IVANA JE VODITELJKA SA NAJLEPŠIM GLASOM U SRBIJI: Otkrila nam je baš SVE o sebi (VIDEO)

Ivana Majstorović, voditeljka emisije „Usijanje“ na Kurir televiziji, razgovarala je sa ekipom sa portala Espreso.co.rs i otkrila detalje iz svog života, ali i dosadašnje karijere.

Rođena Beograđanka, dobitnica dve novinarske nagrade, hrabra i zbog posla spremna da podnese mnogo žrtve.

Kroz emisiju „Ko sam ja“ saznali smo mnogo toga o Ivani, da je od detinjstva znala čime će se baviti, ali i da televizija nije medij koji je njen prvobitni izbor.

Od detinjstva se, na neki način znalo da ćeš biti novinarka, uvek si znala šta se dešava “u kraju”?

- Da, to su neke stvari koje tako mogu da se protumače jer sam od malena pratila i prepričavala mami šta se dešava u komšiluku, što možda i nije tako pohvalno, ali svaki novinar je od malena znao da će se baviti novinarstvom. Svaki pravi novinar, ovo moram posebno da naglasim, jer bez obzira da li su završili bilo koji društveni fakultet ili su se opredelili u startu za novinarstvo, znali su da će se baviti time tako da negde možda im je to predodređeno.

Šta je najlepše čega se sećaš iz studentskih dana?

- Studentski dani, bogu hvala, nisu bili davno. To je zaista dobro zbog godina i zbog sećanja jer novinar možda nema pravo na Alchajmera, ali ima gomilu informacija u glavi pa onda samim tim i sporo i slabo sećanje. No, najlepše čega se sećam jeste momenat kada sam prešla na budžet zato što ta prva godina koju nisam upisala na budžetu sam smatrala nekim svojim najvećim porazom zato što se radilo o jednom poenu. Ja sam mislila da je tada stao svet, da je to najveći neuspeh, a koliko je to sve nebitno i daje ti elan da se što više trudiš i budeš bolji na fakultetu, tako da mi je to jedan od najlepših momenata. I momenat kada sam diplomirala zato što sam tad došla kući i rekla tati: "Ovo je dosta".

Dobitnica si i dve novinarske nagrade kada si bila na četvrtoj godini, mnogi novinari ne dobiju nagradu za života, da li je to dodatna motivacija ili naprotiv, pritisak?

- Dobila sam dve novinarske nagrade, obe su bile za istu radijsku reportažu. Zoran Mamula je inače nagrada koja se dodeljivala profesionalnim novinarima za posebna dostignuća u radio novinarstvu. Za isti taj rad sam dobila nagradu na festivalu On the Records, gde je samo razlika da je ovo bio studentski festival ali regionalni. To mi je dalo dodatnu obavezu, ali i podstrek da se dobro snalazim u tim vodama i da se potrudim da budem što bolja. Nagrade kao takve zaista nose težinu da morate da opravdate po koga ste ih dobili, ko vam ih je dodelio i čiji potpis se nalazi na kraju iza njih. To što novinari nekad za celog svog života ne dobiju nikakvu nagradu ne mora ništa da znači jer je novinarskih nagrada sve manje. Eto, baš ta koju sam ja dobila nije nestala nakon što sam je ja dobila, ali već godinu dana kasnije jeste. U svakom slučaju, ona jeste obaveza i ona jeste nešto što će zauvek ostati nešto što me je obavezalo da u svom poslu radim što bolje i da odgovorim na novinarska pitanja i da ih postavim svima jer ne postavljam pitanja zbog sebe već zbog gledalaca.

Pomenula si da je radio tvoja prva ljubav, kako je onda došlo do toga da se nađeš na televiziji?

- Slučajno. Ja sam oduvek želela da radim na radiju i to mi je zaista jedan od najlepših medija jer brzina informacija je, iako ljudi kažu da portali su ti, radio nikada neće nestati i ne mogu da zamislim vožnju kolima a da nije uključen radio. Na televiziji sam se našla slučajno zato što sam nakon fakulteta, pošto je to bila četvrta godina kad sam dobila tu prvu nagradu, se čula sa ljudima sa B92, pitala ih da li mogu kod njih da idem na praksu i oni su rekli da mogu kod njih u informativnu redakciju i to je bio moj put kako sam se našla na televiziji, ali s druge strane imala sam priliku da radim na radiju kratko, odnosno da vidim kako se pišu brejkovi i kako se slažu vesti za radio. To se isto dosta vremenom izmenilo, ali generalno televizija nije moja prva ljubav.

Žališ li što nisi imala toliko prilike da se izgradiš u radijskom novinarstvu?

- Sigurno da. I žalim što ljudima, mojim kolegama sa fakulteta i mlađima, to nije prvi medij za koji bi se zakačili zato što ja pamtim Danicu Vučenić koja je vodila emisiju koja je bila i radijska i toliko je bila dobra da je potom bila i televizijska. Radijske reportaže su neuporedive sa bilo kojim drugim medijem zato što vam neko ispriča sve, da vam i emociju i muziku i dočara vam i vi sve zamišljate i slušate nečiju priču, ne znate ni zašto ste se zaplakali, probudi u vama nešto što nije slika. Televizija vam nameće da vi odmah formirate mišljenje o toj osobi, a na radiju bez ikakve slike, stvarate je sami.

Tokom demonstracija u Beogradu koje su se ovog leta održale, imala si, da tako kažemo, “dramatično izveštavanje”. Možeš li nam reći nešto više o tom iskustvu?

- Demonstracije su bile takve kakve su bile i tu prvu noć kad smo se svi na televiziji našli, ja sam se sama prijavila da hoću da idem na teren i desilo se to da snimatelj snima, iza njega tonski prenosim ja, u kadru si, nisi u kadru, to je trčanje, bežanje od suzavca. Dosta i ne razmišljate o tome u šta se upuštate. Kako smo se popeli na jedan brežuljak ispred Skupštine grada, trava je bila klizava i kako smo trčali, ja sam pala i iskrenula nogu i dramatično je bilo to da ste na pločniku. S jedne strane lete suzavci, s druge strane lete kamenice, a vi ste nepokretni. Ljudi su priskočili, pomerili me, pomogli mi tako da, na svu sreću, nije bilo ništa mnogo strašno. Mesec dana ležanja u krevetu.

Radila si intervjue sa fudbalskim legendama, koji intervju ti je ostao najupečatljiviji i zbog čega?

- To je zanimljivo jer sam radila taj Turnir prijateljstva, to je bio prvi regionalni fudbalski turnir za mlađe kategorije ali su profesionalni fudbaleri, fudbalske legende, dolazili kako bi ih podržali. Jednom mi je jedan kolega, sportski novinar, rekao: „Čoveče, ti ništa ne znaš o fudbalu, a razgovaraš sa fudbalskim legendama, sportski novinari sanjaju ove intervjue“. Tu je bilo zaista zanimljivih ljudi, tipa Ivan Gudelj koga svi pamte. To je čovek koji je bio toliko fudbalski poznat, generalno je profesionalnu fudbalsku karijeru imao kratko zbog toga što je imao žuticu i morao je da se povuče iz fudbala. Pamtim jedan intervju koji je bio sa bivšim trenerom Partizana, Ivanom Tomićem, i desilo se to da je on pričao o Partizanu. Čovek reče u jednom momentu, pričajući o Partizanu, načinu treniranja i tako dalje kako bi trebalo mnogo toga da se promeni i ja ga pitam: „Pa dobro, je l‘ vi želite da budete trener Partizana?“ i on kaže „Pa da, ja želim da budem trener Partizana“ i sad svi odjednom sklanjaju naslovne strane, kao šta je rekao da želi da bude trener Partizana i on zove sutradan i pita šta smo to uradili. Reko‘ pa ništa, ti si ovo rekao. Dobra stvar je da je on kasnije bio trener Partizana.

Preko sporta do politike, vidi se da si svestrana i da se dobro snalaziš u svim sferama, ali šta je ono što tebe najviše zanima i u čemu se ti najviše pronalaziš? Koja je to oblast?

- Da li se dobro snalazim, to neka procenjuju drugi. Oblast koja meni najviše leži je, ja mislim i oblast koja bi trebalo da građane najviše zanima, a to su društveni problemi. Zapravo, iza svakog društvenog problema nalaze se institucije, nalazi se politika, jedno i drugo su povezani, a društveni problemi se tiču običnih ljudi. Tiču se tebe i mene. Ne moraju to da budu ni neki veliki problemi. Možemo mi ovde da govorimo o porodičnom nasilju, siromaštvu, da ne nabrajam sad. A postoje i stvari, ljudi recimo dobiju neki račun za porez koji treba da plati njihova pokojna sestra pa onda ne znaju gde da idu s tim i kome da se obrate. Kada idu od šaltera do šaltera ne dobiju tako brzo odgovor, a kada se to medijski proprati, mnogo je drugačije i brže se rešava tako da su to neke stvari na koje nijedan novinar ne treba da ostane ni gluv ni slep. Novinarstvo je svuda oko nas 24 sata.

Kako si počela da radiš na Kurir televiziji?

- Slučajno. Bila sam sa jednom koleginicom koja radi na Kuriru na nekom putovanju, razgovarale smo o tome da se pravi televizija, kako će ona izgledati, kako je zamišljena i ja sam bila zainteresovana. Javila sam se direktoru programa, dogovorili smo se i bila sam zainteresovana da vidim kako je to kada televizija kreće od svog početka, da se gradi i da ste vi deo toga nečega novog.

Koji talenat bi želela da poseduješ?

- Ja bih mnogo volela da znam da pevam, to mi baš ne ide za rukom. Iako imam grub glas, ljudi kažu da sigurno dobro pevam, a to baš i nije lepo čuti. Volela bih da znam da pevam i da sam ja ta osoba koja na proslavi uzme mikrofon i tako se proveseli. Međutim, taj talenat nemam.

Imaš li neku neostvarenu želju?

- Uh, pa ne znam sad, to mi je teško pitanje. Zamisliću neku za Novu godinu pa kad se nađemo ponovo onda ću ti reći. Možda se i ostvari, ko zna. Samo da je smislim.

Pošto mnogo radiš, imaš li vremena da se posvetiš sebi i svom mentalnom zdravlju?

- Mislim da imam. Teška su ti pitanja (smeh). To što mnogo radim, i svi mi koji se bavimo novinarstvom moraju mnogo da rade jer su teme, novinarski problemi, sve ono čime novinar treba da se bavi, svuda oko nas, ali čovek isto tako mora da se bavi sobom, nevezano za posao, i u toku svog radnog vremena. Vi i u poslovnom životu, radnom okruženju imate pravo na svaku vrstu emocija i da pogrešite i da ispravite i tako dalje. Mislim da se na poslu najviše i bavim svojim mentalnim zdravljem.

Kako zamišljaš svoj idealan dan?

- Idealan dan zamišljam da ustanem u podne, da ne radim ništa jedno dva, tri sata, da imam vremena da čitam, šetam i trenutno nažalost, zbog cele ove epidemije, idealan dan zamišljam da bez maske najnormalnije mogu da odem u bioskop, pozorište, na neki koncert i da imam socijalnu interakciju i da se taj dan time završi i zaokruži.

Prilično si iskrena i ne skrivaš kada ti neko nije simpatičan. Da li je to znalo da ti pravi probleme tokom života i, konkretno, u karijeri?

- Pa jeste. Ne znam kako to da objasnim a da ne budem pogrešno protumačena. Ako vam na faci piše da vam se neko ne dopada, onda je normalno da stvarate averziju kod tog čoveka. Piše vam na licu da s nekim nemate zajednički jezik a s druge strane treba da komunicirate i onda ta komunikacija bude nategnuta. Ne mogu da kažem da mi nije stvaralo probleme, ali ti problemi su benigni u smislu da jednostavno ne morate sa nekim da razgovarate. Naravno da ljudi mogu da pričaju svašta, ali to je sad druga strana medalje. To opet nije toliko loše jer onda od sebe odbijate ljude s kojima možda baš i niste na istoj talasnoj dužini.

Pošto si rođena Beograđanka, da li si nekada imala želju da odeš odavde? Beograd zna prilično da umori…

- Uvek imam želju da negde otputujem i to je sada najveći hendikep ove situacije u kojoj smo se svi našli. Beograd zna da umori ali mislim da bilo koji grad zna da umori i da čovek kada otputuje negde, upozna drugu kulturu, vidi nešto novo, samim tim se vrati bogatiji, odmorniji i može da nastavi svoju svakodnevnu rutinu. Bez putovanja se ne može.

Jesi li isplanirala gde ćeš prvo otići kada ceo ovaj haos sa koronom prođe?

- Ja bih volela da odem u Maroko i to je trebalo da se desi. Međutim, onda sam iz nepoznatog razloga ipak odlučila da ostanem u Beogradu i desilo se vanredno stanje. Ako vam se nešto radi, negde vam se ide i to ste isplanirali, treba da uradite jer nikada se ne zna.

Šta bi volela da svet zna o Ivani Majstorović?

- Ništa. Ne bih volela ništa da se zna iz privatnog života jer mislim da to nikoga ne bi trebalo da zanima. Neka ljudi formiraju mišljenje na osnovu rada, neka procenjuju rad a ne privatno mene i bilo kog mog kolegu jer to zaista, jedno i drugo, nemaju toliko veze.

(Bojana Petrović)