SUTRA JE SRPSKA NOVA GODINA: Evo kako je postala naša i šta obavezno treba umesiti 13. januara

Iako Novu godinu po julijanskom kalendaru dočekuju i drugi pravoslavci, u Srbiji ona ima dublje značenje, jer je simbol očuvanja srpskog nacionalnog identiteta. Naziv “srpska” je dobila nakon kalendarske reforme u novostvorenoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. 10. januara 1919. godine je stupio na snagu Zakon o izjednačavanju starog i novog kalendara, čime je za građane svih veroispovesti uveden „novi”, gregorijanski kalendar. Time je u celoj zemlji 15. januara prestao da važi „stari” kalendar, pa je tako nakon 14. došao 28. januar.

Srpska pravoslavna crkva je 1923. pokušala da uskladi kalendar sa katoličkom. Tačnije zahtev je stigao iz Zagreba, zbog nezadovoljstva štetom koju privredi nanosi slavljenje verskih praznika po dva kalendara. Hrvati su hteli da se Božić i Uskrs usklade, da se svuda slave istog datuma i da budu vikendom, kako ne bi dolazilo do ekonomskih gubitaka radnim danima. To je jako iznerviralo Srbe, koji počinju da Pravoslavnu Novu godinu slave javno, krstivši je “srpskom”, iako ona nije bila državni praznik. Bio je to poslednji pokušaj usklađivanja kalendara u svim Jugoslavijama. Iako je 1923. Milutin Milanković predstavio svetu svoj kalendar, najtačniji u istoriji posle persijskog, SPC nije sledila primer mnogih drugih pravoslavnih crkava i nije ga usvojila. Tačnije, on je usvojen na arhijerejskom saboru u Sremskim Karlovcima, ali je njegova upotreba odložena za vreme “kada ga i sve ostale crkve prihvate”.

Prvu javnu proslavu pravoslavne Nove godine organizovala je beogradska Kasina, a u narednim godinama su se pridružile i druge kafane, domovi i ustanove. Tako je bilo sve do 1945, kada su nove komunističke vlasti strogo zabranile obeležavanje srpske Nove godine. Sve kafane su 13. januara morale biti zatvorene najkasnije do 22 časa, ali se ipak slavilo krišom, po kućama, uz ogroman rizik od zatvora, kao i gubljenje ugleda i položaja u društvu. Tako je ova Nova godina ostala “opoziciona” i u drugoj Jugoslaviji, a ponovo će masovno početi da se slavi tek 90-ih godina, često i na gradskim trgovima.

Inače, do 1881. je SPC, kao i sve srpske države do tada, koristila Srpski kalendar Svetog Save, koji je ga je i uveo u upotrebu. On je bio veoma sličan vizantijskom, i u njemu je godina počinjala u aprilu, a vreme se računalo od biblijskog Potopa. Otuda na mnogim starim spomenicima drugačije datovanje u odnosu na savremeno, jer je po tom kalendaru sada 7529. godina. Međutim, nakon što je potpisana „Tajna konvencija” između Austrougarskog carstva i Srbije, naša zemlja se obavezala da uvede julijanski kao zvanični kalendar Srbije i SPC. Inače, širom sveta je trenutno u upotrebi oko 50 različitih vrsta kalendara.

U nekim delovima Srbije se Srpska nova godina naziva i Mali Božić, i obeležava se uz slične rituale. Iznosi se glava od božićne pečenice, dolazi položajnik, rano se ruča, a deca obilaze stoku hraneći je ostacima jela od ručka. Tog dana SPC obeležava praznik Svetog Vasilija Velikog, pa se ponegde mesi pogača po imenu vasilica. Njome domaćice hoće da obraduju svoje ukućane i prve komšije kako bi cela godina prošla u skladu i prijateljstvu. Prema običaju, Badnjak se čuva do Srpske Nove godine, kada se prave krstići i stavljaju na voće, odnosno rodno drvo, kako bi godina bila rodna. U Grčkoj je vasilica obavezna na ovaj dan, a Srpska nova godina je najveći praznik za Rome, koji tog dana obavezno spremaju gusku ili neku drugu žiivnu, i slave ovaj praznik naredna četiri dana.

Ovaj crkveno – narodni praznik se obeležava, kako je još Sveti Sava zapisao “u hramu po kanonu, u porti po narodu“. Njime se završava praznovanje Božića, a crkva tog dana obeležava čak 3 praznika: Mali Božić, Obrezanje Hristovo i Svetog Vasilija. Pošto su, po narodnom verovanju, od Božića do Bogojavljenja takozvani nekršteni dani, u kojima Isus Hrist nije bio kršten, sve do 19. januara se treba pozdravljati sa Mir Božiji. Tako ćemo se zaštiti od demona koji se pojavljuju noću, a u Vojvodini se u tu svrhu 14. januara na raskrsnicama pali vatra, kao simbol svetlosti, toplote i očišćenja. Veruje se da će, ako na ovaj dan pada sneg, godina biti rodna.

VASILICA

Vasilica je obredni kolač koji se sprema za srpsku Novu godinu (ili Mali Božić). Osim naziva vasilica ovaj obredni kolač u nekim krajevima Srbije nazivaju još i vasuljica, maslenica, papuljica, gruvanica, baranica, paprenica itd.

Vasilice mogu biti i slane i slatke, a jedu se tople. Prave se od kiselog ili lisnatog testa i najčešće prelivaju medom. Takođe, u nekim krajevima se na Mali Božić služi proja-vasilica, ukrašena na poseban način. Domaćice pripremaju šuplje grančice zove, vezane u snopić, kojima vade kružiće proje koji se kasnije daju stoci, kako bi bila napredna i zdrava tokom cele godine. Vasilice se inače ukrašavaju krstom ispisanim bockanjem gornjeg dela vasilice drenovim grančicama ili grančicama zove, koje se obično vezuju po tri u snopić crvenim koncem, što simbolizuje Sveto Trojstvo.

Ovaj tip obrednog kolača sadrži mnoge simbole domaćinstva: zrna raznih žitarica, tikve, duleka, pasulja, deliće raznih suvih voćnih plodova i znamenja zdravlja (komadić drenovine) itd. U vasilicu se stavlja i novčić, koji predstavja materijalno bogatstvo i sreću, isto kao u česnici. Vasilica se, u zavisnosti od kraja, pravi na različite načine. Mnoge domaćice je prave kao Božićnu česnicu – prema starom receptu za domaći hleb.

Potrebno je: kilogram brašna, kašičica soli, 100 gr margarina i oko 100 gr butera. Zamesi se elastično testo i podeli na sedam do osam loptica. Svaka loptica se oklagijom razvuče u tanku koru veličine kao dno suda u kojem će se peći. Kore se premažu tankim slojem istopljenog butera i ređaju jedna na drugu. Pogača se stavi u dobro podmazani i brašnom posuti sud za pečenje, a zatim peče u zagrejanoj rerni na 200 stepeni.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Objektiv.rs)