SELFIJI IZ MUBARAKOVOG EGIPTA: Otkrio sam tajnu KEOPSOVE PIRAMIDE koja je sve vreme bila ISPRED nosa SVINGE

Saobraćajna gužba u Kairu je... Pa, saobraćajna gužva u Kairu je neuporediva. Taj krljkljanac je samo kairski krkljanac i predstavlja vrhunac svih krljkanaca.

Semafori i saobraćajni znaci su samo ukras.

Vozi se maltene samoubilački. Ili tako barem deluje. Pešaci su kao glineni golubovi. Višemilionski grad pulsira snažnim ritmom.

Kairo nudi neprestani kontrast na svakom ćošku. Beda i raskoš međusobno se prepliću. Gotovo sažimaju. Dualizam gradi ovu ljudsku košnicu. Džinovsku. Presečenu Nilom. Cepa ga na dve obale. A kraj grada polako nestaje u pustinji. Kao kraj sveta.

Gde se šepuri Giza! Neizbežna.

Prilazim Keopsovoj piramidi.

Onoj najvećoj od tri velike.

S jednog drevnog kamena na drugi. Dodirujem stopalima večnost.

Tako sve do uskog otvora. Taj otvor deluje improvizovano. Probijen je uz pomoć pare i maljeva. Jedva. Na ulazu dečak cepa karte. Liči na cigančića sa Zelenog venca. Pokraj njega, u hladovini sedi starac koji deluje kao da drema; veći deo glave mu je obmotan belom maramom. Sve deluje kao da deluje: tu si, a ne veruješ očima. Dok sunce prži sve jače.

Unutra je svežije, ali je vazduh ustajao i memljiv. Penjem se improvizovanim drvenim stepenicama držeći se za kanap sa obe strane uskog prolaza. Stepenice su ustvari daske sa metalnim podupiračima za noge. Baš je klaustrofobično. Ko se boji da ostane zaglavljen u liftu dok ne dođu majstori, taj ne treba ni da prilazi piramidama, a kamoli da u njih ulazi. Put do vrha je dugačak i uzak. Pogonsko gorivo za motivaciju je krajnja tačka na kojoj se nalazi odaja u kojoj je počivao mumificirani faraon.

Neki debeljko se penje odmah ispred mene. Dok hodam, zbog njega moram da zastajkujem, jer je spor. Buljim direktno u njegovu gigantsku zadnjicu koja samo što se ne zaglavi u prolazu. Kad bi pustio goluba - nokautirao bi me gasovitim pogotkom u čelo! Nadam se da su mu creva prazna...

Ipak, bez većih problema stižem do vrha. Jasno mi je zašto je Domaćin ostao napolju, pustivši me da sam obilazim piramidu. Ko zna koliko puta se pentrao ovuda glumeći raznim ljudima turističkog vodiča koji to nije.

Stigao sam u odaju popločanu tamnim mermerom.

U njoj nema ništa osim kade u kojoj je počivao sarkofag sa mumijom čuvenog kralja iz 4. dinastije Keopsa, tamo negde iz 21. veka p.n.e. Mermerna kada je prazna i to deluje razočaravajuće.

Malo pregledam hijeroglife na zidovima. Ništa mi drugo i nije preostalo. Ali ne osećam nikakvu specijalnu emociju. Tu su i dve krupne i blede Engleskinje koje u iste te zidove gledaju sa mnogo više divljenja. Znaju li hijeroglifski? Ma, kakvi! Svi gledamo jednu grandioznu prazninu. Prazninu unutar skoro 400 metara visoke grobnice. U toj velikoj praznini smeštene su tri do sada otkrivene odaje. Kraljeva, kraljičina i najveća odaja za koju su arheolozi konstatovali da je - nedovršena. Namena te najveće je ostala nejasna.

Nakon razledanja praznine ponovo se spuštam istim uskim hodnikom. Sada nadole, pa mi ide znatno brže. Moram da preskačem žene u hidžabu koje su sele da malo odmore od pentranja. Žene koje se kikoću ispod naslaga tkanine.

Napolju me dočekao svež, ali topao vazduh.

Kako je bilo?, pita Domaćin.

Hm, smišljam odgovor dok gledam piramide iz daljine, obasjane prolećnim suncem: Keopsovu, Kefrenovu i Mikerinusovu. Analiziram prizor.

Koja je zapravo najveća piramida?, pitam Domaćina.

On se nasmeje, pa kaže: Ova u kojoj si sad bio - Keopsova. Odavde ti deluje da je viša Kefrenova, ali je zapravo niža za cela tri metra. Ako ćemo precizno. Samo je sagrađena na steni uzdignutoj desetak metara, pa zato deluje viša od najviše.

Zanimljivo, kažem. Utisak - klaustrofobično je i nema ništa da se vidi. Sve je prazno.

To su ti piramide, samo impresivne građevine, kaže Domaćin. Za gledanje se ide u Egipatski muzej u Kairu. A za taj obilazak ti treba par dana, tako da ćemo to ostaviti za neki drugi put.

I dalje gledamo u piramide. Baš lepo izgledaju na suncu, moćne su, usred pustinje, kao da pred našim očima oživljavaju sve one slike piramida koje smo gledali u časopisima i na televiziji.

Znaš da nekad nisu izgledale kao sada?, pita me Domaćin. Na primer, Keopsova piramida je bila prekrivena ružičastom bojom i hijeroglifskim zapisima. Onda su, kažu, Turci Seldžuci poskidali mermernu oplatu sa nje i ogolili kamene blokove.

Laganom šetnjom odlazimo do vidikovca, gde je kao na egzotičnom vašaru.

Konji, kamile i magarci okićeni kao za svatove čekaju jahače.

Njihove gazde, koji glume nomade, mame turiste na jahanje.

Bučno licitiraju.

Tu su i prodavci iza štandova punih faraonskih skulptura, mitoloških scena na papirusu, "čarobih" lampi i drugih imitacija drevnog Egipta.

Ispuštaju reči glasne kao krici. Nešto poput: "Papirus, helua, papiruuus!!!". Kao da im se otima očaj iz ponude.

U daljini, neki turisti jašu kamile po pustinji.

Sunčeva svetlost se prosto razliva po nebu.

Ovde sve ima svoju cenu, kaže Domaćin, nema šta se ne može novcem kupiti.

Zar nije tako svuda?, pitam ga.

Domaćin se zamislio, pa uz osmeh kazao: Jeste, ali ovde možeš da kupiš i ono što inače nije na prodaju.

Našta tačno misliš?, pitam ga.

Eh, pa to je duga priča, o tome ćemo u hladu, uz neko piće, kazao je i opet se nasmejao.

Iz Gize nas je ispratila Sfinga.

I dalje bez nosa.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Dejan Katalina)