TEŽAK RAD I ČISTO SRCE SE PREPOZNAJU U CELOM SVETU: U Adligat se GODIŠNJE slije 250 hiljada knjiga iz CELOG SVETA

Ukazala se jasna potreba da se institucija o kojoj maštam stara o zaostavštinama ne samo moje, već i drugih porodica i ja sam taj odgovorni zadatak shvatio ozbiljno. To je bio preloman trenutak, a ostalo je istorija. Od tada do danas preuzeli smo materijale iz 400 zaostvaština, 60 legata i biblioteke 20 institucija, kaže u razgovoru za Espreso.co.rs Viktor Lazić, osnivač i predsednik Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat", kao i Muzeja srpske književnosti, Muzeja knjige i putovanja i Biblioteke Lazić koje posluju u okviru Udruženja. Član je Udruženja književnika Srbije.

Knjige su sada počele i da vam same stižu. Neki od najintrigantnijih i najvećih ljudi s naših prostora zaveštali su vam svoje biblioteke i cele radne sobe. Kako je zapravo počelo kreiranje svojevrsnih mini legata u okviru Adligata? Ko je bio "nulti pacijent"?

- Prema porodičnom predanju, „nulti“ pacijent je bio Laza Telečki (1841-1873), prvi srpski profesionalni glumac i naš dalji rođak. Deo njegove biblioteke završio je u rukama moje porodice, ali je tokom ratova najveći deo tog materijala nastradao. Sigurno da je još ljudi ostavljalo svoje zaostavštine i mojim precima, mada bi to trebalo da bude predmet posebne studije.

Prvi put sam dobio skoro celu tuđu biblioteku kada se moja tetka, sestra moje majke, Dušica Vuković preselila u London. To je bilo 1995. godine, kada sam imao samo deset godina, ali sam već u porodici važio za dete kome umesto igračaka samo treba dati knjige, i ja ću biti miran i sa njima se zabavljati danima.

Možda je sam Bog uredio da porodični prijatelj bude Miodrag Živanov (1928-2000) najznačajniji srpski bibliograf XX veka i višedecenijski načelnik bibliografskog odeljenja u Narodnoj biblioteci. „Čika Mile“ bio je za mene dobroćudni deka koji mnogo toga zna i koji jedini ozbiljno shvata posvećenost upornog desetogodišnjaka knjizi i popisima knjiga. Njegov stan je bio u stotinama hiljada bibliotečkih kartona (kasnije sam saznao da ih je na miliona prepisao ili otkucao svojom rukom, u doba bez kompjutera). Pričao mi je dogodovštine sa obilazaka stotina, možda i hiljade biblioteka širom sveta, od Beča do Moskve, od Hilandara do Krakova, koje je pohodio kako bi u njima pronalazio srpske knjige. Tako je stvorio Srpsku bibliografiju, grandiozno delo srpskog bibliotekarstva kakvo nemaju mnogo veći narodi, zapravo najbolji popis svih knjiga objavljenih u Srbiji, o Srbiji i Srbima ili na srpskom jeziku u periodu od 1868. do 1944. godine. Kada je preminuo imao sam petnaest godina, a nemnogo kasnije njegova supruga, Dragoslava Živanov, poklonila mi je celu njegovu biblioteku. Bilo je to više hiljada knjiga, prva takva donacija u mom životu. Te knjige su mi poklonjene bez ikakve obaveze, a ja sam vremenom od njih formirao legat koji se danas nalazi u Adligatovom Odeljenju obrade, tj. tamo gde se najviše radi sa knjigama, kako bi omiljeni, dobroćudni ali strog profesor uvek bio sa nama.

Drugu sličnu donaciju sam dobio već naredne godine. Kada mi je bilo 16 godina, preminuli su roditelji mog razrednog starešine u srednjoj školi, profesorke Svetlane Gradinac. Ona je već uveliko znala za moju strast prema knjigama i poklonila mi je biblioteku svojih roditelja koja se nalazila u Somboru. Tu je takođe bilo nekoliko hiljada knjiga i prvi put sam se suočio sa logističkim izazovom, kako ih dragocene materijale dovesti iz drugog dela zemlje.

Ova dva slučaja su mi otvorila oči, a za njima su se ređali drugi. Ukazala se jasna potreba da se institucija o kojoj maštam stara o zaostavštinama ne samo moje, već i drugih porodica i ja sam taj odgovorni zadatak shvatio ozbiljno. To je bio preloman trenutak, a ostalo je istorija. Od tada do danas preuzeli smo materijale iz 400 zaostvaština, 60 legata i biblioteke 20 institucija.

Knjige vam stižu i iz inostranstva, kako je moguće da veliki svetski umetnici, prevodioci i pisci žele da baš vi nastavite da se starate o njihovim privatnim biblioteka?

- Kultura i ljubav su zarazni, a udruženi u ljubav prema kulturi, kulturu u ljubavi čine magnet koji privlači kvalitetne ljude. Cilj stvaranja jake i stabilne institucije koja spašava, promoviše, čuva kulturne vrednosti, a ne pada u ralje politike i predrasuda, ne zavisi od volje državnih činovnika, ne pada u zamke birokratije i uranilovke, svima je razumljiv, naročito u svetu u kojem se isuviše lako vrhunske vrednosti bacaju u blato ili zloupotrebljavaju.

Dobar cilj i kvalitet, težak rad i čisto srce ljudi instinktivno prepoznaju od džungli Sumatre do klubova bibliofila u Njujorku.

Adligat ima razgranatu mrežu prijatelja, članova i predstavnika na šest kontinenata. Pa ipak, često smo i sami iznenađeni uticajem koji imamo u svetu. Recimo, nama se obratila udovica Petera Urbana, najznačajnijeg nemačkog prevodioca za slovenske jezike, sa jednom od najznačajnijih zbirki knjiga o Čehovu na celom svetu i poklonila nam njegov legat sa 15.000 knjiga! Još je zanimljivija priča o Karl Hancu Grosmanu, značajnom nemačkom političaru, savetniku gradonačelnika Hamburga i prijatelju Gintera Grasa, koji je Adligatu testamentom, zato što je o nama čitao u nemačkim medijima, zaveštao svoju zbirku filatelije i biblioteku sa mnoštvom Grasovih posveta i retkih izdanja. Porodica je čak osporila testament, ljubomorna zašto tako vredna zbirka koja ima i veliku materijalnu vrednost, odlazi nekim strancima. Ali je gospodin Grosman svoj testament dobro zaštitio, postavio je izvršioce njegove poslednje volje koji su dve godine vodili odgovarajuće pravne postupke i o legatu nas obavestili tek kada su postala pravosnažna sva rešenja. Nedavno su nam se obratili sa Okinave, sa ponudom da preuzmemo legat jednog od najslavnijih japanskih karatista... U Austriji jedan intelektualac i izdavač, Herbet Štarmuler, svake godine održava skupove na kojima predstavlja rad Adligata bibliofilima, bibliotekarima, antikvarima i piscima. Do sada je za nas sakupio čak 50.000 knjiga i u toku je otvaranje posebnog ogranka Adligata u Beču.

Može li se izdržati ovakav priliv?

- Adligat u proseku godišnje primi između 250 i 300 hiljada bibliografskih jedinica i predmeta! To je više od 1.000 jedinica dnevno po radnom danu! Zato mi se često čini kao da upravljam ekipom bibliotečko-muzejskih supermena. Da ilustrujem činjenicama: samo u ovom novembru primili smo na poklon oko 40.000 knjiga, dok smo 12.000 poklonili drugim institucijama. Verujem da nam je kroz ruke, samo u toku ovog jednog meseca, prošlo najmanje 70.000! Sve to je uradio tim od jedva petoro ljudi, sa još nekoliko volontera i honorarnih saradnika! To je nadčovečanski napor, ali je moguć zato što kod nas rade samo posvećenici, ljudi koji razumeju i vole svoj posao svom dušom, koji znaju značaj svega što radimo, kojima se ni posle 15 teških radnih sati ne ide kućama.

Povremeno se događalo da zaposlenje i u našem muzeju traže ljudi preko veze. I ja sam uvek prihvatao. Svi odreda su odustajali – neko posle pola sata, neko posle najduže tri dana. Poznata je izreka: „Pronađi posao koji voliš i nećeš morati da radiš ni jednog dana svog života!“

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Dejan Katalina)