BIO JE VUKOVAC, ZNAO JE DA PREPOZNA HIT, PRESTAO DA PIJE: Mitar Mirić brutalno iskren o svemu, pa i o RIJALITIJU!

U istoriji domaće diskografije ime Mitra Mirića ostaće zapamćeno uz titulu „najtiražniji folk pevač“. Sa preko 15 miliona prodatih nosača zvuka ovaj folker to i jeste, a da sve bude mnogo zanimljivije, do ovakvog uspeha došao je bez mnogo podrške u medijima i iznošenja privatnosti u javnost, dakle, isključivo zahvaljujući svojim pesmama.

- Mislim da je to ispravna odluka da se ne pojavljujem previše jer televizija je mač sa dve oštrice, zasite te se ljudi, dosadiš im. Doduše, u vreme kada sam ja počinjao i nije bilo mnogo mogućnosti, jedna televizija, dva programa, i to je to - kaže Mitar na početku razgovora.

Malo ljudi o tebi zna da si u školi bio najbolji đak, vukovac, dobitnik svih mogućih priznanja u to vreme.

- Istina je, tako je bilo do osmog razreda, kasnije malo drugačije. Najviše su mi u školi išli oni „bubatorski“ predmeti, kako kažu, istorija, biologija, ali bio sam dobar i u matematici, bio sam odlikaš.

Da li ti je žao što nisi završio fakultet?

- Jeste, ali ne mogu biti dva dobra, kao što rekoh, ušao sam u rizik, ali uspeo sam. U to vreme, uspeti je bilo mnogo teže nego danas. Zavisilo je sve od Boga, od sreće, neko je uspeo od prve ploče, ja sam tek od sedme.

Da li si pomišljao da odustaneš u nekom trenutku?

- Jesam, ali sudbina je odlučila drugačije. Novica Urošević spremio je nove pesme i ja sam bio među onima koji su pozvani da odaberu neku od njih. Naravno, pre mene su išli popularniji pevači i na kraju pesma koju oni nisu hteli bude „Poslednja stranica“. Stvarno sam mislio da ako još sa tom, osmom singl ploču ne uspem, da ne bih više ni snimao. Odlazim na tada najpopularniji folk festival „Ilidža“ i šta se desi... Kada sam krenuo, već između prve i druge strofe publika je bila u delirijumu. Bacali su kapute, sakoe, ja sam se devet puta vraćao na bis. Već sledeću noć sam bio zvezda, imao sam transparente fanova. Kada smo pobedili, znam da su Novica i Bane Đokić popili litar vina na eks, preko ruke.

Ipak, odatle se vraćaš u istu oniu kafanu iz koje si i došao na festival...

- Da. U to vreme festival nije prenošen na televiziji, tako da je trebalo vremena da se pesma čuje. Pevao sam u kafani još četiri, pet meseci, sve dok se nisam pojavio u emisiji „Nedeljno popodne“. Tada su me menadžeri primetili, počele su turneje, a onda je došlo do toga da sam snimio hit „Voli me danas više nego juče“... Ni tu pesmu drugi pevači nisu prepoznali. Angel Dimov i dan-danas kuka za njom. Onda je Tito umro, bilo je šest meseci žalosti, a ja u to vreme prodajem 400.000 ploča. Postajem velika zvezda.

Da li se desilo da ti nekad ne prepoznaš hit?

- Retko. Nudili su mi recimo od Ipčeta „Da ti gužvam postelju“, ali ona ni izbliza nije hit kao „Voli me danas“.

Novica Urošević i ti ste bili i ostali najuspešniji tandem u istoriji domaće muzike...

- On je bio tada veliki kompozitor, meni je žao što mnogi pevači ne kažu ko im je tata, za mene je tata onaj ko ti prvi da pesmu i probije led. I u Bosni i u Srbiji, mnogi pevači ga ne spominju, a to je greh. Nema veze kakav je on čovek, da li je pio, to je druga stvar, on je svetski umetnik.

Vi ste bili i kumovi, ali u jednom trenutku je došlo do prekida vaše saradnje. Zašto?

- Skoro 18 godina smo radili zajedno, mora doći do nekog zasićenja. Pritom, snimio sam album „Ja ne živim ovde“, trebalo je da izdam za „Zam“, već su mi dali pare, ali morao sam da im vratim jer je on taj album preprodao drugom izdavaču. Lično sam na Pinku platio emisiju od pola sata, da bih isforsirao pesme. Tada me je supruga nagovorila da moram privući pažnju i imidžom, pa sam oblačio jakne na golo telo. Mnogi su mislili da sam prolupao, ali morao sam da bih privukao pažnju i uspeo sam.

Nije to jedini put da si se reklamirao na nekonvencionalan način...

- Prvi sam još sa albumom „Dobro jutro rekoh zori“ imao kratke spotove za svih osam pesama vezano, i to se emitovalo čak i pre dnevnika. Tada me je Minimaks u svom nedeljnom popodnevu najavljivao sa: „A sada slušate sabrana dela Mitra Mirića“. Ne znam da li se zezao, ali je to uspelo.

Šta je sa pićem, da li piješ kao nekad?

- Omiljena pića, dok sam pio, su mi bili špricer ili viski. Ne pijem skoro 15 godina, odnosno izuzetno retko, nije da mi smeta, ni slično, valjda sam rano počeo... Prestao sam da pijem posle jednog udesa 2005. Tada sam se u Bosni slupao, na svu sreću izbegnuta je veća tragedija jer je put bio pust, niko nije išao u susret.

Pesma „Ne može nam niko ništa“ je nezvanična himna mnogih na ovim prostorima...

- A opet, zbog nje sam izgubio deo publike. Rat je ipak uticao na sve nas pevače iz tog vremena. To je čisto ljubavna pesma, snimana je pre rata, 1998. godine, ali su je neki razumeli drugačije.

Da li je tačno da kada ste Šaban i ti bili na turneji, novinar Marko Marković je vas najavljivao, njega kao folk kralja, a tebe kao folk šampiona?

- Ili kao princa... Ne mogu biti dva kralja, svaka mu čast kako se setio.

Jednom si se pojavio u rijalitiju „Dvor“. Da li bi se ikada opet pojavio u rijalitiju?

- Ne ne, to sam tada uradio čisto iz hira. Neki pevači budu tamo po tri meseca, hvale se svojim uspehom. Ja sam tamo za jednu noć sve pokazao, doneo šou, pomerio granice. I to je to. Više nema potrebe.

(Espreso/Toxic)