TITO JE OBILAZIO ČETU A ONDA JE EKSPLODIRALA DIMNA BOMBA! Do danas nije razjašnjeno ko stoji iza ovog napada

Sukob Staljina i jugoslovenskog rukovodstva 1948. godine nije odmah izazvao promene u strateškim planovima zapadnih sila.

U angloameričkim političkim i diplomatskim krugovima Jugoslavija je dalje imala tretman dela sovjetskog bloka. Međutim, sredinom juna naredne godine, Vašington i njegovi saveznici ozbiljno shvataju razlaz na relaciji Moskva-Beograd i počinju da prave kombinacije kako da se u eventualnom vojnom sukobu sa Sovjetskim Savezom vojska maršala Tita uključi i njihov blok.

Istovremeno, jugoslovenska komunistička elita, posle prvobitnog šoka i konfuzije nastale usled ovog raskida, kad je definitivno shvatila da ne postoji nikakva mogućnost izmirenja, ušla je u prevrednovanje spoljne politike. Latentna opasnost od napada dojučerašnjih bratskih socijalističkih republika nadvijala se nad Jugoslavijom.

Bilo je neophodno približiti se zapadnim silama i od njih dobiti bezbednosne garancije u slučaju invazije SSSR i njihovih satelitskih saveznika jer su samo one mogle pružiti zaštitu i pomoć. Naravno, ne manje važna bila je potreba za uspostavljanjem i privredno-ekonomske saradnje.

Posle intenzivnih pregovora, dolaska senatora Džona Kenedija, budućeg predsednika SAD u Beograd, zatim tajne posete Pentagonu načelnika Generalštaba JNA Koče Popovića dolazi i do Sporazuma o vojnoj pomoći između vlada FNRJ i SAD. Taj tajni akt je zaključen u Beogradu 14. novembra 1951, a potpisali su ga Josip Broz i ambasador SAD u Beogradu Džordž Alen. Prema tom sporazumu Jugoslavija je uključena u program pomoći, odnosno u američki Zakon o uzajamnoj pomoći (MDAP), prema kom su SAD, Britanija i Francuska počele da joj šalju oružje.

Parafom na dogovor i formiranjem Balkanskog pakta sa Grčkom i Turskom (potpisan 28. februara 1953) FNR Jugoslavija je uključenjem u sistem MDAP postala pridruženi član NATO, primala vojnu pomoć i bila uključena u planiranje Alijanse za odbranu Evrope od eventualne sovjetske agresije.

Pored približavanja Sjedinjenim Državama, u Beogradu se posvećuje velika pažnja uspostavljanju što bližih odnosa sa Velikom Britanijom. Dogovori sa Londonom su išli lakše i jednostavnije nego sa Belom kućom. Posebna olakšavajuća okolnost je bila što su s jeseni 1951. kormilo spoljne politike ponovo preuzeli Vinston Čerčil i Entoni Idn, dvojac koji je u toku rata napravio veliki zakret i prepustio sudbini Jugoslovensku vojsku u otadžbini Draže Mihailovića i okrenuo se Titovim partizanima, kojima će to u popriličnoj meri omogućiti da preuzmu vlast u oslobođenoj zemlji.

Entoni Idn, prvi čovek Forin ofisa, septembra 1952. dolazi u Beograd. Bio je prvi zapadni ministar koji je posetio Jugoslaviju posle rata. Tom prilikom uručio je Brozu Čerčilov poziv da poseti britansko ostrvo. Maršal je bez oklevanja prihvatio ponudu. Uostalom "punih pet godina, od 1948. do 1953, bio je kao u kavezu. Ni jedan jedini dan nije proveo izvan Jugoslavije, niti ga je iko igde zvao".

Pripreme za put su počele odmah jer je valjalo krenuti za nekoliko meseci, tačnije u martu sledeće godine. Odlučeno je da Tito, na svoje prvo putovanje, kao predsednik FNRJ, u jednu zapadnu zemlju, ide brodom "Galeb".

U docnijim svedočenjima, njegovi saradnici su tvrdili da je to bila njegova odluka. Odbio je predlog iz Londona da ide avionom ili njihovim vojnim brodom. Ova odluka je tumačena bezbednosnim razlozima jer su naši obaveštajci stalno najavljivali da Sovjeti spremaju njegovu likvidaciju. Međutim, poslednjih godina procurila je informacija da se maršal odlučio da na svoj prvi diplomatski zadatak ide brodom jer je i kralj Aleksandar u svojoj balkanskoj misiji mira išao razaračem "Dubrovnik".

Bilo kako bilo, Broz je put Engleske krenuo 7. marta iz Zelenike. "Galeb" ni izdaleka nije izgledao kao docnijih godina, kad je dobio epitet "putujuća rezidencija maršala Jugoslavije" i kada je na 14 putovanja posetio 18 zemalja na tri kontinenta, prešao 85.000 nautičkih milja (157.420 kilometara), u trajanju od 478 dana. Titu su tada na raspolaganje stavljene tri obične kabine za rad i odmor i to bez grejanja jer ga brod nije imao.

Pratioci su smešteni u oficirske kabine, a oficiri razmešteni u prostore za posadu.

U pratnji "Galeba" do Malte bili su eskortni razarači "Triglav" i "Biokovo" i patrolni brod PBR 506. Ovim Združenim odredom JRM komandovao je admiral Josip Černi, a zapovednik "Galeba" bio je kapetan korvete Marko Orhanović.

Iako je "operacija London" pripremana u najvećoj tajnosti, kontraobaveštajna služba je javljala da postoji realna opasnost da sovjetske podmornice, locirane u Draču u Albaniji, izvrše napad torpedima na "Titovu eskadrilu". Zato su komandanti ovog konvoja za plovidbu Otrantskim kanalom određivali cik-cak pravce kako bi izbegli torpedovanje. Malo zbog ove cik-cak plovidbe, malo zbog velikih talasa, kod Sicilije mu se desio peh: Tito je pao sa kreveta i polomio prst na levoj ruci.

Kad su ušli u međunarodne vode stigla je šifrovana prouka da je umro Staljin. Iako je vođa SSSR preminuo još 5. marta, zvanično saopštenje iz Moskve je poslato u svet dva dana kasnije. Na ovu vest gotovo svi u ovom konvoju su osetili neko olakšanje. Intuitivno su osetili da je prošla opasnost od torpedovanja. I bili su u pravu. Mnogi istraživači doći će do saznanja da je novo rukovodstvo povuklo sve naredbe koje su se odnosile na atentat na Tita. Od torpedovanja iz podmornice do onog koji je trebalo da usledi u Londonu.

Ruske podmornice nisu bile jedina pretnja na prvom maršalovom putovanju "Galebom" Jadranom i Sredozemnim morem. Tu je bilo i "Hrvatsko revolucionarno bratstvo", jedna od najjačih i najbrojnijih ustaških emigrantskih organizacija iz Australije, koju su vodili Jure Marić i Geza Pašti. Njihov plan je bio da otmu "Galeb", Tita ubiju, a brodom otplove za Španiju.

U njihovim dosijeima australijske obaveštajne agencije ASIO piše da su imali saglasnost generala Franka za ovu akciju. Prevideli su jedan detalj. Na Malti su pratnju "Galeba" preuzeli engleski razarači i krstarice pod komandom admirala lorda Mauntbatena, glavnokomandujućeg Britanske sredozemne flote i komandanta pomorskih snaga Atlantskog pakta u Sredozemlju. Tako je bilo i na povratku.

Kada su se približili vodama Gibraltara, Englezi su Titu priredili prvu počast. Iznad "Galeba" su u Titovu čast letele desetine engleskih vojnih aviona, a sa tri ratna broda Ujedinjenog Kraljevstva odjekivali su počasni plotuni.

U ponedeljak 16. marta na ušću Temze kraljevska jahta "Britanija" dočekala je "Galeb" i prebacila Tita i najužu pratnju do pristaništa u Londonu. Iako su brojni glasovi i neki mediji bili protiv poziva komunističkom vođi, a najglasnija je bila Katolička unija Velike Britanije, jer je 1952. Jugoslavija prekinula odnose sa Vatikanom, doček je bio veličanstven.

Na obali Temze, maršala su dočekali princ Filip, vojvoda od Edinburga i suprug britanske kraljice, a uz njega su stajali premijer Čerčil i ministar spoljnih poslova Idn. Tito se prisutnima obratio na engleskom jeziku:

- Želim da kažem narodu Velike Britanije da stanovnike moje države treba da smatraju iskrenim saveznicima zato što narodi nove Jugoslavije imaju iste ciljeve kao i narod Velike Britanije.

Mere obezbeđenja su bile vidljive na svakom koraku. Po svemu sudeći, bilo je razloga. Stari agent NKVD Josif Romualdovič Grigulevič, čovek sa više identiteta, koji je tih godina bio čak i ambasador Republike Kostarike u Rimu, pod imenom Teodoro Kastro, na tajnom sastanku sa visokim funkcionerima MGB u Beču, početkom februara 1953. predložio je likvidaciju Broza prilikom posete Londonu.

On je imao blisku komunikaciju sa Vladimirom Velebitom, tadašnjim jugoslovenskim ambasadorom u Londonu i mogao je da obezbedi da bude pozvan na protokolarni prijem koji ambasador priređuje u čast predsednika svoje zemlje. Prema tom planu Grigulevič je trebalo da u odelu ima sakriven mali revolver kojim bi pucao na Tita, a onda bi bacio bombu suzavac kako bi osigurao bekstvo sa prijema. I od ovog pokušaja se odustalo jer je Hruščov samo dve nedelje posle smrti velikog Hazjanina imao neke druge planove sa Titom i Jugoslavijom.

Dok su stari poznanici, još od avgusta 1944. kad su se sreli u Napulju, Tito i Čerčil, obilazili počasnu četu, nedaleko od njih eksplodirala je magnezijumska raketa, odnosno dimna bomba.

Broza su odmah smestili u blindirani automobil i odvezli do Dauning strita, a Čerčil se tamo zaputio peške. Do danas nije razjašnjeno ko je stajao iza ovog incidenta-provokacije. Engleske službe, prema onoj njihovoj poslovici, da se sva jaja ne drže u istoj korpi, saopštili su da su to uradili četnici. I ni reči više.

A čuveni filmski žurnal British Pathe, pune je četiri decenije skrivao od javnosti snimak ovog Titovog dočeka u Londonu.

Predsednik Jugoslavije je u Londonu ostao do subote 21.marta. Razgovori dve delegacije ostali su nedostupni javnosti. Jugoslovenska strana je čak donela odluku da se zapisnici spale, ali nekim čudom to nije urađeno.

Poseta Londonu bila je Titov veliki trijumf. Ponovo ga je lansirala u orbitu svetske politike, tamo gde je bio u poslednjoj godini rata. Svoje zadovoljstvo nije krio ni u svom govoru u Beogradu devet dana posle povratka. Citirao je Čerčilove reči:

- Mi smo vaši saveznici. Ako naša saveznica Jugoslavija bude napadnuta, mi ćemo ginuti zajedno sa vama.

(Espreso/Novosti.rs)