DOŽIVLJAVAJU JE KAO OPASNU, NE ŽELI DA ĆUTI: Glumica otkrila sa čime se sve susreće u SEDMOJ DECENIJI života!

Svoja i neponovljiva, Mirjana Karanović, ulogama kako u pozorištu, tako i na filmu i televiziji pokazuje svoj glumački raskoš. Za svoje brilijantne uloge dobila je mnoga priznanja, a nedavno joj je Beogradsko dramsko pozorište uručilo nagradu “Tatjana Lukjanova” za višegodišnji doprinos toj kući i pozorišnom životu Srbije.

- Beskrajno mi je drago zbog ove nagrade. Imam 64 godine i jako je teško, to znaju glumice, stižu godine, i mislite: “Evo, ove mlade sada će da dođu i da nas sklone u stranu. Ali onda, hvala bogu, živimo u vremenu kada dođete u neke godine i dalje dobijate dobre uloge, a toga je sada sve više i više. Tatjana Lukjanova je ostavila ogroman trag i bila je poznata po toj ulozi u “Harold i Mod” kada je već bila zrela glumica. Kada me Jug Radivojević pozvao da Boris Liješević hoće da baš ja igram u “Čitaču”, nisam mogla da dišem i mislila sam da li mi se to stvarno dešava i razmišljala sam kako će da me prihvate ljudi. Mene se obično mnogi plaše, ona je strašna, ona je ovakva, onakva. Dobro, umem nekada da budem i takva. Jedino kada osetim da sam ugrožena, da ljudi ne poštuju ono što radim. Onda sam došla u ovo pozorište koje je živnulo sa novim upravnikom i onda sam upoznala reditelja i stvarno sam presrećna. On je taman reditelj za moju meru. Ja samo skačem i živa sam i nešto bih stalno predlagala, a on sve tako mirno i pažljivo prati. Tako me je pustio da budem ja. Tako da sam se ja pored njega brzo smirila. Opustila sam se - kaže Mirjana Karanović, a kada smo je pitali zašto je doživljavaju kao preku osobu, ona je odgovorila:

- Doživljavaju me kao opasnu. Precizno izražavam svoje stavove. Kada neki put naiđem na nekog ko pokušava da me ugrožava ili zlostavlja, ja reagujem. U mnogim stvarima imam vrlo izažene stavove. Ne mogu da vam pričam kako me drugi ljudi doživljavaju. To je njihova stvar.

Nagrade joj znače, ali joj je bitno u kojim će predstavama igrati, jer joj daju vetar u leđa. Često se preispituje zbog uloga, ali to je sastavni deo građenja jednog lika.

- Uvek se to pitaš koliko ima tebe u tom liku, a koliko moraš da sagradiš okolo, da upotpuniš. Ali znate, u pozorištu se uvek najviše radi o emocijama. Bez obzira na to kakava je životna priča nekog lika. Ono što ja i svaki lik kojeg sam igrala imamo zajedničko jesu emocije. Samo je pitanje načina na koji to neki lik ispoljava. Tu se razlikujemo. Neko krije, kod nekog je to vidljivo odmah na početku. Ljudi imaju različite prošlosti, različita detinjstva. Različiti ljudi su uticali na oblikovanje nas kao ličnosti. I ja kada radim ulogu, uvek razmišljam o tome odakle je taj lik potekao. Šta je istorija tog lika, šta on nosi u sebi kao neko prethodno iskustvo. Kada znate to, onda je lako izaći na scenu i uspostaviti taj život koji treba da bude uverljiv i istinit i da oni koji gledaju u publici poveruju da vi možete da budete to. Da ne gledaju mene privatno, već da gledaju osobu koju treba da predstavljam - priča glumica.

Na pitanje koliko to zna da bude opterećujuće, Mira odgovara:

- Ne znam. Kada vežbate i kada imate mišiće, onda nije toliko opterećujuće (smeh). Ako odmah hoćete 100 kilograma da dignete, ne možete. Vežbam ceo život tu težinu, taj stres. Za mene je to nešto što očekujem.

Kao što je i sama kazala, ljudi različito pokazuju emocije. Kada smo je pitali da li je dobro pokazati emocije, a kada ih sakriti, te drugo lice plasirati koje će poslužiti kao odbrambeni mehanizam, Mirjana je rekla:

- Ovo je jako teško pitanje. Zavisi od osobe. Ne mislim da postoji nešto što je dobro ili nešto što je loše. Svako ima svoj ugao ili put kroz život.

Jedan projekat snima i van granica Srbije.

- Snimam u Bosni. Ali zasad ne bih pričala o tome.

Uvek imam tremu

Na pitanje da li joj se dešavalo da ima tremu pre nego što izađe na scenu i da li će sve funkcionisati, Mirjana kaže:

- Uvek imam tremu. Ne samo za predstavu, nego ja imam tremu da li ću sve da posložim kako treba. Neki put stvari koje ja smatram greškom ljudi i ne primete. Ja znam, vidim nekako u sebi da imam prekinutu nit pa moram da se borim ili mi negde ode koncentracija. S godinama želite da postignete, neću da kažem savršenstvo, ali da sve bude precizno. Preciznost je prava reč.

(Espreso/Blic)