SLOMIO JE KIČMU HITLERU, A ONDA JE STALJIN POKUŠAO DA SLOMI NJEGA: Neverovatna priča o NAJVEĆEM HEROJU SSSR!

Kada je Georgij Žukov, najistaknutiji sovjetski maršal tokom Drugog svetskog rata, umro 1974. godine nakon 15 godina u penziji i daleko od javnog života, pesnik emigrant Josif Brodski napisao je pesmu pod nazivom „O smrti Žukova“. U pesmi ga je Brodski nazvao jednim od onih koji su „u vojnoj formaciji smelo marširali u strane prestonice, ali su se u strahu vratili svojim“.

Možda je pojam „strah“ u ovom slučaju pomalo poetična dozvola, jer je malo verovatno da je Žukov, koji je pobedio Japance u bitkama kod Kalkin Gola 1939. godine i bio jedan od najuspešnijih vojnih zapovednika tokom rata protiv Nemačke, zapravo plašio bilo čega.

Brodski je ipak poentira jer je posle rata Josif Staljin zabio nož u leđa Žukovu, kao što nijedan strani protivnik nije mogao ni sanjati.

Do 1946. Žukov je postavljen za komandanta sovjetske okupacione zone u Nemačkoj i vršio je dužnost vrhovnog komandanta sovjetskih kopnenih snaga. Činilo se da je pred njim svetla budućnost. Ali onda se sve promenilo kasnije te godine kada je Staljin skinuo Žukova sa svih mesta i poslao ga u zabačeni južni grad Odesu na čelo lokalne vojne oblasti. Prilično ponižavajuće izgnanstvo za ratnog heroja ove veličine.

Staljin je, međutim, imao relativno precizan izgovor: maršal Aleksandar Novikov, koji je bio na čelu Vazduhoplovnih snaga, tvrdio je da se Žukov urotio protiv njega. U stvari, Novikov je bio prisiljen da pod mučenjem potpiše ovo „svedočenje“ protiv Žukova.

„Slomili su mi moral, bio sam očajan ... neprospavanih noći ... pa sam ga potpisao, samo da to zaustavim“, priznaće kasnije Novikov.

Ali ovo iznuđeno svedočenje je ono što je Staljinu omogućilo da optuži Žukova za „bonapartizam“ i pošalje ga u izgnanstvo.

Ono što se zaista dogodilo je da je Staljin želeo da se reši potencijalnog rivala prema kojem je bio sumnjičav i koga se plašio. Žukov je postao izuzetno popularan tokom rata - do te mere da je potencijalno mogao da ugrozi Staljinov monopol nad moći. Kao što je i sam Žukov odgvoorio na pitanje zašto je Staljin koristio lažne optužbe kao izgovor da ga pošalje u progonstvo: „Bio je ljubomoran na moju slavu. A [ministar unutrašnjih poslova Lavrenti] Beria je još više podgrevao taj osećaj. “

Tokom 1946-1948, Žukov je živeo u Odesi i vreme je proveo boreći se protiv kriminala - što je bio veliki korak unazad za čoveka koji je vodio vojsku koja je srušila nacizam. Ipak, Žukov nije pokazivao znake neposlušnosti. Lokalne vlasti su 1947. objavile da je organizovani kriminal, koji je napredovao nakon rata, poražen. Kružile su glasine da je Žukov sankcionisao pucanje na zločince i bez suđenja. Iako bi ovo mogla biti samo urbana legenda, ona odražava stav koji su ljudi imali prema Žukovu u to vreme.

1948. godine Staljin je poslao Žukova još dublje u provincije, postavivši ga za komandanta Uralskog vojnog okruga u Sverdlovsku (1.700 km istočno od Moskve). Iste godine Žukov je optužen za pljačku tokom zauzimanja Berlina i morao je da se opravda: „Ne bih smeo da sakupljam to beskorisno smeće i stavljam ga u neko skladište, pod pretpostavkom da više nikome nije potrebno.“ U Sverdlovsku je ostao do 1953. godine, godine kada je Staljin umro.

Samo mesec dana pre smrti, Staljin je naredio Žukovu da se vrati u Moskvu. Žukov je zaključio da je Staljinu potrebno njegovo vojno iskustvo da bi se pripremio za potencijalni rat protiv Zapada i da je zato njegovom izgnanstvu došao kraj. U svakom slučaju, nakon Staljinove smrti Žukov je imenovan za zamenika ministra odbrane i odigrao je presudnu ulogu u sovjetskoj politici.

On je uhapsio Lavrentija Berija, jednog od Staljinovih najmoćnijih i najzlokobnijih poslušnika koji je duboko povezan sa NKVD-om - svemogućom i opresivnom tajnom službom Sovjetskog Saveza. Drugi zvaničnici, uključujući budućeg lidera Nikitu Hruščova i manje poznatog Georgija Malenkova, koji su formirali trijumvirat sa Beriom, kovali su planove protiv njega. Žukovljev autoritet u vojsci je izuzetno pomogao.

Lično je uhapsio Beriju uz pomoć naoružanih vojnika. „Došao sam s leđa, vikao: Ustani! Uhapšeni ste! Vazn je za ruke dok se dizao “, prisetio se Žukov u svojim memoarima. Berija je kasnije pogubljen (bez Žukovljevog učešća).

Slično kao i Hruščov, Žukov je bio odan Staljinu dok je vođa bio živ, ali je otišao još dalje osuđujući Staljinove greške i nepotrebne i brutalne represije nakon njegove smrti. Kao što primećuje istoričar Leonid Maksimenkov, Žukov je, dok je bio ministar odbrane od 1955-1957, „imao svoj plan borbe protiv staljinizma i staljinista“.

Ponovo je otvorio slučajeve vojnih zapovednika koji su osuđeni na smrt na osnovu lažnih optužbi 1930-ih. Nekoliko puta je uspeo da kazni generale koji su za to odgovorni, otpuštajući ih sa svojih mesta.

Upravo je to, smatra Makimenkov, ono što je Hruščova nateralo da prisili Žukova u penziju. Hruščov je savršeno dobro znao koliko je zvaničnika, uključujući one na najvišim funkcijama i njega samog, bilo umešano u prljave poslove 1930-ih. Čišćenje članova aparata koji su bili umešani u zločine iz 1930.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/rbth.com)