PSIHOTERAPEUT OBJASNIO: Evo zašto žrtve ćute toliko dugo i zašto ih treba UVEK saslušati

Glumica Milena Radulović je nakon niza godina ćutanja odlučila da ode u policiju i prijavi sve što joj se dešavalo dok je bila Aleksićeva učenica. Nakon početnog šoka, u javnosti su se počela postavljati pitanja o tome "zašto tek sada?" ili "zašto nakon toliko godina?" istina izlazi na videlo. Istovremeno, kako se se ova pitanja pojavila, neki su čak otišli toliko daleko da su počeli da sumnjaju u Radulovićevu iskrenost.

Jelena Veljković, psihoterapeut i autorka bloga "Beleške sa psihoterapije", otkriva da je ćutanje u slučajevima silovanja potpuno "normalna" pojava zbog velike količine šoka koju žrtva trpi. Pored ovoga, postoji još niz fakotra koji žrtvu čini slabom da se poveri bližnjima ili policiji:

– Zato što su gotovo po pravilu bile u stanju šoka. Smrznutih, potisnutih osećanja. Dugo. To je bio način nošenja sa traumom. Jer prava osećanja su bila previše za podneti. Ovo su dokazani psihološki mehanizmi.

– Zato što postoji strah da im niko neće verovati. Napasnici su često vrlo uvaženi članovi društva, porodica, omiljeni u društvu.

– Zato što krive sebe. Ogroman broj žrtava se*sualnog nasilja nosi u sebi krivicu, uverenje da su na neki način doprinele samom činu – svojim ponašanjem, svojom ličnošću, nekim ogromnim defektom svoga bića.

– Zato što je napasnik često osoba koju žrtva poznaje, kojoj veruje, ili joj je čak vrlo bliska, najbliža. Stvari nisu tako jednostavne – postoji emocionalna povezanost. Ili osećanje dužnosti, strahopoštovanja, koji pojačavaju unutrašnji konflikt, zbunjenost, sluđenost. Ovo sve dodatno slabi žrtvu, na svaki mogući način, onemogućavajući joj donošenje racionalnih odluka i preduzimanje akcije. Neretko postoji i emocionalna/materijalna zavisnost od napasnika. Ovo je ujedno i odgovor na pitanje "kako žena može toliko dugo da bude u vezi gde je zlostavljana?".

– Zato što postoji strah od ishoda ukoliko se progovori. Možda neko nastrada. Možda nekome od članova porodice pozli, umre, možda ću povrediti mnogo ljudi svojim priznanjem. Možda me se odreknu. Možda navučem ogromnu sramotu, osudu na sebe, druge.

– Zato što mlade devojke i devojčice često sam čin se*sualnog nasilja ne percipiraju kao silovanje. Okruženi smo relativizacijom nasilja i za mlade ljude zbunjujućim porukama po pitanju se*sualnosti. Scene se*sualnosti, pomešane sa nasiljem, postale su mejnstrim.

– Zato što postoji osećaj da nas niko neće razumeti. O tome se ne priča. "Jednom sam pomenula mami, brzo me je ućutkala". Postoji doživljaj tabua, sramote, strahote, ogromne tajne. Često postoji i problematika neosvešćenog, neprorađenog transgeneracijskog (se*sualnog, fizičkog, emocionalnog) nasilja, koji zatvara kanale komunikacije unutar porodica.

– Zato što niko od prijateljica ne govori o tome. Još jednom, tabu, tajna, sram, stigam. Sve mi zajedno u tome, a izrazito same.

– Zato što nadležni organi ne rade svoj posao kako bi trebalo. Mnogobrojne su priče žena koje prijave nasilje, uznemiravanje, zlostavljanje, samo da bi za uzvrat dobile podsmeh, sarkastični komentar ili u najmanju ruku nezainteresovanost i nepreduzimljivost.

Neprijavljivanje se*sualnog nasilja – silovanja – dugo vremena, adaptivni je psihološki mehanizam. Jednom kada žrtva ojača, psihološki, emotivno, na svaki drugi način, stiče snagu da potisnute sadržaje obradi. Tada se, kod nekih, javi i potreba za prijavom nasilnika.

Ono što možemo da uradimo za žrtve nasilja, ukoliko ih poznajemo, jeste pružanje bezrezervne empatije i podrške nakon što nam se povere sa svojim problemom. Ukoliko istupanje o se*sualnom zlostavljanju pratimo putem medija, kao što je slučaj sa mladom glumicom ovih dana, bitno je da razumemo navedene psihološke mehanizme, i objasnimo ih onima kojima možda nije jasno zašto je žrtva tek sada istupila. Time otvaramo dijaloge i na teške teme, i pripremamo čitavo društvo da na informisan, saosjećajan način dočekuje buduće istupe ove vrste, i što je još bitnije, da zajedno stvaramo takvu društvenu klimu koja će ovakva krivična djela najpreij prevenirati.

Predatori raznih vrsta su svuda oko nas. Jedan od bitnijih zadataka roditeljstva je edukovati decu o njihovom postojanju, načinima zaštite, držati kanale komunikacije sa detetom otvorenim – a i sebe edukovati, ukoliko još uvijek živimo u nekim zabludama, jer i u odraslom dobu možemo postati žrtve, bez problema. Svako može postati žrtva, i to nema veze sa snagom/slabošću, nivoom obrazovanja, inteligencijom, uzrastom. Ali deca jesu posebno ranjiva kategorija. Prevalenca psihopatoloških fenomena koji mogu dovesti do ovakvih ponašanja je neumoljiva. Nije to nikakvo mračenje, to je realnost, i mi je moramo biti svesni.

I još nešto – jednom kada otvorimo ovu Pandorinu kutiju, kada krene razgovor na ovu strašnu temu, kada se prijateljice, majke, sestre, bake jedne drugima otvore, kada se udruže, kada se stvori pritisak na nadležne da savesno obavljaju svoje dužnosti, kada se podigne svest javnosti, mreže predatora izgubiće na snazi. Žrtvama je potrebno ovo duboko razumijevanje i podrška, jer oslabljene retko kada mogu problem da reše same.

Naravno, sve se ovo događa i dečacima, mladićima, muškarcima, možda u nešto izmenjenom kontekstu, ali suština je ista.

Zaključuje terapeutkinja i navodi da je potrebno samo malo empatije i solidarnsti kako bi se na najbolji i najbezbolniji način tretirali ovakvi slučajevi.

(Espreso.co.rs/Alo.rs)