TRANZICIJA JE NAJVEĆA PREVARA ZAPADA! Brutalan intervju FILOZOFA, predviđa propast I HRVATSKE I SRBIJE

Povodom knjige „Prelazak u nigde“, novinari Globusa su razgovarali sa istaknutim filozofom i univerzitetskim profesorom Borisom Budenom, koji živi i radi u Berlinu.

Prenosimo ovaj razgovor:

"Kada se vaše ime progugla, kaže se da ste austrijski filozof. Šta je tačno vaše utvrđivanje identiteta u tom smislu? Biti nečiji filozof.

- Čini mi se da nemam identitet i da vam priznam, uopšte mi ne nedostaje. Sećam se vremena kada niko nije nikoga tražio taj identitet. Danas je drugačije. Ne možete ga ne imati. I niko vas ne pita želite li to ili ne. Tako je nastao moj austrijski identitet. Iz same činjenice da posedujem austrijsko državljanstvo. Sve ostalo što je nabijeno u frazu „austrijski filozof“ nije pod mojom kontrolom. I sve je natovareno, čitav niz proizvoljnih kvaliteta, uključujući činjenicu da sam, kako kažete, nečiji filozof, kao da pripadam kanonu „austrijskih filozofa“ zajedno sa, recimo, Husserlom, Vittgensteinom ili Popperom. Naravno da su to gluposti, ali to nije najgore sa čime moramo živeti protiv svoje volje.

Pa šta je onda identitet ako nije stvar slobodne volje?

- Nužnost! Nešto što nam je nametnuto i što negira naše pravo na slobodan izbor. Identitet je ideologija koja vlada savremenim svetom bez konkurencije. Ako se i danas može govoriti o iskustvu totalitarizma, onda je njegovo ime „identitet“. Ali nije uvek bilo tako. U prošlosti su karakterizacije poput „austrijskog filozofa“, „američke glumice“, „češkog pivača“ itd. Služile jednostavnoj geopolitičkoj ili kulturnoj orijentaciji u svetu. Oni su garantovali izvesnu uporedivost razlika i njihovu relativnu jednakost. Ko god je pominjao nacionalnu pripadnost, uvek je pod tim podrazumevao nekakvo društvo. Ulaskom identiteta na svetsku političku scenu izgubljen je taj duboki, socijalni karakter nacije. Ona je danas naziv za zajednicu identiteta. I što je sadržajniji prazan, to je politički efikasniji. Raspad Jugoslavije nije bio ništa drugo do rat identiteta koji je nepovratno uništio društvenu supstancu naših naroda. Iz nje su izašli kao prazne ljuske identiteta bez ikakvog društvenog sadržaja.

U jednom razgovoru kažete da smo „na novom početku za koji ne znamo koji je početak“. Da li se ovo odnosi i na današnju situaciju? Da li je ona u tom smislu takođe „radikalna“?

- Ljudi danas shvataju da kriza u koju smo ušli nije ciklični poremećaj koji samo na kratko prekida inače stabilnu normalnost. Radikalna je utoliko što može biti fatalna. Decenija u koju smo tek ušli biće presudna. Ako se emisije gasova sa efektom staklene bašte ne prepolove do 2030. ili ako se za pola veka ne smanje na nulu, mi smo izgubljeni. Klimatska katastrofa biće neizbežna. Dakle, više nema „nigde ni tako“. Nema više opravdanja za oportunističku kalkulaciju. Ili ćemo sprovesti radikalne promene, ili nećemo biti. Radikalno se odnosi na promenu samog načina reprodukcije života. Nema više tabua koji se ne smeju dovesti u pitanje. To nije koncept ekonomskog rasta, niti privatno vlasništvo, niti sam kapitalizam. Ne možemo svi da živimo kao Amerikanci i trošimo toliko energije kao prosečna američka porodica. Zemlja to ne može podneti. Dakle, ne samo da ovaj način života, odnosno kapitalistički način proizvodnje koji to omogućava, više ne može biti ideal svih ostalih; moraju se radikalno promeniti.

Da li se ovo odnosi i na nacije, na primer našu iz takozvanog regiona?

- Upravo to se odnosi na njih. Ako se ne promene radikalno, dani su im odbrojani. Nedavni izveštaj demografa okupljenih oko Eurostata tvrdi da će za dvadeset godina polovina stanovništva u Hrvatskoj biti starija od 65 godina. Do kraja veka, preko 60 procenata stanovništva biće „staro“. Prema ovom scenariju, Hrvatska će za trideset godina izgubiti milion stanovnika. A na kraju ovog veka, zemlja će imati nešto više od milion i po stanovnika, više ne u nacionalnoj državi, već u nekoj vrsti masovnog staračkog doma. Isto važi i za druge zemlje u regionu. Srbija bi trebalo da ima još manje stanovnika od Hrvatske.

Ovi statistički trendovi se projektuju na osnovu parametara koji važe danas. Ali oni se sutra mogu potpuno promeniti.

- Ali šta ako se oni ne promene, ako nema radikalnih promena u svesti ljudi ili u politici koju podržavaju? Tada ovaj scenario izumiranja nacije postaje sasvim realan. Za mene lično, a niti se osećam Hrvatom niti volim Hrvatsku, taj scenario uopšte ne zvuči pesimistično. Na svetu ima dovoljno ljudi, u dogledno vreme biće ih još više. U Nigeriji je polovina stanovništva mlađa od 19 godina. Ta zemlja će na kraju veka imati 800 miliona stanovnika. Dakle, nema razloga za paniku. Potrebno je samo dovesti u pitanje hrvatsku nacionalnu ideologiju, odnosno ideološke pretpostavke na kojima se danas temelji dominantna ideja hrvatske nacije. Na prvom mestu je rasistička dogma da su Hrvati samo oni koji su rođeni od oca Hrvata katolika i majke Hrvatice katolkinje, odnosno logike krvi i tla na kojima je uspostavljena moderna hrvatska država. Budući da ovu ideologiju izričito ili prešutno podržavaju gotovo svi čija je odgovornost budućnost Hrvatske, uključujući vodeće hrvatske demografe, izgleda da nema izlaza. Oni će i dalje buncati o hrvatskim ženama koje će iznenada početi imati petoro djece, tražiti zabranu pobačaja, obećavati brzi rast standarda koji će zaustaviti mlade ljude da napuste svijet i čak osigurati njihov povratak. Ali neće primetiti da su ljudi iza ugla, kod Bihaća, ljudi koje njihova država, kada pređu granicu, tuče, pljačka i ilegalno baca nazad u Bosnu. Ali to je problem hrvatske nacionalne ideologije i, općenito, hrvatskog patriotizma, presjeći granu na kojoj nacija sjedi. Hrvatskim ideolozima i političarima nedostaje najjednostavniji instinkt za preživljavanjem. Stoga su, umesto da kreiraju neku vrstu imigracionog plana, privukli i prihvatili migrante koji su suštinska potreba za jednostavnom reprodukcijom društva, uslov za bilo kakav ekonomski prosperitet, oni su svoju naciju bacili u ulogu frontek nasilnika. Potpuno u skladu sa svojom milenijumskom kulturom. Nacija koja ima takve ideologe i političare ne zaslužuje ni da preživi.

Kako vidite ovu pandemiju i njene implikacije u ovom kontekstu?

- Ljudi su manje-više svesni da je to samo simptom daleko ozbiljnije bolesti koja nam preti iz budućnosti. Još uvek ne znamo šta će nas zadesiti, koje će još nepoznate bolesti dovesti do globalnog zagrevanja, kakve će nesagledive posledice izazvati još uvek nezaustavljivo uništavanje prirode. Međutim, iz ove krize smo već ponešto naučili. Društvena solidarnost, briga za slabe i nemoćne, svesne ljudske asocijacije sa ciljem zajedničkog delovanja, i što je najvažnije, potreba racionalnog planiranja u skladu sa društvenim svrhama, to je ono što nam je dostupno u susret predstojećoj katastrofi. I ovu katastrofu nećemo sprečiti, a danas postaje sve jasnije ako nastavimo da sledimo logiku beskonačnog ekonomskog rasta i ako dopustimo da nas takozvana nevidljiva ruka tržišta i dalje vodi poput slepih ljudi. Dovela nas je na ivicu katastrofe. Došlo je vreme za ponovno izmišljanje socijalizma u kome će čovek biti saputnik ne samo drugom čoveku već i prirodi, onoj izvan sebe, kao i onoj u sebi.

I u svojoj novoj knjizi „Tranzicija nigde“ bavite se problemom postkomunizma. O kakvom istorijskom procesu je reč? O istorijskom napretku ili možda nazadovanju?

- Kao i u prethodnim knjigama, insistirao sam na tezi da je takozvana postkomunistička tranzicija ideološka zamka u koju je kapitalistički Zapad, pobednik hladnog rata, uhvatio bivša socijalistička društva, osiguravajući apsolutnu dominaciju i neograničenu kontrolu nad njih. Uspeo je da im nametne jedan cilj bez alternative, cilj slepog dolaska na Zapad. Sva njihova budućnost se tako svodila na ponavljanje tuđe prošlosti. Štaviše, postsocijalistička društva su stavljena pod neku vrstu zapadnog tutorstva, poput nekih maloletnika iz istorije nezrelih da upravljaju svojom sudbinom. Bila je to cena integracije u globalni kapitalizam u kojoj je mnogim od ovih društava bilo suđeno da nikada ne dostignu prosperitet i moć svojih šefova i profitera.

Kako je, ako ih je bilo, Hrvatska završila ovu tranziciju? Pokoran? Da li je mogla biti drugačija?

- Završila ga je kao vazal ili najmoćnijih zemalja Evropske unije, poput Nemačke, ili Sjedinjenih Država ili NATO-a. Ova vazalna veza ima jasan neofeudalni karakter. U tom smislu, tranzicija je sušta suprotnost prosvetiteljstvu. Dakle, ne izlaz iz samoprikrivene nezrelosti, u kojoj je Kant uvideo smisao prosvetiteljstva, već upravo suprotno, dobrovoljno prihvatanje tog stanja sopstvene nezrelosti i potrebe za podučavanjem.

Korak, dva unazad: kada i kako je zapravo započela ova tranzicija u našoj zemlji?

- Ako mene pitate, proces tranzicije u Hrvatskoj započeo je kada je spomenik banu Jelačiću vraćen na Trg Republike. Ni danas mi nije jasno šta je tadašnja hrvatska malograđanska inteligencija, koja je to izvela, loše videla u ideji republike. Kakva antidemokratska, komunistička ideologija, kakav totalitarizam ili, ne daj Bože, jugoslovenstvo? A još mi je manje jasno šta im je tamo trebao Jelačić, onaj koji je kao habzburški vazal u ime feudalnog apsolutizma u svojoj krvi uništio građansku, demokratsku revoluciju. Ali, kako se kaže: Ono čega se pametan stidi, budala se ponosi. Danas, nakon što je tranzicija završena, čini se da je Jelačić upravo na svojoj parceli. Da svedoči o kontinuitetu hrvatskog vazalstva, od Jelačića, preko Pavelića do Plenkovića. Tuđman, međutim, ne pripada tom kontinuitetu. Bio je suveren, bar u pokušaju. Previše ga je oponašao njegov vođa i učitelj Josip Broz, jedini pravi suveren kojeg su narodi ovog kraja ikada imali. Ali on nije imao svoje kapacitete, ni intelektualne ni političke. Ipak, umro je srećan, u zabludi da je postigao neovisnu i suverenu hrvatsku državu.

Da li je konačno završeno to vreme tranzicije i ako je tako, kako znamo da je?

- Podnaslov moje nemačke knjige o tranziciji, objavljene pre deset godina, je "Na kraju postkomunizma". Ne o kraju komunizma, već o kraju procesa izlaska iz njega. Ovaj proces nije završen kada su postignuti neki od njegovih istorijskih ciljeva, na primer kada se konačno postigne socijalno stabilna, ekonomski prosperitetna i kulturno obogaćena demokratija - tu se obično dodaje „zapadni tip“. Suprotno tome, tranzicija je završena kada je taj cilj potrošio svoju atraktivnu energiju, kada se čitava teleologija postkomunističke tranzicije razišla u realizmu privatizacione pljačke, korumpiranih elita, postindustrijske devastacije, emigracije, primitivnog klerikalizma, intelektualne dekadencije i kulturne provincijalizacija, ukratko kapitalizam. Danas samo neoliberalni talibani još uvek zahtevaju konačno ostvarenje prelaznog cilja koji vide u fantaziji neke „normalne, uređene države“ koja će se odreći svih svojih funkcija, osim da bude služba za akumuliranje svog profita.

Većina eseja u ovoj knjizi traži odgovore na politička i istorijska pitanja u praksi i delima savremene umetnosti. Zašto u umetnosti? Zar istorijska ili politička saznanja nisu u stanju da odgovore samo na ova pitanja?

- Nemoguće je disciplinski definisati ovu knjigu. Nisam kritičar ili istoričar umetnosti. Takođe nisam napisao nijednu raspravu o estetskoj teoriji. Štaviše, ni teme ovih eseja nisam birao. Naprotiv, svi ovi tekstovi su naručeni i svi su napisani za novac. U principu, ne želim da prikrivam činjenicu svog angažovanog rada u sferi kulture i umetnosti, odnosno stvarnosti materijala, produktivnih pretpostavki mog navodno autonomnog autorstva. Kao autor sa originalnim idejama, nisam pristupio umetnosti i nudim joj svoje usluge. Suprotno tome, umetnost mi je dolazila i nudila mi novac za tekstove na teme po sopstvenom izboru. Ja, dakle, nisam ni pisac, ni umetnik, ni teoretičar ovog ili onog, ni novinar, već svojevrsna kondotirija u današnjoj Republici slovima, moderna reprodukcija onoga što se u renesansi i prosvetiteljstvu nazivalo Respublica Literraria. Kondotijer dolazi od italijanskog condottiero što jednostavno znači dobavljač, onaj koji radi po ugovoru, ili ako želite, plaćenik.

To se razlikuje od pojma slobodnog umetnika, intelektualca koji ima svoj jasan stav i ulogu u javnosti nacionalne kulture.

- Savremena umetnost je globalni sistem koji je odavno progutao i probavio koncept nacionalne umetnosti. To više nema nikakve veze sa onim starim poimanjem umetnosti kao pododseka kulture u smislu listanja starih novina: prvo strane, zatim unutrašnje politike, zatim ekonomije, zatim kulture i umetnosti u njoj i na kraju sporta, razonode i vreme. Ova transformacija uključuje otvaranje umetnosti za sve teme savremenog života, kulture, politike, istorije, kao i za naučne discipline. Nema više one discipline znanja koja nije dobrodošla u savremenoj umetnosti, kao što je, s druge strane, savremena umetnost dobrodošla u svim sferama modernog znanja. U tom smislu se može reći da sam i umetnik, naravno, ne u onom smislu u kome stara nacionalna kultura razume tu profesiju.

Gotovo svi eseji u knjizi prvobitno su napisani na engleskom jeziku. Da li i ta činjenica spada u transformaciju o kojoj govorite?

- Tako je. Savremena umetnost, i ne samo ona, već čitavo područje savremene proizvodnje znanja, kulture, ekonomije i politike, pa tako i današnja Republika Pisma ima svoj „maternji jezik“, što je, jasno, engleski. Mladen Stilinović, koji je početkom devedesetih smislio čuveni slogan da „umetnik koji ne govori engleski nije umetnik“, bio je potpuno u pravu. Ova činjenica ima, naravno, dalekosežne posledice po nacionalne jezike, posebno tako male i nemoćne poput hrvatskog - koje nacionalisti i dalje pokušavaju nasilno da odvoje od srpskog, bosanskog ili crnogorskog, čime samo ubrzavaju njegovo propadanje i izumiranje. Već danas je ovaj jezik u velikoj meri revernakularizovan, sve više upotrebljiv samo u nevažnim domenima života i rada, u svakodnevnom životu, porodici, u zatvorenom lokalnom svetu vazalne države na periferiji globalnog kapitalizma. Na kraju, studija „Evropski jezici u digitalno doba“, koju je nedavno sprovela grupa od preko 200 stručnjaka za jezičke tehnologije, zaključila je da 21 od 30 evropskih jezika koje su istraživali nije imao veliku ili nikakvu digitalnu podršku. Uvereni su da većina evropskih jezika neće preživeti digitalno doba. Nepotrebno je reći da je među njima i hrvatski. Tako će nam bliska budućnost dati odgovor na pitanje ko će prvi umreti, nacija ili njen jezik. Što se tiče prvog, nije mi žao. Kada je jezik u pitanju, treba učiniti sve da se on spasi, i na prvom mestu da se oslobodi nacionalističkog kaveza u kojem nema opstanka.

I konačno, Mira Furlan je umrla. Jeste li je poznavali?

- Da, jesam. Zato danas s nelagodom gledam kako slini u Zagrebu za njom. Kasno. Ali njen suprug Goran Gajić, koji se danas u tom kontekstu pominje samo, je li on, Srbin koji je izazvao čitav problem - da je volela Hrvate, pretpostavljam da bi sve bilo u redu - on je još uvek živ. Gajić je, a mladi to ne znaju, takođe dete sa zagrebačkog novotalasnog asfalta, lik iz Zvečke i sa duvanskog puta. Ako se sada stide onoga što su uradili Miri, neka pozovu Gajića da mu to kaže u oči. I on je na svoj način bio deo te novotalasne kulture na koju su svi sada tako ponosni. S druge strane, možda je Mark bio u pravu kada je rekao da je sramota revolucionarni osećaj. Možda je hrvatska kultura, kojoj je trebalo trideset godina da joj ta sramota prođe iz glave do glave, nešto naučila. Možda se promenila. Možda će sada imati hrabrosti da se izvini ljudima koje je vređala i oterala dok su još bili živi. Tačno, Mira je mrtva, ali Dubravka Ugrešić je i dalje živa, Rada Iveković je živa. Šta čeka Filozofski fakultet? Da umre, tako da i on počne da slini.

(Espreso/Jutarnji.hr)