KAKO SU LIKVIDIRANI PAVELIĆ I LUBURIĆ, NAJVEĆI KRVNICI NDH? Ubistvo maljem uz poklič OVO JE ZA DECU U JASENOVCU!

Srpski film "Dara iz Jasenovca" reditelja Predraga Antonijevića, snimljen uz podršku Filmskog centra Srbije, imao je ekskluzivnu svetsku televizijsku premijeru na Prvom programu Radio-televizije. Fokus je od starta izmešten sa priče o filmu o Jasenovcu na priču o Jasenovcu, i teško da televizijska premijera može to da promeni.

U samom filmu u centru pažnje su ustaški zločinci na čelu sa ozloglašenim Maksom Luburićem, upravnikom logora smrti. Luburić je bio desna ruka poglavnika NDH Ante Pavelića, koji je bio arhitekta užasnih zločina nad srpskim, jevrejskim i romskim stanovništvom.

Ono što povezuje ova dva zločinca, osim zverstava koje su počlinili, jeste i način njihove smrti. Naime, obojica su ubijeni.

Ko je "zapovednik svojih mesara"?

Vjekoslav Luburić "Maks", opevan kao zapovednik "svojih mesara", rođen je u Humcu kod Ljubuškog 1913. godine. Za njega je čak i ćerka Ante Pavelića, Višnja, malo pre smrti 2015. rekla da je bio "ludak, umno bolestan čovek, da uopše nije mogao da se kontroliše".

Deo hrvatskih istoričara i onih koji se trude da na razne načine "opravdaju" zločine, danas pokušavaju da objasne da je Luburić takav postao jer mu je, navodno, dok je imao samo 10 godina, kraljevska žandarmerija do smrti pretukla oca. Sa Antom Pavelićem 1926. godine pokušao je da pobegne u inostranstvo, ali ga je policija uhvatila i problematičnog 16-godišnjaka vratila majci.

Dve godine kasnije pridružio se prvim ustašama u Mađarskoj, ali ga je koštalo slobode to što je došao kao delinkvent. Vlasti su ga uhapsile zbog nekakve pronevere i osudile na pet godina zatvora. A kad je 1936. pušten, praktično je umirao od gladi na ulici. Za klupu za ratne zločine bilo bi dovoljno već to što je upravo on bio taj koji je u avgustu 1941. osnovao logor u Jasenovcu.

Samo u dečjem logoru u Sisku umrlo je između 1.152 i 1.631 dece u jezivim uslovima. Praktično je zapovedao logorskom mašinerijom smrti u NDH. Nije se libio da strelja ni svoje. Krajem 1942. zbog divljanja ga je sam Pavelić jedva zaštitio od nemačkog oficira von Horstenaua koji je učinio sve što je mogao da ga strpa iza rešetaka. Iza Luburića je ostalo na desetine hiljada strelajnih, poklanih, raskomadanih civila svih dobi, vera, nacionalnosti, polova, doslovno reke krvi.

Likvidirao ga je onaj u koga nikada nije posumnjao

Ilija Stanić, sin jednog od pokojnih ustaša, a u tom trenutku jedini u koga je Luburić imao poverenja, bio je Udbin agent. Mesecima je Stanić pripremao da s njim ostane sam, da ga pre toga drogira praškom za spavanje, kako bi imao apsolutno čistu situaciju. Konačno, 20. aprila 1969. Stanić je sve to pripremio u Luburićevoj kući. Kad je 56-godišnji Luburić bio u kuhinji, Stanić mu se prikrao sa čekićem i raspalio ga svom snagom u čelo. Luburić je pao, pokušao da ustane, a ovaj mu je viknuo: " Majku ti j*em ustašku! Ovako si ti maljem ubijao decu u Jasenovcu!" i nakon toga mu sa još tri udarca razbio lobanju.

Sam Ilija Stanić, udbaški agent, ispričao je svoju priču:

- Deset i dvadeset i pet. Sin mu Tonči Luburić doneo novine i ode u crkvu. Maks mi traži da mu skuvam kafu. Kafa gotova za tri minute. Prah koji sam dobio bio je loš. Rastopio se u kesici koju sam držao za pojasom. Morao sam prstom da ga mažem na šolju. Ruke sam prao pet puta. Uzmem čekić, koji sam doneo iz sobe, stavim ga za pojas i odnesem generalu kafu. Dvadeset i pet do jedanaest. Maks pije kafu. Ja držim čekić u pantalonama. Pije. Ništa. Popio je sve i ništa. Odnesem šolju u kuhinju. Izvadim čekić i stavim ga na sudoperu. Hteo sam da odem u sobu po štanglu. U deset do jedanaest Maks me zove: „Ilija, meni je zlo!“ Vidim pocrneo kao zemlja. Diže se i povraća. Povedem ga u kuhinju na česmu. On povraća u sudoperu, a ja mu rukom pljuskam vodu po licu. U tren uzmem čekić i lupim ga po čelu: „Tup!“ Maks pade kao sveća. Mislio sam više se dići neće. Kad me on pogleda kao zver. Zamahnem opet čekićem, a on diže ruke da se zaštiti. Ja viknem: „Majku ti je*em ustašku. Ovako si ti maljem ubijao decu u Jasenovcu! Vidiš što te čeka!“

Pogodi ga čekić kroz prste u čelo. Puče lobanja. Izvučem čekić iz glave i okrenem se. Odem do vrata da proverim da li sam ih dobro zaključao. Kad se vratim u kuhinju, Maks ustao i dahće kao životinja. Sto kila u njemu. Uzmem onu štanglu, pa ga raspalim po čelu. Puče glava kao lubenica. Krv se rasu po kuhinji. Maks tresnu dole kao da je pao sa sto metara visine. Puknem ga još jednom. On se umiri. Umotam ga u ćebe. Maks otežao, jedva ga dovučem pod otoman. Fino sam ga spakovao da ga brzo ne nađu. Da španska policija pomisli da je otet. Čekić i štanglu bacim u magacin. Presvučem se brzo, izađem na ulicu i uzmem taksi za Valensiju: Koliko košta do grada pitam. “ Tristo pedeset peseta“ kaže taksista. „Evo ti pet stotina, ja častim!“ U osam sati i pet minuta naveče sa železničke stanice poslao sam telegram "bratu" u Konjic: "M. nikad više!“

Ko je jedan od najvećih zločinaca 20. veka?

radini pored Konjica. Mesto je oduvek bilo većinski srpsko, ali Pavelićev otac, Ličanin iz Krivog Puta pored Senja, došao je tamo da radi na izgradnji pruge, pa se porodica doselila s njim.

To selo, smešteno u Hercegovačko-neretvanskom kantonu, uglavnom je razoreno u poslednjem ratu. Pavelić je prva slova naučio u mektebu, islamskoj verskoj školi, a građansko obrazovanje, gimnaziju i fakultet, završio je u Travniku, Karlovcu i Senju.

Fakultet je završio u Zagrebu. Već 1918. godine oženio se Marijom Lovrinčević, famoznom "Marom" koja je navodno bila jevrejskog porekla. Učlanio se u desničarsku Hrvatsku stranku prava, pa je postao i zastupnik u beogradskoj skupštini, gde je prisustvovao atentatu na Stjepana Radića.

Ante je pod uticajem šestojanuarske dikature politički klizio sve desnije da bi, pritisnut i geopolitičkim razlozima, sklopio trajni savez s fašistima i nacistima.

Pavelić je uspostavio sistem masovnih egzekucija u kojima su stradali ljudi koji sa politikom nisu imali nikakve veze. Njegovim stupanjem na vlast, ratna pozornica u Hrvatskoj, de fakto znači i Bosni i Hercegovini, postaje poprište najkrvavijeg rata koji su ovi prostori ikada videli.

Iza Ante Pavelića nije ostalo ništa što bi civilizovan svet mogao da prizna kao uspeh. Ostali su rasni zakoni, konclogori, genocid, teror, pljačka, prodaja državne teritorije, savezništvo sa Hitlerom: NDH se ne pamti uglavnom po tome, nego samo po tome.

"Dva metka za Pavelića"

Uz pomoć nekoliko prijatelja, Blagoje Jovović, u nedostatku sudskog procesa i zakonske kazne, po sopstvenim rečima sproveo je pravdu nad zločincem Antom Pavelićem 10. aprila 1957. godine. Tako je osvetio stotine hiljada Srba koji su nevini stradali od ustaške kame u stravičnim zločinima u Drugom svetskom ratu. Zlikovac je preminuo od posledica rana koje mu je naneo ovaj heroj.

U autobiografiji koju je izdiktirao Tihomiru Tihu Burzanoviću, u knjizi "Dva metka za Pavelića", Jovović ovako opisuje događaj:

"Idem za njim brzim korakom, skoro trčim. Dolazim na sedam-osam metara. Pavelić me je osetio, video... Počeo je da viče: "Majku ti je**m srpsko-jevrejsku, komunističku!" Čujem pucanj, ne znam odakle dolazi. Ne stajem. Trčim pravo na Pavelića. Dođem na dva-tri metra i pucam. Jednom. Drugi put! Pucam mu u leđa, onako kako je bežao. Dva puta u njega. On pada. Kako je nosio tašnu, ona mu ispadne, sa strane, u jednu baštu. Pao, ne mrda, ne mogu da verujem da se pravi mrtav, ako su dva metka u njemu. U tom trenutku pomislim - bolje je da ostane živ, jer će ga u bolnicu, narod će videti i onda mu se mora suditi! Da li da ga prebijem? Onda ugledam onu tašnu. Dokumenti? Bilo bi dobro dokopati se… Ali ako su pare u torbi, pa me uhvate i proglase lopovom? I da sam ga ubio zbog para! Ostavim ja i Pavelića i torbu. Neko viče: "Jure, Jure!" I puca se prema meni. Ja se okrenem i pucam u tom pravcu. Ispalim tri hica. Počnem da trčim oko zgrada, polukružnom ulicom. Narod izlazi. Pitaju - šta je bilo? Onako zadihan, govorim im: "Gledajte šta rade ove budale tamo, napile se, pa pucaju na sve živo!". "Taj je lud ili pijan", vičem da me i oni sa prozora čuju. Revolver mi u džepu. Ostavio sam samo jedan metak, za svaki slučaj."

Jovović nije ni osetio da je pogođen hicima Pavelićevog obezbeđenja. Uspeo je da pobegne iz osinjeg gnezda i na neko vreme nestane.

U novinama su osvanuli naslovi da je izvršen atentat na bivšeg poglavnika NDH Antu Pavelića i njegova fotografija u bolničkom krevetu.

Lažni identitet je pao i Argentina više nije mogla da odbije zahtev za izručenje, ali se umešao fašistički general Franko i prebacio ga je u Španiju kojom je vladao.

Pavelić je umro dve godine kasnije, od posledica ranjavanja. Atentator Blagoje Jovović je nastavio da živi mirnim anonimnim životom, skrivajući veliku tajnu.

Blagoje Blago Jovović (1922 -1999) bio je borac Jugoslovenske vojske u otadžbini u Bjelopavlićkoj vojno-četničkoj brigadi, i čovek koji je izvršio atentat na jednog od najkrupnijih ratnih zločinaca Drugog svetskog rata Antu Pavelića 10. aprila 1957. u Lomas de Palamoru, predgrađu Buenos Ajresa. Jovović je živeo u Argentini, a 1999. godine posetio je prvi put tada SR Jugoslaviju i Crnu Goru od 1944. godine.

Jovović je tada doputovao iz Argentine i posetio manastir Ostrog, susreo se sa mitropolitom Amfilohijem Radovićem i tom prilikom je rekao da je on čovek koji je ubio Antu Pavelića.Posle toga šira javnost je saznala pravi identitet čoveka koji je pucao na Pavelića. Blagoje je umro 2. juna 1999. godine u Rosariu, Argentini, samo nekoliko meseci posle posete, prve i poslednje, svom rodnom kraju.

(Espreso/Blic)