LJILJA KOJA TRAŽI SVOJU SESTRU SADA JE IZNELA NEVEROVATNU PRIČU: Da li je moguće da se u Srbiji ovo dešava?

Ljiljana Janković je još jedna u nizu žrtvi već dobro poznate afere o nestalim bebama iz porodilišta “Betanija” u Novom Sadu. Ova hrabra devojka uputila je javni APEL za pomoć da pronađe svoju davno izgubljenu sestru.

Ekipa Objektiva stupila je u kontakt sa Ljiljanom Janković. Ona je za naš portal otkrila sve o ovom slučaju, kako je saznala da ima sestru, šta su rekli njihovim roditeljima na porođaju i kako napreduje do sada u pronalaženju svoje izgubljene sestre- jednojajčane bliznakinje.

PRVO SAZNANJE O IZGUBLJENOJ SESTRI

– Mi smo za ovaj događaj saznali kada su mojim roditeljima javili još tada u porodilištu da je jedno dete, od nas dve bliznakinje preminulo. Oni su prvo pomislili da sam u pitanju ja, jer sam po njihovim rečima bila dosta sitnije građe već tada od svoje sestre. Kada su roditelji došli u porodlište, nakon što su odatle telegramom javili o preminuću moje sestre, oni su ih odmah oterali i uručili im neke papire da potpišu samo. U tim papirima je pisalo kako će troškove sahrane, odnosno kremiranja snositi bolnica, iskreno za naš portal priča Ljiljana Janković.

RODITELJIMA REKLI DA SU MLADI I DA MOGU IMATI JOŠ PUNO DECE

- Roditeljima su saopštili da sva preminula deca u porodlištu moraju biti kremirana i da to tako ide. Usput su stigli i da kažu da su mladi roditelji i da će imati još puno dece, kao i da se ovakve situacije dešavaju često. U prvi mah, potreseni roditelji su zaista bili srećni što nisu i mene izgubili, priča Ljiljana.

AFERA “IZGUBLJENE BEBE U PORODILIŠTU”

- Kada su i moji roditelji godinama kasnije čuli za aferu izgubljenih beba u Betaniji, shvatili su kroz razgovor sa drugim žrtvama da je svačija priča skoro u potpunosti ista. Iz te ustanove su svima na isti način objašnjavali i pravdali preminuće beba u porodilištu. Moji roditelji su meni ovu vest saopštili kada sam bila u osnovnoj školi, i onda sam počela da tražim i istražujem na način na koji bi svako dete tog uzrasta to radilo. Međutim, kako sam bivala sve više starija ljudi su na ulicu počeli da me presreću i pričali mi kako smo zajedno bili negde i provodili vreme, a ja toga nisam mogla da se setim. Od tih priča smo i krenuli javno da iznosimo našu priču i upućujemo apele za pomoć. Prvi svoj javni iskaz o ovom slučaju sam imala na jednoj televiziji, u emisiji su išle moje slike i apel kako tražim svoju sestru bliznakinju, rekla je Ljiljana.

POTRAGA ZA SESTROM

- Kada smo izašli u javnost, mi smo se fokusirali i krenuli smo u to PREPOZNAVANJE LIKA, s obzirom da smo jednojajčane bliznakinje zaista bi trebalo da ličimo, mada to je stajalo u papirima iz bolnice. Ja više ne znam ni šta je istina od tih podataka, ali u našem udruženju su mi rekli da u suštini za te informacije oni tamo makar ne lažu, o krvnoj grupi i o jednojajčanim blizancima. Dobijala sam pozive ljudi da su sreli ili prepoznali moju sestru, ali svima to izmakne zamalo, niko me sa sigurnošću nije pozvao i rekao konkretno. Ja nisam ranije isticala svoj slučaj, tako da dosta ljudi koje znam nisu znali da ja imam sestru bliznakinju, i tada sam rešila da javno istupim jer je i to bio deo problema. Zbog svoj javnog oglašavanja mislim da će ljudi početi više da obraćanju pažnju. Cilj ovog apela je da se podigne svest ljudi o ovom problemu, jasna je bila Ljiljana Janković.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Objektiv)