doktorka.

Takođe, živo se seća oca i ćerke koje je istovremeno primila. Kada je saznala da čitava porodica od pet odraslih članova živi u jednosobnom stanu, bilo joj je prijatno da traži od njih da se izoluju.

"Tražila sam da budu smešteni u susedne prostorije i u punoj zaštitnoj opremi gurala sam dva kreveta tako da ćerka može poslednji put da vidi oca koji umire. Nikada neću zaboraviti poslednje reči pacijenta koji je čekao transplantaciju pluća dok sam mu stavljala cev za disanje kroz dušnik: "Imam poverenja u vas". Transplantacija pluća dogodila se pre manje od godinu dana, i bez obzira na to koliko je imao poverenja u medicinu, uskraćen mu je život za koji se toliko borio", svedoči Tan.

Ove i mnoge druge priče učinile su je zahvalnom ne samo za život, već i ogromnu ljudsku patnju koja dolazi sa tim.

"Smrt nije nova pojava u jedinici intenzivne nege, ali smrt od kovida je drugačija - ponekad nepotrebna i često duboko nepravedna. Kažu da ovaj virus ne diskriminiše, ali uveravam vas da to nije istina. Utiče na najugroženije - one koji ne mogu da rade od kuće, koji ne mogu da se izoluju ili imaju hronična zdravstvena stanja", dodaje doktorka.

Piše i da je oporavak pacijenata uspeh medicinskih radnika, ali gubitak njihove porodice je i njihov gubitak.

"Znam da nisam usamljena u tome kada sanjam te trenutke i iskustva ili imam nesanicu zbog njih. Znam da nisam usamljena kada priznajem da sam morala da udvostručim dozu svog antidepresiva. Znam da nisam sama kada kažem da mirnu šetnju često prati bezbroj zbunjujućih emocija: olakšanje što ne slušam stalno pištanje aparata ili ne moram da pumpam kiseonik, zavist prema srećnim i bezbrižnim ljudima koji se bave svojim životima i krivica što nisam pored kreveta pacijenata da gasim požare koji zahvataju intenzivnu negu", piše Nevil.

Objašnjava da nema sumnje da će ono čemu svedoče oblikovati čitavu jednu generaciju zdravstvenih radnika.

"Mogu samo da se nadam da ćemo jednog dana moći da se osvrnemo i ne gledamo na ove priče kao otvorene rane već zalečene borbene ožiljke. Pitajte bilo koga od mojih kolega i oni će podeliti priče koje nikada neće zaboraviti i što je najgore ponavljaćemo ih iznova i iznova širom zemlje, dok Amerikanci ne promene svoje ponašanje. Borićemo se i dalje, ali ne možemo sami da pobedimo. Očajnički želim ponovo da verujem u svoju misiju", iskrena je doktorka.

Na kraju apeluje na ljude da prestanu da zanemaruju postojanje kovida-19 i da ga shvate dovoljno ozbiljno kako bi zaštitili svoje porodice.

"Nosite masku, držite distancu, perite ruke. Vakcinišite se kad vam se ukaže prilika. Tek tada čemo krenuti put oporavka. Tek tada će zdravstveni radnici moći da prespavaju noć, šetaju bez krivice i odlaze na posao ne pripremajući se za još jedan traumatičan dan. Tek tada će se naše priče i njihovi krajevi konačno početi da se menjaju", zaključuje doktorka svoju potresnu ispovest.

Bonus video:

(Espreso/Blic.rs)