IGUMAN PETAR (DRAGOJLOVIĆ): Crkva je majka i treba je voleti a ne medijski čerečiti!

Svi oni koji poslednjih meseci i dana, u jedan glas i zajedno sa prozapadnim, anticrkvenim i srbofobnim medijima u Srbiji, šire klevete i podozrenja protiv našeg Svetog Sinoda i cele naše Srpske Crkve, to rade samo iz dva razloga: neskrivene naivnosti ili neskrivene zloumišljenosti.

Za prve možemo i imati nekog razumevanja. Naivnost, neznanje ili nesnalaženje u prepoznavanju duhova u podmuklom zapadnom medijskom ratu protiv Crkve, koji kao crna i smrdljiva reka teče preko zapadnih, antisrpskih i plaćenih medija, u nekoj meri može se razumeti. Nisu svi ljudi duboki znalci realnog stanja u društvu niti metoda specijalnog medijskog rata protiv Crkve. Nisu svi ni dovoljno duhovno zreli da shvate pogubnu opasnost prikrivenih kleveta protiv Crkve Hristove. Nemaju svi ni dovoljno duhovnog iskustva da prepoznaju vuka u jagnjećoj koži. Za to treba duhovno uzrasti a to je proces koji se ne dešava preko noći.

Za ove druge ne trebamo imati mnogo razumevanja već ih zbog pokazane i istrajne zlonamernisti treba čak otvoreno i javno razobličavati. Dušegubnost njihove perfidne anticrkvene zlobe, zakamuflirane velikim parolama i sladkorečivim podmetačinama, treba naići na jasan i snažan odgovor onih kojima je Crkva majka a poverenje u Nju nepokolebljivo. Kojima je unutrašnja kohezija Crkve na prvom mestu. Koji Svetu Majku perfidno ne razvlače, kao kakvu prostitutku, po stranicama anticrkvenih i srbofobnih zapadnih medija. Kojima je opšti poredak, red i osnovna harmonija, ne samo u Crkvi već i u državi, na srcu. Koji nisu samo slatkorečivi samoreklameri po zapadnim medijima već istinski nosioci duha mira, smirenosti i jedinstva.

Đavo se međutim uvek pokušava prerušiti i zakamuflirati iza velikih ideja pravde, slobode, otvorenosti, čovekoljubivosti, milosrđa. Zna crni i rogati ćifta da su te osobine duboko zapečaćene u dubinama ljudskih duša. Zato se pokušava sakriti iza spoljašnjeg i praznog mahanja visokoparnim parolama. Ali, ma koliko se trudio, đavo ipak uvek ostaje đavo, i vuk uvek ostaje vuk. Odaje ga demonski smrad gordosti, kleveta, razdora, svađalaštva, haosa i unutarnjeg nemira koji širi. Čak i kada se ogrne ruhom ovce, vuk ostaje vuk. I ne samo što ostaje vuk već je za ljudske duše on tada mnogo opasniji jer se prikriva ispod mekanog i belog spoljašnjeg ruha. Ali on se uvek prepoznaje Duhom Svetim, iz iskustva, po njegovim razornim plodovima. Jer drvo se, po večno mudrim i večno istinitim rečima Hristovim, pre svega po plodovima prepoznaje. Ne može se sa čička brati grožđe. Ma koliko neko bio talentovano sladkorečiv i lukavo kamufliran spoljašnjom lažnom krotošću, da svoje zlo podozrenje ili zlu misao prikrije sladunjavim pričama o pravdi, svetosti i čovekoljublju, ako njegova glavna i osnovna misao jeste kleveta protiv sabornog tela Crkve – ili protiv organa tog sabornog tela – Svetog Sinoda, on se odmah prepoznaje kao vuk. Džaba mu sva slatkorečivost. Džaba mu sve kamuflaže. Džaba mu sva nasmejana gostovanja po zapadnim televizijama i intervjui po zapadnim novinama. Plodovi ga njegovi i dejstvo duha zlobe koji nosi, odmah izdaju.

Još kada i pojedina crkvena lica, hoću da verujem nesvesno i nepromišljeno, zagrizu demonski mamac ulaska u isti anticrkveni front sa judinski plaćenim zapadnim srbomrzačkim medijima, onda laž, podozrenje i kleveta protiv Crkve dobijaju posebnu silu i svojevrsnu „crkvenu“ afirmaciju. Tako benigna različita mišljenja u jednoj Crkvi i jednoj državi poprimaju opasne i maligne razmere.

Ali, po rečima Hristovim, svako carstvo koje se iznutra podeli, propašće. Pitam se, zar mi treba da želimo širenje nemira u svojoj državi ili pak raskola u svojoj Crkvi, na taj način što ćemo sve, pa i tako suštinski nebitno pitanje kao što je izbor mesta za održavanje Sabora za odabir novog Patrijarha, medijski koristiti za podizanje tenzija, širenje podozrenja i produbljivanja podela u društvu? Nekim zlonamernicima je to izgleda idealna medijska prilika da napadnu vrh naše Svete Svetosavske Crkve, jer za njih kao da je skoro sve postalo problematično, samo ako dolazi od Svetog Sinoda. Odakle takav duh? Od Boga? Sigurno da nije, i to će lako prepoznati svako ko ima iole crkvenosti i dobronamernosti.

Na kraju krajeva, pokazujemo se na taj način često puta i jako neozbiljni i neodgovorni. Kao da nismo naučili neke osnovne lekcije iz istorije i života. Kao da nismo, na primer, doživeli 27. mart 1941. godine, kada su anglosaksonske zapadne diplomate, njihovi zapadni mediji u Srbiji i njihovi najbedniji domaći politički plaćenici, za šaku Judinih srebrnjaka, predali i zemlju i SPC na čerečenje i iživljavanje tada moćnom Hitleru i njegovim saveznicima, van i unutar same države. I šta se na kraju dogodilo? Da li su ti isti anglosaksonski zapadni finansijeri 27. martovskog haosa u zemlji potom zaštitili ovaj naš napaćeni srpski narod od ustaškog genocida i monstruoznih masovnih zločina? Nisu, jer im to nikada i nije bio cilj. Da li su mu posle rata pomogli da posle ustaškog masakra izbegne bar komunistički? Nisu, jer im to nikada i nije bio cilj. Ne samo što nisu pomogli već su 1944. tako demonski uporno bombardovali već izmrcvareni srpski narod da je i Hitlerovo bombardovanje 1941. bilo manje surovo i manje licemerno. Kao što ni danas zapadnim medijima i njihovim patronima nije cilj dobrobit Srpske Crkve, srpske države i srpskog naroda, ni tada im to nije bio. Njihov cilj je uvek bio i ostao isti – da Srbi, „kao mali Rusi na Balkanu“, kako nas oni zovu, ili potpuno nestanu ili pak postanu tako minoran i beznačajan faktor da se na njega više ne treba ni obazirati.

Ono što često zaboravljamo, upravo tada, marta 1941. čak i neki naši crkveni ljudi, naivno su zagrizli zapadni anglosaksonski mamac. Poverovali su da im zapadni plaćenici i zapadni mediji mogu biti prijatelji. Da im misle dobro. Da žele pomoći. Da se preko poverenja u zapadne medije i zapadne agente ima stići do željenog cilja. O, kakve li gorke prelesti! O kakve li pogubne naivnosti! O kakve li jezive brzopletosti!

Zato kada danas vidimo pojedine ljude, čak i iz crkvenih krugova, koji redovno daju intervjue zapadnim antisrpskim medijima, i u njima kleveću svoj Sveti Sinod i svoju SPC, ili podrivaju svoju državu, ne mogu a da se ne setim. 27. marta i naše opasne i samoubilačke naivnosti. I da li uvek samo naivnosti? I pitam se: Da li ćemo se ikada otrezniti od srebroljublja, slastoljublja, gordosti, zlopamćenja i zavisti, kao pet glavnih uzroka svih naših podela i unutrašnjih sukoba.

Daj Bože da se osvestimo na vreme i shvatimo da gostovanje na zapadnim medijima i podržavanje njihove zapadne medijske borbe protiv Crkve Hristove i srpskog naroda u celini, jeste najsramnije izdajstvo i svojevrsno duhovno samoubistvo. Izdajstvo i Boga i Crkve i države i naroda. Ko ima dobronamerne uši da čuje, neka čuje ovo kao dobronamerno upozorenje da se uozbiljimo, jer živimo u teško i opasno vreme.

Iguman Petar (Dragojlović)

(Espreso)