VELIKI GUBITAK! DANI JOJ SVE SPORIJE PROLAZE BEZ ŠABANA! Gordana Šaulić progovorila o svemu što joj stoji na srcu!

Sedamnaestog februara 2019. čitav region bio je u šoku kad je objavljeno da je u tragediji kod Bilefelda u Nemačkoj poginuo kralj narodne muzike Šaban Šaulić. Dok su milioni poštovalaca njegove umetnosti u suzama žalili, njegovoj porodici se zbog ovog nenadoknadivog gubitka život u potpunosti preokrenuo.

Od toga dana, Šabanova udovica Gordana dostojanstveno nosi tugu i radi sve da sačuva uspomenu na svog supruga, čak i kad je izložena nemilosrdnim napadima. Život koji je uz kralja narodne muzike živela od svoje rane mladosti za nju je i dalje jedina stvarnost, jer vreme ne leči sve.

“Ne mislim uopšte da vreme pomaže i da neki događaji blede. Jako su spori i teški dani, noći pogotovo. Kad kažeš dve godine, ljudi misle da je mnogo vremena prošlo, ali nije. Svaki dan je sve teži, godine postaju postaju sve teže, verovatno će tako i biti nadalje. Mislim da je u mom slučaju život zastao, zastao je u trenutku kad je trebalo tek da ide u mirnom, lepom pravcu, srećnom… Porodica nam je na okupu, deca su velika, Šaban je sve manje trebalo da radi… Planirali smo da se posvetimo jedno drugom, da putujemo, družimo se s nekim ljudima koje smo možda zapostavili kroz život jureći… Međutim, tog kobnog dana i za decu i za mene život je stao. Oni su mladi pa to drugačije proživljavaju, ali moj život je bio Šaban. Od nepune 17. godine bila sam s njim, proveli smo 44 godine zajedno. Rasli smo zajedno, sazrevali, starili, nosili zajednički njegovo breme popularnosti, porodične probleme, školovanje dece i njihove brakove, njihovo studiranje i njihovu decu. Odjednom sam u nekom vakuumu… Nisam se vratila normalnom toku života, ne znam ni kako bi to moglo da izgleda, s obzirom na to da je ceo moj život bio vezan za Šabana. Živela sam njegov život”, kaže Goca, koja se ne čudi što mnogi nju krive za razne stvari:

“Mislim da je na ovim prostorima prisutan sindrom proklete Jerine, pa je žena za sve kriva. To je obično slučaj kod ljudi koji su postigli mnogo u životu u bilo kojoj sferi, a Šaban jeste bio najbolji u svom poslu. Prihvatila sam to da sam dežurni krivac za sve što neki misle. I tamo gde je trebalo da podelimo krivicu, ja sam rekla – nema veze, neka kažu Goca je to, nije Šaban. Jedino smo mi znali pravu istinu. Svi sa strane su komentarisali kako su želeli.”

Šaulićeva udovica poslednjih godina je čitala mnoge laži o Šabanu, ali i o sebi. Mnogo toga ju je pogodilo, ali nije javno reagovala.

“Kako je njegova popularnost rasla, neki tabloidi su postali suroviji. Njima su bitne senzacije, istina ih ne interesuje. Shvatila sam da nije važno šta je napisano, nego koje novine su to pisale, ali ne možeš biti potpuno imun na sve to. Šabana ni mrtvog nisu ostavili na miru. Razvlačili su ga na najružniji način. Nisu nama kao porodici dali prostora da shvatimo šta nam se desilo, niti su gledali da sačuvaju njegovo dostojanstvo. Nemam opravdanje za to što u momentu kada gubite oslonac, vazduh, život, nemate oca, supruga, dedu, pojedini mediji stavljaju članovima porodice metu na čelo pišući o raznim avionima, kamionima, zakopanom blagu i sličnim glupostima. To je toliko prizemno da čovek stane i kaže da li je moguće, ima li mere, ali sada vidimo da niko nije pošteđen. Uvek su to neki niski udarci, daleko od istine, ali eto, svako danas ima pravo da kaže šta hoće. Glupo je demantovati, tužiti, vući se po sudu, nemam ni vremena, ni živaca, ni godina. Time bi trebalo da se bavim jako dugo, za sve što su pisali”, objašnjava Goca, koja drži samo do mišljenja određenog kruga ljudi:

“Meni je uvek bilo bitno mišljenje ljudi koji me znaju, familije, prijatelja, kumova, bliskih ljudi koji su i u ovoj tragediji ostali sa nama, koji sa nama mogu da dele i ovaj bol, koji su nam bili velika podrška za ove dve godine. Mnogi su se izgubili, mnogi koji su bili na našim događajima, slavama, putovali sa nama, rasplinuli su se, nestali su. Verovatno je to tako i trebalo, možda njima nikad tu nije ni bilo mesto, ali su sticajem okolnosti proveli neke godine sa nama.”

Goca je smogla snage da se priseti poslednjeg susreta sa pokojnim suprugom.

“Kada vraćam noćima scene, kada ne mogu da spavam, vidim da je možda njegov poslednji odlazak iz kuće ipak bio drugačiji od ranijih… Ulica se renovirala, on je krenuo pa se vratio, što nikad nije voleo i ja to nisam dozvoljavala. Ako si zaboravio, kaži doneću, kad kreneš iz kuće, nema povratka. Našli smo se na pola puta u dvorištu, on je stao, ja sam prišla, opet još jedan pozdrav… To je to, ta scena, zamrznuta je u sećanju.”

(Espreso / Objektiv)