MUKA ŽIVA!
SEĆATE SE OCA SA MULTIPLA SKLEROZOM I ĆERKE (10) KOJI PO 3 DANA JEDU SAMO PROJU? Sad im je gore nego ikada (FOTO)
Agonija dvočlane porodice Luković traje već nekoliko godina...Javnosti je poznata već bar dve godine - i niko ništa da uradi
Opet, iznova, jedva samo proja na stolu.
Jedva i toliko. Za dete, malu Kristinu (10) - slatkiši su misaona imenica.
Prošle godine pisali smo o teškoj sudbini Bogdana Lukovića, čoveka iz Ivanjice koji ima multiplu sklerozu, koji sam odgaja sada već desetogodišnju devojčicu, u uslovima koji su nedostojni čoveka.
Luković, koji boluje od multipla skleroze od maja 1990. godine u invalidskoj je penziji prve kategorije. Njegova primanja su 15.000 dinara, od čega treba da izdržava sebe, svoju ćerkicu, a da na sve to plati i kiriju od 70 evra, jer krov nad glavom nemaju.
Bogdan i njegova osmogodišnja ćerka Kristina, sa tih već pomenutih 15.000 dinara invalidske penzije mesečno žive u stanu koji već jednom nisu mogli da plate, a koji bi vlasnik da proda. Uspeli su dugoavanja da izmire jer su im dobri ljudi pomogli. Donosili su im i hranu, pomagali.
Sve je nekako funkcionisalo dok korona nije uhvatila maha, pa su ih svi i zaboravili.
Njihov glas već evo skoro godinu dana niko nije čuo. Sada opet nemaju za kiriju, nisu je platili već par meseci.
- Nemam od čega. Ne znam kako. Užasno mi je što se dovijam za svaki dinar, kad ne mogu da radim. Bolest mi sve više hvata maha. Moram da kupujem vitamine da se održavam i nekako bolest držim pod kontrolom, ali je sve teže jer starim, a bolest napreduje - priča naš sagovornik.
Niko nikada, kako smo još ranije pisali, njegovu ćerku Kristinu nije video ni neokupanu, ni neočešljanu, ni neošišanu. Nema veze što je ta garderoba na njoj polovna, uvek je čista. Devojčica je sita, za hleb se uvek nađe, makar se Bogdan i pozajmio.
Malena uskoro slavi rođendan, a da li će imati tortu zavisi jedino i isključivo od volje dobrih ljudi.
Na svu njihovu muku, sada je pao i veliki sneg, zbog čega su zavejani, odsečeni maltene od sveta, i često im nestaje struja. Kako je Bogdan loše, jedva nekad i po drva izađe.
- Uspem da izađem, da unesem drva. Dovučem se nekako. Barem toga imamo, nadam se za celu zimu. Dobili smo pomoć za ogrev, i to je nešto - rekao je on, i objasnio kako se sada dok sa nama priča oseća obzirom da ima jednu tako tešku, podmuklu bolest.
- Zanosim se sa jedne strane tela, teško idem. Duplira mi se nekad slika pred očima, sve slabije i vidim. Sad više dete čuva mene, nego ja nju - ispričao nam je ovaj tužni otac.
Ipak, suštinski problem je kod njih taj što se Bogdan pribojava šta će biti kada se bolest iskomplikuje, usled čega može ostati nepokretan.
Kristinina sudbina je jedino za šta brine, i vrlo je upitna.
- Obećavali su mi iz opštine neki plac. Rečeno mi je da onda treba da nađem investitora i da mi neko sazida kuću. Ipak, zbog korone je sve stalo. Tako živimo na pravdi Boga. Čekamo svaki novi dan u strepnji da li ćemo i za hleb imati, da li će gazda naš stan prodati i da li ćemo po ovoj zimi ostati na ulici. Nije meni do mene. Šta će moje dete? - rekao nam je zabrinuti Bogdan.
Agonija dvočlane porodice Luković traje već godinama.
Dve godine smo o njoj pisali. Posle svakog pisanja javljali su se ljudi dobre volje, da odnesu malo hrane, odeće. Njima kapa dole. Ali, suštinski, njihov problem se ne rešava. Institucije su neme, a svaka pomoć nadležnih, osim obezbeđenog ogreva, ostaje samo obećanje. Bogdan se nikada neće izlečiti, a Kristinina sudbina je neizvesna.
Krov nad glavom nemaju, a dugo im se obećava.
Dokle? - jedino je pravo pitanje.
Šta se čeka? Da on padne u krevet, da budu izbačeni iz kuće, a da dete bude prepušteno na milost i nemilost, da joj okrutna sudbina lupi najžeći šamar?
Svako ko želi da pomogne može kontaktirati Bogdana na broj 065/644-1961.
(Espreso.co.rs)