MISTERIJA STARA 75 GODINA: Mislili da su deca izgorela u požaru, ali kostiju nigde nije bilo! Onda se desilo ovo

Slučaj nestanka petoro dece iz mnogočlane porodice Soder nakon požara u kući noć uoči Božića 1945. uznemirio je javnost, a do danas nije rešen.

Veče uoči Božića vatra je progutala porodičnu kuću Soderovih u Fajetvilu u Zapadnoj Virdžiniji, u kojoj su živeli Džordž i Dženi sa devetoro od ukupno desetoro dece.

Nakon što je porodična kuća izgorela do temelja, četvoro dece je pronađeno živo i zdravo, međutim petoro njih je nestalo. Na osnovu svedočanstava, lako bi se moglo zaključiti da su bukvalno “isparili”, jer u ruševinama nije pronađen nijedan fizički dokaz njihovih ostataka, što je naučno nemoguće.

Roditelji ne samo što su morali da se suoče sa gubitkom dece, već i misterioznim okolnostima njihovog nestanka. Soderovi su do kraja života verovali da su deca živa i ukazivali na neobične okolnosti požara.

Porodica je sumnjala da su možda oteta, bilo zbog iznude ili osvete sicilijanske mafije jer je Džordž otvoreno kritikovao Benita Musolinija i fašističku vladu Italije. Pokušaji vlasti da dodatno istraže slučaj početkom pedesetih nisu doveli do rezultata, a poslednji (poznati) živi potomak Soderovih, Silvija (69), i dalje ne veruje da su njena braća i sestre nestali u požaru.

Porodična kuća nikad nije ponovo izgrađena već je pretvorena u memorijalni vrt u znak sećanja na nestale mališane.

Džordž Soder rođen je kao Đorđo Sodu u Tuli, na Sardiniji 1895. Imigrirao je u SAD 13 godina kasnije i do kraja života nije pričao o tome zašto je napustio rodnu Italiju. Nakon što se oženio sa Dženi smestili su se blizu Fajetvila, gde je bila velika populacija italijanskih imigranata. Prvo dete rodilo im se 1923, a poslednje, Silvija, 1943. Njihov drugi najstariji sin Džo napustio je kuću kako bi služio vojsku tokom Drugog svetskog rata.

U oktobru 1945. jedan trgovački putnik zakucao je na vrata kuće Soderovih, nudeći osiguranje. Kad su ga odbili, upozorio je Džordža da će njegova kuća “nestati u plamenu… a deca biti uništena”, pripisujući te pretnje “prljavim kritikama koje je iznosio o Musoliniju”.

Drugi posetilac, koji je tražio posao, upozorio je Džordža da će njegova kutija sa osiguračima “jednog dana uzrokovati požar”. Džordž je bio zbunjen jer je nedugo pre sproveo struju ponovo, kad su ugradili šporet u kući a električari iz lokalne kompanije potvrdili da je sve bezbedno.

Nedeljama pre Božića njegovi stariji sinovi su primetili čudan automobil parkiran pored autoputa koji vodi kroz grad, čiji su putnici posmatrali mlađu decu Soderovih dok su se vraćala iz škole.

Soderovi su slavili Badnje veče 24. decembra 1945. Najstarija ćerka Marion je po povratku s posla iznenadila tri mlađe sestre – Martu (12), Dženi (8) i Beti (5) sa novim igračkama. Majka je dozvolila uzbuđenoj deci da ostanu duže budna i krenu na spavanje sa starijim sinovima, 14-godišnjim Morisom i 9-godišnjim Luisom. Džordž i dva starija dečaka, Džon (23) i Džordž mlađi (16), rano su legli na spavanje.

Majka je sa tada 2-godišnjom Silvijom takođe krenula u spavaću sobu. Pola sata iza ponoći pozvonio je telefon, Dženi je sišla da se javi. Nepoznati ženski glas je zatražio nepoznatu osobu, a u pozadini se čuo smeh i kuckanje čaša. Dženi je rekla da su dobili pogrešan broj, a kasnije se sećala da se žena “čudno smejala”. Vratila se u krevet, primećujući da zavese nisu navučene a svetlo nije ugašeno.

Marion je zaspala na kauču u dnevnoj sobi, pa je Dženi pretpostavila da su ostala deca već otišla u krevet. Oko 1.00 sat ponovo se probudila, jer je čula udar nekog objekta u krov i osetila dim. Džorždova radna soba je gorela, a vatra se širila oko telefonske linije i kutije s osiguračima.

Roditelji i četvoro dece – Marion, Silvija, Džon i Džordž mlađi – pobegli su iz kuće. Svi pokušaji da se pronađu ostala deca neočekivano su se zakomplikovali.

Dozivali su mališane sa sprata ali nije bilo odgovora. Nisu mogli da se popnu jer je vatra gutala stepenice. Džordž se bosonog uspeo preko zida i razbio prozor na tavanu gde su spavala deca, a ruku je porezao na staklo. Nameravao je da merdevinama spasi decu, ali nije mogao da ih nađe na njihovom mestu niti bilo gde u blizini.

Potom je pokušao da doveze kamion kako bi se popeo do prozora, ali nijedno od dva njegova vozila nije radilo, iako su prethodnog dana savršeno funkcionisala. Očajni, posmatrali su kako se kuća ruši u plamenu sledećih 45 minuta. Pretpostavili su da su deca poginula u požaru, međutim vatrogasci nisu uspeli da nađu u pepelu nijedan posmrtni ostatak, poput kosti, što je bilo za očekivati.

Šef vatrogasaca F.J. Moris verovao je da su deca umrla u požaru i rekao da je bilo dovoljno vrelo da njihova tela potpuno izgore. Džordž je zatrpao zgarište, a lokalni mrtvozornik sazvao je istragu. Smrtovnice su izdate 30. decembra, a roditelji nisu smogli snage da odu na sahranu 2. januara 1946. Otišla su njihova preživela deca.

PITANJA

Nedugo nakon toga Soderovi su počeli da dovode u pitanje otkrića istrage. Pitali su se zašto su božićne lampice svetlele kad je izbio požar kad nije bilo struje koja je uzrokovala vatru. Tu su bile i nestale merdevine, koje su pronađene na dnu nasipa 23 metara dalje od kuće.

Telefonski serviser je rekao Soderovima da linija nije izgorela u požaru kako su mislili, već da ju je isekao neko ko je mogao da se popne i dosegne je.

Uhapšen je čovek zbog krađe na imanju otprilike u vreme požara. On je rekao da je isekao telefonsku liniju misleći da je struja, ali je porekao da je inicirao požar. Nikada, međutim, nije objašnjeno zašto je presekao liniju tokom krađe, a njegovo ime nigde nije zabeleženo.

Roditelji nisu mogli da prihvate da nema nijednog traga dece u ruševinama. Mnogi predmeti su bili i dalje prepoznatljivi u pepelu. Dženi je ukazala na sličan slučaj otprilike u isto vreme, kad je sedmočlana porodica poginula u požaru a kosti svih žrtava pronađene. Kontaktirala je lokalni krematorijum gde je saznala da ljudske kosti ostaju čak i ako tela gore na temperature od 1.090 stepeni Celzijusovih, što je daleko vrelije od požara u njenoj kući.

Sumnjivo je bilo i to što Džordžovi kamioni nisu mogli da se pokrenu. Džordž je verovao da ih je neko namerno pokvario. Tu je bio i ponoćni poziv pre požara. Ipak, istražitelji su kasnije pronašli ženu koja je pozvala i potvrđeno je da je došlo do greške.

SVEDOCI

Dešavanja početkom 1946. samo su još više uverila porodicu da su deca negde živa. Vozač autobusa koji je prolazio kroz Fajetvil kobne noći rekao je da je video neke ljude da bacaju “vatrene kugle” na kuću. Nekoliko meseci kasnije, kad se sneg otopio, Silvija je pronašla tvrd, tamnozeleni objekt u grmlju. Džordž je rekao da je izgledao kao bomba ili zapaljiva naprava koja se koristi u borbi. Porodica je kasnije tvrdila, suprotno zaključcima vlasti, da je požar počeo na krovu.

Pojavili su se i svedoci. Jedna žena koja je gledala požar s puta rekla je da je videla neku od nestale dece kako gledaju kroz prozor automobila u prolazu. Žena iz hotela u Čarlstonu tvrdila je da im je poslužila doručak.

- Ne sećam se tačno datuma. Deca su došla oko ponoći sa dvoje muškaraca i dve žene, svi italijanskog porekla. Kad sam pokušala da razgovaram s decom, jedan od muškaraca me pogledao neprijateljski, okrenuo se i počeo brzo da priča na italijanskom. Odmah je čitava grupa prestala da priča sa mnom – navela je – rekla je Ida Kračfild, dodajući da su otišli iz hotela sledećeg jutra.

Istražitelji nisu uvažili njene navode jer je videla fotografije dece tek dve godine nakon požara.

Soderovi su unajmili privatnog detektiva, C.C. Tinslija, koji je saznao da je prodavac osiguranja koji je pretio Džordžu bio jedan od članova komisije mrtvozornika kad je zaključeno da je požar nesreća. Takođe je čuo glasine da je šef vatrogasaca Moris pronašao srce u pepelu koje je stavio u metalnu kutiju i tajno zapalio. Kad je Džordž sa detektivom otišao kod Morisa, on je pristao da im pokaže kutiju. Ispostavilo se da je unutra bila sveža goveđa jetra koja nije bila izložena vatri.

Moris je kasnije priznao da ta jetra nije došla sa mesta požara, već ju je tu stavio u nadi da će je Soderovi naći i pomiriti se s tim da su im deca izgorela.

U avgustu 1949. Džordž je ubedio patologa Oskara Hantera da pokrene novu istragu. Detaljnom pretragom zgarišta pronađeno je nekoliko delića kosti, za koje je ustanovljeno da su ljudski pršljenovi, svi sa iste osobe. Prema starosti, pripadali su osobi od 16-22 godina, što nije odgovaralo deci. Najstariji Moris imao je tada 14. Takođe, delići kosti nisu bili izloženi plamenu.

U izveštaju je zaključeno da su kosti došle sa zemljom kojom je Džordž zatrpao zgarište. Takođe je rečeno da je “veoma čudno” što je samo to pronađeno jer bi nakon tako kratkog požara ostali čitavi kosturi.

SLUČAJ ZATVOREN, NADA OSTALA

FBI je 1950. zatvorio slučaj, ali Soderovi nisu izgubili nadu. Štampali su flajere sa slikama dece, nudili prvo 5.000 pa 10.000 dolara nagrade za informacije i na kraju postavili bilbord sa njihovim licima na autoput, koji je vremenom postao prepoznatljiv simbol u Fajetvilu.

Džordž je kasnije pratio različite dojave vezane za svoju decu, ali bez uspeha. Međutim, 1967. se pojavilo neobično pismo koje je govorilo da je bar Luis živ. Dženi je primila pismo iz Sentral Sitija u Kentakiju sa fotografijom 30-godišnjaka koji je neverovatno ličio na Luisa, a na pozadini je bilo ispisano: "Luis Soder, volim brata Frenkija, male dečake, A90132 ili 35".

Porodica je unajmila detektiva da to ispita, ali im se nikad nije javio sa izveštajem niti su ga posle mogli pronaći. Džordž Soder je umro 1969, a Dženi 1989. Preživela deca sa unucima i dalje tragaju za odgovorima. Silvijina ćerka je 2013. rekla da je njena majka obećala roditeljima da neće dopustiti da priča umre i da će uraditi sve što može.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Blic)